O tradiciji u Turskoj, jedan zanimljiv članak za TT Group piše vrsni orijentalista i prevodilac za turski jezik Maja Velkovski.
Danas, Turska je moderna, sekularna država, ali u njenoj osnovi utemeljena je tradicija koja je važan deo turske kulture, vaspitanja i svakodnevnog ponašanja.
Turci nisu dozvolili da mladi zaborave vrednosti svojih očeva, tako da svoju državu itekao poštuju kako stari tako i mladi.
Nacionalna obeležja i njihovo mesto u odrastanju i vaspitanju
U većini turskih državnih ustanova, kuća ali i firmi, možete naći tursku zastavu i portret Mustafe Kemala Ataturka, osnivača moderne turske države.
Deci se od rođenja usađuje svest o turskom nacionalnom identitetu, ponos zbog pripadnosti turskoj naciji, a osim kućnog vaspitanja principi Ataturkove tradicije prisutni su kroz celo školovanje i odrastanje. Deca od malena uče nacionalnu himnu, kako izgledaju nacionalna obeležja, a kada pođu u školu prvo nauče himnu posvećenu Ataturku koja glasi:
Türk’üm, doğruyum, çalışkanım,
Yasam, küçüklerimi korumak,
Büyüklerimi saymak, yurdumu,
Milletimi, özümden çok sevmektir.
Varlığım, Türk varlığına armağan olsun!
Ey, bu günümüzü sağlayan
Ulu Atatürk; açtığın yolda, kurduğun
ülküde, gösterdiğin amaçta hiç
Durmadan yürüyeceğime, ant içerim.
’’Ne mutlu Türk’üm diyene!’’
Ili u prevodu:
Turčin sam, pravedan, vredan.
Zakon mi je mlađe da štitim,
da poštujem starije, svoju otadžbinu,
Svoj narod da volim više od sebe.
Neka moj život bude dar Turskoj!
Hej, ti koji si nam stvorio ovo danas,
Veliki Ataturče; na putu kojim si krenuo,
Za idealom koji stvori, k cilju koji si nam pokazao,
Zauvek da ću ići – zaklinjem se.
„Blago onom koji govori da je Turčin!“
U vezi sa tim svake godine 23. aprila, na praznik koji je Ataturk posvetio suverenitetu turske države ali i deci, širom države organizuju se priredbe i proslave koje čuvaju sećanje na ovog velikana turske nacije. Na ovom linku je data Turska mapa, pa prosurfajte malo po njoj.
Pozdravljanje i oslovljavanje
Pozdravljanje je važan deo tradicije, i pridaje mu se velika pažnja. Starije i poštovane osobe mladi i deca pozdravljaju tako što poljube ruku i prinesu je čelu. Ženske osobe se pri pozdravljanju poljube a muškarci kurtoazno ovlaš dodirnu obraz. Ljudi koji se tek upoznaju ili nisu prisni se samo rukuju.
Oni koji prate turske serije verovatno su uočili koliko je ljubazno oslovljavanje bitno u turskom. Nepoznati ljudi se oslovljaju sa gospodine (Beyefendi) i gospođo (Hanımefendi), a ako se oslovljavaju imenom obavezno se iza imena ubacuje reč gospodin (Bey) ili gospođa (Hanım) – npr. Selim Bey, Zeynep Hanım. Čak i ako nam je osoba s kojom razgovaramo dobro poznata i bliska, a starija je od nas ili je poštujemo, svaki put se uz ime osobe izgovara i titula. Isto pravilo važi i za ımena profesıja i zanimanja, pa ćemo se doktorki uvek obratiti sa Doktor Hanım, konobaru sa Garson Bey a direktoru sa Müdür Bey.
Gestikulacija i pravila ponašanja
Što se tiče gestikulacije ona se razlikuje od one na koju smo navikli na našem podneblju. Ukoliko pitate Turčina da li ima nešto, a on klimne glavom i cokne jezikom to znači – nema.
Ako vam objašnjavaju koliko je nešto bilo veliko Turci to pokažu tako što levu ruku dlanom okrenutu na gore blago saviju u laktu, „preseku“ je desnom, demonstrirajući veličinu onoga što vam objašnjavaju, obično uz reči bu kadar (ovoliko). Kada okrenu dlan nagore i spoje sve prste sa palcem i mašu napred-nazad to znači da je nešto odlično, ukusno, lepo. Sumnja se pokazuje blagim odmahivanjem glavom što bi se u našem jeziku tumačilo kao da se nešto odbija.
Ono što je prešlo i kod nas je kucanje u drvo kad se priča o nečemu lepom, s tim što se Turci prvo povuku za uvo i coknu, a zatim kucnu u drvo. Ovo je obično praćeno komentarom Da ne ureknem(o), da ne čuje zlo – Şeytan kulağına kurşun (doslolovo u uho đavola). I danas se, posebno kod starijih ljudi, na ulici može videti pozdrav kada se muškarci pognute glave pozdrave tako što ruku prinesu usnama, čelu pa spuste na grudi.
Nervozna Turkinnja koja grdi decu obično drži ruke vertikalno, otvorenih šaka i maše napred-nazad uz pogrdne izraze, a kada nekome diktira recept i objašnjava koliko se začina dodaje, obično palcem „preseče“ kažiprst uz objašnjenje, npr. Az tuz atarsin (Dodaš malo soli).
Kada uđete u bilo koju kuću u Turskoj trebalo bi obavezno da se izujete a domaćin će vam odmah dati kućne papuče. Ovo je pre svega bitno jer Turci svoju molitvu klanjaju na podu, pa im je veoma važno da pod ostane neuprljan. U džamijama takođe morate skinuti obuću. Pogledajte i naš tekst turski jezik na putovanju.
Domaćin će gostu po ulasku u kuću verovatno ponuditi sredstvo za dezinfekciju ruku, a nije neobično da vam ovo sredstvo ponude i u autobusu, prodavnici, restoranu.
Verovanja i sujeverje
Sujeverje je veoma zastupljeno u turskom narodu. Tako vam Turčin nikada neće iz ruke uzeti nož, makaze ili neki oštar predmet jer to znači da ćete se posvađati, malim bebama se ne seku nokti da ne bi postale lopovi, trudnice ne bi trebalo da se šišaju, a na venčanju je supružnik koji prvi nagazi onog drugog glavni u kući.
Kao i kod nas veruje se da nije dobar znak ako crna mačka preseče put a zabranjeno je i proći ispod postavljenih merdevina. Postoje i verovanja vezano za to ako dete ne hoda, ne priča i sl. Da bi dete prohodalo veruje se da mu treba vezati noge koncem, odvesti u džamiju, a prva osoba koja izađe posle službe treba da preseče konac.
Kada su u pitanju brojevi u Turskoj postoji određena simbolika koja se vezuje za brojeve jedan, sedam, četrdeset, hiljadu. Simbolika ovih brojeva potiče iz svete knjige Kurana.
Ovi brojevi se sreću i u svakodnevnim idiomima i frazeologizmima i prevode se u značenju od konteksta, a najčešće znače „mnogo“, „dugo“ i sl.
Primer: Yedi mahalle – ceo kraj, okolina (dosl.sedam mahala)
Kırk defa – sto puta (dosl. četrdeset puta),
Bin işit bir söyle – ispeci pa reci (dosl.hiljadu slušaj, jedno reci)
Bin pişman olmak – mnogo se pokajatı (dosl.kajati se hiljadu puta)
Turci obavezno nose sa sobom plavi kamen u obliku oka (nazar boncuğu ili mavi boncuk) a veruje se da ovaj simbol štiti od uroka i zlih očiju.
Može se nositi kao privezak na nakitu, u automobilu, u džepu, stavlja se na različite amajlije, ukrase za kuću, a nose ga i odrasli i deca.
Tradicija u jelu i piću
Ukoliko ste u poseti Turskoj svakako nećete izbeći da probate tradicionalni turski čaj, koji se sprema tako što se u jednom čajniku prokuva voda a u drugom koji se stavlja na njega se stavlja malo čaja i malo ključale vode. Sve to se krčka u manjem čajniku na pari od većeg čajnika koji stoji ispod najmanje još desetak minuta a može i duže.
Najkvalitetniji je čaj iz crnomorske oblasti. Pri služenju se u specijalne findžane sipa malo napravljenog čaja i malo ključale vode odgore. Ovaj čaj je veoma zdrav, a Turci ga piju uvek i svuda, umesto kafe, uz obrok, na radnom mestu, a nije neobično da vam ovaj čaj posluže i u prodavnici, butiku, bakalnici i sl. Kako bi užitak bio kompletan preporučujemo da čaj je popijete u nekim od poznatijih čajdžinica na Bosforu, uz neverovatan pogled.
Osim čaja, ne bi trebalo da propustite da probate i bozu, kod nas pomalo zaboravljeno piće od fermentisane pšenice, i salep, piće koje se sprema od mleka i praha od lukovice jedne vrste orhideje. Obično se pije zimi i veoma je zdravo.
Naravno, nedopustivo je propustiti da probate tursku baklavu, ratluk (lokum), pistaće i alvu. U Turskoj je tradicija važna i kada su slatkiši u pitanju pa se obavezno informišite ako kupujete ove proizvode na poklon, jer ih Turci kupuju decenijama na istim mestima, kod proverenih baklavadžija i poslastičara.
Turska kuhinja je mediteranskog tipa, bazirana uglavnom na svežem voću, povrću, ribi, i morskim plodovima, maslınovom ulju, i veoma je raznovrsna. Svojim raznolikošću može zadovoljitii najzahtevnije gurmane. Predstavlja neobičan spoj Istoka i Zapada, a kako se širilo Osmansko carstvo tako je i turska kuhinja osvajala nove prostore. Danas, mnoga izvorno turska jela spremamo u našoj kuhinji, ali i u drugım balkanskım zemljama.
U Turskoj će vam sigurno biti poznati sarme (sarma ili dolma), pilav (pilav), ćufte (köfte), sutlijaš (sütlaç), burek (börek), pita (pide). Ne treba propustiti degustaciju raznih kebaba koji variraju od oblasti do oblasti, lagane čorbe, posebno čorbu od sočiva, kao i manje poznate slatkiše poput muhaleba (vrsta mlečnog pudinga), kolača od žitarica i orašastih plodova, marcipana.
Obedovanje kao čin je veoma važno i Turci mu posvećuju mnogo pažnje. Nezamislivo je jesti sam ili usput, već cela porodica seda za sto. Između 12 i 13h svi zaposleni imaju pauzu za ručak, i to je vreme kada bukvalno sve u Turskoj staje. Sve ozbiljnije firme sa više zaposlenih imaju menze i restorane u kojima se služi kuvana hrana. Večera je vreme kada se porodica okuplja i prepričava događaje od tog dana. U toku praznika, na ceremonijama venčanja, obrezivanja, sahrana spremaju se velike gozbe sa puno raznih poslastica i voća.
U svakom slučaju, Turci su dobar primer kako se moderna i snažna država gradi na jakim temeljima tradicije i svesti o nacionalnom identitetu, i mnoge države bi trebalo da uče od njih.
Dodajte komentar