Sa preko 12 vekova, Vizantija je imperija koja se najduže održala u istoriji čovečanstva. Prestala je da postoji sa padom Konstantinopolja 1453. kada njenu duhovnu snagu, intelektualce, obrazovanje, inovacije i umetnost usisava zapadna Evropa. Ovim se prektično završava srednji vek i počinje period humanizma i renesanse.
Međutim, iako prestonica Vizantije dobija novo ime, tj. Istanbul, ona nastaje da živi oblikujući i dalje vekove i generacije na sebi svojstven način. Zapad je postao civilizacijski tek pošto je uspeo da upije umetnost, tovare zlata, relikvije, drago kamenje Vizantije. Ali ono najvrednije nisu uspeli da iznesu. Upravo to najbitnije je i dalje neobično prisutno na ovom drevnom prostoru u jednom izuzetno naglašenom obliku prikazujući se putnicima i hodočasnicima kroz inspiraciju, nadahnuće, ljubav. Kažu da je ta dragocenost upravo izvorni ranohrišćanski Bog. – Iz dokumentarca „Propast Vizantije“ prilagodio Milan Todorović.
U daljem tekstu, iz pera i objektiva svoje utiske o Istanbulu piše za vas Iva Vuksanović
…. Dugo sam slušala priče o toj nestvarnoj metropoli, nekadašnjoj prestonici rimskog, vizantijskog i otomanskog carstva, gradu smeštenom u Bosforskom moreuzu, čije kutke zapljuskuje Crno i Mramorno more. Bosfor ga deli, Galata most povezuje. Vizantion. Konstantinopolj. Carigrad. Stambol. Centar sveta. Istanbul.
Nedavno sam rešila da se i lično uverim u lepote jedinog grada na svetu koji se prostire na dva kontinenta.
Da li sam krenula u Evropu? Aziju? Neki, za mene, novi i potpuno drugačiji svet…
Čim sam kročila u ovaj magičan grad, na svakom koraku osetila sam neverovatan spoj tradicije i modernog, Istoka i Zapada, starog i novog, raskršće civilizacija, religija i kultura. Dominantno osećanje koje me je zapljusnulo bilo je – divljenje. Kao da me je neka sila smestila u vreme bajki iz 1001 noći. Već sam znala da ću se opet ovde vratiti. Možda i nekoliko puta.
Prvi utisak – nestvaran. Prostranstvo. Moć. Istorija koja se prožima sa svih strana, na svakom koraku. Osećala sam očaranost i sve mi se nekako činilo poznato, a opet bajkovito i nekako nepoznato. Lepota ovog grada možda me je kao opojni miris začina mamila da idem, gledam, istražujem. Dokle? Kraja nema. Pomislih kako ovde niko ne može ostati ravnodušan, ali ipak, vremena je malo.
Drugi utisak – trgovina. Sve je u znaku trgovine. Na svakom trgu, u svakoj uličici, u svakom kutku. Prodaje se sve. Od kožnih jakni, zlata, do ratluka, začina, suvenira, tepiha, svećnjaka, sveže ribe, voća i povrća. Sve to zajedno, jedno do drugog. Neverovatno. Nezaobilazna Kapali čaršija ili Veliki bazar. Misir čaršija ili Bazar začina.
Turisti, trgovci, meštani, gužvama nema kraja. Cenkanje se naravno podrazumeva, ta kultura je i dalje prisutna i uvek će i biti. To je deo naroda i života generalno. Ono što fascinira je da su se trgovci, gle čuda, pretvorili i u velemajstore turizma. Uz svu tu robu, prodaju i svoj šarm. Dozivaju. mame….
Treći utisak – hedonizam, ležernost, umeće uživanja u sitnicama. Orijentalna muzika, kafa, čaj, ratluci i nargile. Ispijanje omiljenog napitka poslepodne ili uveče, uz igru derviša, kasnije i trbušnih plesačica.
Opojni miris Islama autentičan je. Ali, čudesno se prepliće sa modernim vrednostima Zapada. Stižem u Sultanahmet, staru istanbulsku četvrt. nekada davno veličanstveni Hipodrom, na kome još uvek stoje Egipatski obelisk, Konstantinov stub i Zmijski stub.
Ugledam nekada najveću hrišćansku crkvu na svetu, pa najveću džamiju, a sada muzej. Veličanstvenu Aja Sofiju. Oduzima dah. Prelivanje sunčevih nijansi na kupolama muzeja predstavlja najlepši primer rane Vizantijske arhitekture, sa tragovima tradicionalne Rimske arhitekture i istočne umetnosti.
Pitala sam se da li postoji nešto lepše od ovoga. A onda ugledam remek delo arhitekture. Plavu džamiju. Fascinantna džamija sa šest minareta. Sedim na klupi i gledam. Uživam. Pada noć. Fontana omamljuje i menja boje.
[php snippet=1]Divljenje ne prestaje. Mogla sam satima da sedim i uživam u slikama koje su mi oči upijale. A onda, iz tih slika koje dočaravaju prošlost, prelazim u sadašnjost. U šetnji Arasta bazarom, uz zvuke orijentalne muzike, ispijam čaj, probam nargilu… Lepoti nema kraja.
Novi dan. Toliko toga još treba videti i doživeti. Arheološki muzeji Istanbula pružaju neverovatno istorijsko svedočanstvo. Gledajući mnoge kolekcije, vide se umetnička dela koja pripadaju različitim kulturama unutar granica otomanske imperije.
Oduševljenje ne prestaje, kada sam se, uživajući u vetru koji neprestano duva i koji svakim naletom donosi dah istorije, približila Topkapi palati. Harem, nakit, biblioteka, fontane, oružje, odeća, zlato, mermer. Sve sija. Sve do druge obale grada. A onda ugledam najlepšu palatu od svih. Dolmabahče. Fascinantna spolja i unutra.
Nastavljam dalje i stižem na trg Taksim i glavnu šetačku zonu. Gde sam? U Beču, Minehnu, Istanbulu? Zašto odjednom imam onaj osećaj “pa ovde sam već bila”? Zato što to i jeste Istanbul.
Mešavina Istoka i Zapada. Starog i novog. Poznatog i nepoznatog. Stalno me prati taj osećaj. Koji mi se sviđa. Šta li će me sačekati na sledećem koraku, na sledećem trgu, kada pređem neki drugi most… Šetajući uličicama, pogled mi se zaustavlja na Galata kuli. Penjem se na vrh, pijem kafu, uživam u ratlucima i gledam sa svih strana kako se noć spušta, a kupole, kada na njih padne tama, zaiskre dijamantskim sjajem.
Opčinjena se spuštam pored vode, ulazim u brod, a dok krstarim Bosforom, gledam u u Dolmabahče džamiju i razmišljam kako… Istanbul ima tajnu. I tu putnik ne može, a da ne sledi izreku “Pošli smo na put, put je bio dug, a nismo ni znali da je bio krug”…
Preporuka
-
Ocena:
Odličan tekst, naročito kada ga piše neko ko ume da prepozna sve ono što je lepo i vredno. Takođe sam posetio ovaj prelepi grad, i moji utisci su isti. Moć i trajanje, istorija i modernizam, sudar kultura, sudar vekova, sudar civilizacija, sudar emocija od kojih sam se par puta naježio. Ali, najviše sam se naježio kada smo išli od Aya Sofije prema Plavoj džamiji i kada nas je na sred platoa zatekao zvuk minareta sa Plave džamije. Samo sam stao, seo pored fontane, naježio se i pogledom kretao od Vizantije prema Islamu. Priznajem, zasuzile su mi oči. Ne zato što sam bio tužan, nego zato što sam bio srećan koliko sam mali pred energijom istorije i duha svih tih predaka koji su utkali svoj duh u ovaj neverovatni plato i grad. Dolmabahče me je ostavila bez daha. Kao i Bosfor, krstareje, večere u turskim restoranima, ispijanje onog gorkog, jakog odvratnog, ali ipak specifičnog čaja i topljenje ratluka sa pistaćima u ustima. Divan grad. Grad u kojem je utkana istorija nekih od najvećih civilizacija. Blago Mediterana. Blago civilizacije.
Hvala najlepše. Svi mi koji smo posetili Istanbul znamo da ni reči ni fotografije ne mogu u dovoljnoj meri opisati taj duh koji poseduje ova magična metropola. Plava džamija i Dolmabahče palata zaista ostavljaju bez daha. Lepota. Moć. Prostranstvo. Istorija. Sudar različitosti…
Svidja mi se tekst, moji utisci su na sajtu nema greske pod nazivom Carobni grad Istanbul, evo linka http://www.nemagreske.com/carobni-grad-istanbul
Draga Iva,
prema komentarima koje su ljudi pre mene ostavili jasno je da si ih nadahnula da se u Istambul vrate…
Ipak, budi sigurna da si mnoge navela da Istambul po prvi put posete. Ja sam od takvih…Nadam se skorom putovanju.
Iva hvala na tekstu, sa užitkom sam ga pročitao. Nikada nisam bio u Istanbulu, a kao što je napisala Marija, mnoge si navela da prvi put posete ovaj grad. Staviću Istanbulu oznaku prioriteta ;).