Za one koji prvi put letuju u Crnoj Gori, ovo je jedan izuzetan ultimativni turistički vodič o činjenicama sa terena koje vam niko neće reći. Pisano lično iz oštrog pera naše drage blogerke Negoslave Stanojević. Posetite njen blog. U donjem tekstu ima dosta istine, ima i sarkazma, al voleo bih da turistička inspekcija i turistička organizacija Crne Gore ovo dva puta pročitaju, jer lepota Crne Gore je svakako izuzetna i zaslužuje mnogo veći profesionalizam na terenu.
Hladna supa, vruće pivo i evidentno, čak ni u pokušaju skriveno nezadovoljstvo konobara čim vidi pred sobom više od dvoje gostiju (šta ste navrli svi kod mene, odjednom) nekako su decenijama već asocijacija na letovanje u Crnoj Gori.
Na crnogorskom parčetu Jadranskog mora, za koje su nas od malena uveravali da je najbolje more na svetu, a i šire. I da niko nema tako prefinjenu boju mora, tako široku pučinu koja se magli u beskraju i tako jedinstvenu priliku da se gleda na Lovćen pod snegom, kad bude sreće, dok se brčkate na sto metara od izlaznog kraja kanalizacione cevi i pitate se šta to pluta oko vas, a miriše neprijatno.
Da ne budem maliciozna – kad poranite, tako negde, oko šest, pola sedam, dok spavaju oni koji će kasnije svojim telima namazanim svakojakim uljima, kremama i penama, svojim otpacima od sendviča, voća, povrća i sladoleda, svojim ispražnjenim flašama i istrulelim prostirkama za na pesak, zaprljati tu svetloplavu lepotu, može vam se posreciti da se isplivate, fes i za sve pare.
Pa da posle i ne morate medj gomilu koja ciči, vriska, neveštim zamasima ruku ili namerno kvasi i potapa sve oko sebe, skače vam na glavu u skoku za loptom … i sve to u mutnoj vodi punoj pomenutih otpadaka, mulja, svakojakih morskih trava i pokojeg ježa.
Dobro, to su odlike sirotinjskog letovanja, na peškiru pruženog, i pored negodovanja okoline, tik pored preskupih suncobrana od trske i plastičnih ili drvenih ležaljki koje žuljaju, kako god da se okrenete. I koje se isplate jedino ako vas je puta dva ili tri u odnosu na boj mesta , pa se izmenjujete. Jedni u vodi, drugi pod suncobranom. Jedni na ležaljkam, drugi na pesku.
Kad letujete u hotelu, s podrazumevanom sopstvenom plažom, ili pak odete svojim autom, pa možete da birate manje posećene uvale i plažice, druga je priča. Ili kad se nekim od bezbrojnih brodića odvezete nekud na pučinu. Za ne baš velike pare, a zarad dobranog užitka.
Ulcinj neki vole zbog prostranstva velike peščane plaže, dovoljno široke za sve, čak i kada se reumatične babe samozatrpaju u grobovima od , čega drugog nego peska, u potrazi za lekom protiv boljki ,najjačih prilkom promene vremena. A neki, opet, zbog stenovite albatroske uvale pored one ženske ili svilene plaže, u koju bi da privire, i pored čuvara . U ogradi, bar tako se sećam, uvek je bila koja rupa za voajerska zvirkanja.
Bar je, barem za mene, raj na zemlji za letovanje, sve do Šušnja. I tamo gde nema drveta na samoj plaži, blizu su ulične palme koje neštedimice daruju svoj hlad oznojenim turistima. A ogromna šušanjska borova šuma, dušu dala za one koji ne vole da se peku na suncu i beže od sticanja predispozicija za rak kože. Samo da je malko čistija!
Ako odatle krenete peške, pa još poranite, da vas ne peče žega na asfaltu, možete se na putu do Sutomora siti iskupati na prelepim malim plažama usput. Dok odmorite od pešačenja, pa onda dalje. Rariteti – Crvena i nudistička plaža. Ako preskočite hotelske plaže, a morate jer više nema šansi da udjete , bez prekog razloga ili jake veze na ulazu, ako već niste gost,posle kilometarske žege bez ijednog hlada, čeka vas sutomorska velika plaža. Jednom sam se zarekla da me neće nikada videti, pa opet… Drugi put sam ispunila sebi dato obećanje. Sem te muke od hodanja po suncu, di nigdi lada nema, Sutomore mi je ostalo u sećanju i po smeštaju u takozvanoj porodičnoj vili – a vlasnici ih imaju dve, jednu uz drugu, na čijim prozorima nema stakala. Što vidite tek kad date pare. Sramota me i da pominjem – za pokrivanje su nam dali čaršave – jedan za dve osobe. Presečen, lepo, na pola, pa porubljen.
Da ne zaboravim, preskočih Dobre Vode – divna mala plaža koja, kada se posreći, bude kristalno čista, a more mirno, bez daška vetra, samo titra pred očima. Dok ne krene nevreme. I klaustrofobičnost, ako ne volite skučeni prostor. Mesta za šetnju, malo.
Ali zato, rafailovićevski pesak – volem. Onako sitan, užaren,pa mili pod nogama dok polako ulaziš u kristalno čistu vodu. Ako poraniš, naravno. Ako ne, ima da ti se penju na glavu i skaču po ganglijama, dečica kolektivno dovedena na more. Ali samo onih par sati dok su na plaži. Čuvajte se i onog Rusa, u čijem su restoranu, na samom kraju plaže, cene paprene. Zato i nisu istaknute.
Ako bih morala da biram za ceo život, bečićka plaža bi bila moj definitivni izbor. Sitan kamen i poveće stene, prelepe nedifinisane boje koja prelazi iz zelene u modru, pučina kao iz sna i plićak iz kojeg se lagano ulazi u dubinu… San svakog ljubitelja mora, plivanja, plutanja na vodi…Dobro, sliku su malo ili malo više zamutile sve one silne letnje bašte, ali… i onaj narod otud mora od nečeg da živi i preostalih osam meseci, kad nema šta da radi.
Mnogi su razočarani što više ne može da se mini vozićem ode do Budve, sve uz samu plažu i uz prelep pogled. Čak je i onaj mračni mali tunel imao veće draži od ovog novog, osvetljenog ko u polarnoj noći.
A Budva, ko … veliki morski grad prepun turista željnih da vide i da budu vidjeni. Pa letuju ovde, za sve pare. Peku se po onoj vrevi, mladi koji se bude oko podne, još mamurni od noćašnjeg provoda, roditelji sa sitnom decom koji ne poštuju lekarske savete o zračenju i melanomu i…. hladu u periodu od bar 11 do bar 17 sati, nego prepuštaju svoje tek prohodale mezimce milosti vremenskih ne-prilika, kad su već tolike pare dali. Dnevni vašar noću se nastavlja po kafićima, iz kojih vam, dok šetate, preglasna muzika probija bubne opne, često istom pesmom koju, u različitim izvodjenjima i sa po par taktova razlike, slušate duž čitave ulice.
Uh, i dan danji mi je žao kada se setim koliko smo bili ljuti zbog neke glupe odluke da gosti Slovenske plaže koji koriste apartmane s kuhinjom i svom opremom, nemaju pravo da uplate ishranu u hotelskom restoranu. Kako smo samo zavideli onima koje smo gledali kako se razmeću medju privlačnim djakonijama, dok oko vremena za obrik prolazimo pored njih.
Tivat, u poslednje vreme, odgledam samo kroz autobuski prozor, dok prolazim pored mesta na kojima su nekada bile plaže. Kao i Kotor. Koji je, jako zanimljivo, mnogim ljudima omiljeno mesto za smeštaj, dok na plažu svakoga dana idu do Stoliva i Prčnja. Objašnjenje, svidja im se društveni život, bogatsvo dogadjanja toko večeri, iako plaže i nisu bogzna šta.
Dobrota, preko puta, odnosno s druge strane zaliva, a Perast pogotovo, priča su za sebe. Dok u Stolivu i Prčnju zalazi sunce, a plaže polako puste, oni tamo još uživaju u suncu koje je prestalo da prži.
Nikad mi nije bilo jasno kako to neki vole Igalo i Herceg Novi. A nisu reumatičari i nisu lomili ruke, noge i rebra. Ali ih vole i vraćaju im se svake godine. Valjda bez onih kamenih plaža i napornog penjanja stepenicama ne mogu. Valjda ih privlače šmek starih stabala olijandera i novih gradjevina, uske ulice i strme stepenice do plaže. Kažu da more tu ima specifičan miris , a leto posebne boje.
Ne znam –svaki put kada se završi letovanje na ovoj strani mora, zareknem se sebi da više nikad neću tamo. S razlogom. S debelim razlozima.
A onda prodje neko vreme i loše slike izblede. Pa mi pred očima iznikne slika prelepog seoceta Rose i one najdivnije žanjičke plaže i hladovine starih maslinjaka i ja sam u mislima opet u tom delu Jadranskog mora. I dišem jutarnji vazduh ispunjen čistoćom, ulazim u bistru hladnjikavu vodu koja me nosi ka pučini i plutam ležeći na ledjima, sve dok me sunce ne otera u hlad.
Uključi se kroz komentar