Da li vam se ikada desilo da ste se nalazili u takvom stanju svesti da je vreme samo proletelo tokom trenutaka potpune predanosti i sreće?

Odjednom vraćeni u realnost, shvatate da su vam noge utrnule, oči umorne, a želudac prazan i bučan. Trenutak pre toga, ništa slično niste osećali i vaš duh kao da je bio izvan tela.

Ako vam je ovo poznato, verovatno ste i sami iskusili, ne znajući o čemu se radi, fenomen „flow-a“.

Najsličniji ekstazi, „flow“ je onaj osećaj kada smo potpuno predani nečemu, bilo da stvaramo ili uživamo u nekom umetničkom delu – bitno je da se nalazimo izvan uobičajenog ritma vremenskog toka, bezosećajni za stvarni svet oko nas.

Termin „flow“ u psihološku nauku uneo je naučnik teško pamtljivog imena, Mihalj Čiksentmihalji, tokom devedesetih godina. Nastao je kao plod istraživanja posebnih stanja ljudske svesti koja karakteriše osećaj sreće tokom potpune predanosti nekoj aktivnosti. Tim naučnika posmatrao je i beležio emocije ljudi koji su uživali u svojim poslovima.

Bilo je među njima dominikanskih sveštenika, slepih monahinja, Navaho pastira i himalajskih planinara, ali i kreativnih stvaralaca iz raznih oblasti. Na kraju, došlo se do razlikovanja sedam uslova, faza, neophodnih za nastanak „flow-a“.

Preduslovi za nastajanje flow-a

Najbitniji od svega jeste fokus na zadatak koji treba izvršiti, potpuna koncentracija i jasno definisanje ciljeva. Zatim dolazi gubitak osećaja samosvesti koji prati iskrivljenost osećaja za vreme koje kao da prolazi mimo nas. Ponašanje treba na vreme prilagoditi situaciji, izazovu koji ne sme biti ni previše težak ni previše lak. „Flow“ nastaje onda kada radimo stvar koja je u domenu naših mogućnosti, ali upravo onih mogućnosti koje ispoljavamo uz potpunu posvećenost, kao davanje maksimuma. Uspostavlja se osećaj kontrole nad situacijom i aktivnošću koja je sama po sebi nagrada za nas.

Stari Grci govorili su o ekstazi kao osećaju drugačije realnosti, potpune posvećenosti nečemu uz koju ide obavezna negacija vremena. Nauka danas može i na materijalnoj osnovi da objasni taj osećaj ekstaze i njemu srodnog osećaja „flow-a“. Čovekov nervni sistem obrađuje najviše 110 delića informacije u sekundi. Čitalac ovog teksta trenutno obrađuje 60 informacije da bi mogao da prati njegov smisao. Zbog te ograničenosti broja informacija koje obrađujemo istovremeno mi ne možemo slušati više sagovornika i raditi nekoliko stvari istovremeno. Žene su, kako iskustvo pokazuje, u tome bolje od muškaraca.

Međutim, nalazeći se u stanju apsolutne predanosti nekoj aktivnosti, um troši sve svoje potencijale. Ne postoji prostor u onom polju od 110 maksimalnih informacija da se probiju osećaji za glad, žeđ, umor, svakodnevne brige i obaveze. Otuda rasejanost profesora, naučnika, umetnika. Svest o našem telu i postojanju postaje skrajnuta u trenucima velike kreativnosti.

Flow u muzici, književnosti, sportu

Ima mnogo svedočanstava o ovakvim situaijama među umetnicima. U jednoj priči Štefana Cvajga možemo čitati o stvaralačkom procesu baroknog kompozitora Hendla. Cvajg opisuje kreativnu krizu kompozitora koja je trajala mesecima uz veliku depresiju dok nije naišao „flow“ tokom kojeg je Hendl tri nedelje presedeo u sobi komponujući svoje remek-delo, jedva uzimajući ikakvu hranu i gotovo ne spavajući. Kada je kompozicija bila gotova, spavao je sedamnaest sati bez prestanka i pojeo količinu hrane dovoljnu da nahrani šestoricu nosećih radnika, piše Cvajg.

I pisac Franc Kafka zabeležio je kako od svega što je stvorio priznaje samo one kratke priče koje je napisao u jednom dahu, tokom besane noći, u stvaralačkoj predanosti nakon koje ne oseća svoje telo i ne može pomerati svoje ukočene noge.

Ovaj osećaj, naravno, nije vezan samo za umetnike. Brazilski fudbaler Pele opisao je dane kada je davao svoje najbolje partije kao period velike smirenosti tokom koje su se stvari odvijale same od sebe, kada je osećao da može uraditi sa loptom sve što poželi, predriblati svakoga, trčati koliko hoće bez imalo umora. „Osećao sam se nepobedivim“, rekao je Pele.

Komozitori koji poznaju ovo iskustvo kažu da tada muzika samo ističe iz njih, kao da stvaralačka energija kroz njih protiče. Stoga govorimo o iskustvu „proticanja“, „flow-a“. Naravno, kao što smo rekli, neophodno je vladati jednom oblašću, uložiti mnogo napora, rada, truda da „flow“ uopšte postane moguć kod stvaraoca. On je nagrada za vredan i pomalo jednoličan svakodnevni rad.

Dakle, stanje „flow-a“ je stanje izvan uobičajenog. Njemu prethodi vreme u kom posedujemo kontrolu nad našim aktivnostima i tokom kojeg stičemo neophodna znanja. Ali, da bi „flow“ postao moguć treba izaći iz tog komotnog, kontrolisanog stanja. Jedan od načina za tako nešto je i povećanje izazova, iskušavanje svojih potencijala da zasijaju u punom sjaju.

Zašto je remek delo remek delo

Govoreći o umetnosti odnos subjektivnog i objektivnog je uvek diskutabilan i individualan. Po jednima, vrednost umetničkog dela zavisi od afiniteta, količine znanja, iskustva i tradicije posmatrača. Po drugima vrednost umetničkog dela ne može se opisati nikakvim formalizmima i zavisi od dodate transcendente supstance koja odnekud dolazi, osvešćuje tu umetninu i prožima posmatrača.

Za posetioce našeg bloga posebno su karakteristične impresije koje uslede tokom putovanja sa najvećim umetničim delima čovečanstva. Na primer, osećaj koji ćete poneti kući jeste onaj kada prvi put vidite mikelanđelove freske u Sikstinskoj kapeli, Zlatni mozaik mladog Isusa u Aja Sofiji, Karijatide na atinskom Akropolju i tako dalje. Primera ima puno. Kada se nađete pred njima, zajednički imenitelj svih ovih umetnina je flow. Drugim rečima, objektivno remek delo u interakciji sa svojim posmatračima izazove flow.

I dok kvantna mehanika istražuje šta se tu dešava, psiholozi i edukatori idu napred i žele da ove efekte iskoriste u svakodnevnom radu. Tako na primer, na sajtu Finese, pogledajte seminar o poboljšanju koncentracije, motivacije i pamćenja. Svakako jedan drugačiji iskorak u odnosu na šablonizovanu svakodnevicu.