Tragom zaplanjskih vodenica

Piše: Negoslava Stanojević, foto Milan Todorović.

Na prostoru od samo dva kilometra, između Vrela u Gornjem Dušniku i Kutinske reke, na 35. kilometru od Niša, u zaplanjskom selu Donji Dušnik nalazi se 17 vodenica starih 300 godina. I danas je 14 njih aktivno. Samo ih je nagrizao zub vremena, a i oko njih nema nekadašnjih gužvi, redova i danonoćne meljave, o čemu svedoče samo najstariji Dušničani. Tri su, nažalost, propale.

U ovom, jedinom sačuvanom nizu vodenica u Srbiji, žito na mlevenje dovozili su meštani čitavog juga zemlje, a  najviše iz Lebana i Leskovca. Obično su vlasništvo nekoliko porodica, a jedna je čak imovina čitavog jednog sela- obližnjeg Vrtopa.

Mnoge od dušničkih vodenica pravljene su od blata i drveta,  uz minimalnu upotrebu cigala. Starinski točak,  u svakoj, melje isto kao pre dva ili tri veka, ali nažalost,voda  najčešće  u prazno protiče ispod vodenica. Nema ni pomeljara, a nema ni žita. I sami meštani najčešće koriste kupovno brašno, a mnogi ni hleb ne mese više, nego kupuju industrijski. Niko ne pali više ni vodeničke pećnice za proju, niti se pristavlja kotao za kačamak.

Umesto vodenica koje će, ne učini li država nešto da ih spase neminovno propasti, na ovom potezu nikla su dva moderna ribnjaka u kojima se uzgaja pastrmka.

Donji Dušnik odavno nije centar Zaplanja. Davno su mu bolnicu pretvorili u hotel, jedina fabrika Elid je u stečaju i čeka novog kupca, a od nekadašnjeg niza kafana aktivne su samo dve. Njegove vodenice su fantastičan turistički potencijal kojem se danas dive samo retki posetioci i učesnici ovdašnje Likovne kolonije.

Ako se ne zakasni sa obnovom, možda će i buduće generacije moći da uživaju ne samo u prirodnim lepotama ovog dela Zaplanja, već i da okuse hleb, proju i kačamak, od brašna mlevenog onako kako se to činilo vekovima ranije. Baš kao i u brašnu iz vodenica u Marinoj Kutini, još jednom zaplanjskom selu čije su obeležje.

Zaplanje, pasivan siromašan kraj na kojem Bog nije štedeo jedino kada je lepota prirode i ljudi  u pitanju, sve je poznatiji  kao stecište planinara iz čitave zemlje koji skoro tokom čitave godine osvajaju njegove vrhove-  Trem, najviši, na 1810 m, Sokolov kamen-  1523m i najatraktivniji Mosor, za apliniste teško pristupačan na 984 m nadmorske visine.

Suva planina se nalazi na prostoru Catena Mundi- Verige sveta i spada u najlepše srpske planine. Nije zalud nazvana Alpima juga Srbije.

Za one kojima veranje po planini nije  omiljena aktivnost , dovoljno lepote sadržano je u vidikovcima koji se pružaju sa skoro svakog metra puta kroz Zaplanje, na kojem sve do Ravne Dubrave, poslednjeg sela gadžihanske opštine, gotovo i da nema rupe. Nedavno otvorena, nova „ličanska“ deonica ovog puta, umnogome olakšava  prolaz ovim, najproblematičnijim delom puta kroz Zaplanje.

A usput možete sresti  i Dragija Zdravkovića, koji po okolnom polju napasa svoje stado od preko 130 ovaca. Zadovoljan je, kaže, nedavno je od države dobio bespovratno 7.000 dinara po grlu, što će mu pomoći da sagradi objekat u kojem neće biti ovako prljave.

Ne može da proizvede sira koliko se traži, još nam je rekao, a uskoro će početi prodaja jaganjaca za koje kod njega, u ličansku mahalu na samom kraju sela, dolaze  ljudi skoro iz pola Srbije. Jedino ne zna šta će sa vunom, žali nam se, jer i kada se pojavi kupac, prodaje je u bescenje. Kada bi se našao neko ko hoće da ošiša ovce, vunu bi mu dao džabe.

Ako vas zanimaju jaganjci koji se uzgajaju na čistom planinskom vazduhu i takođe čistoj hrani sa ovdašnjih pašnjaka, ako volite ovčji sir, možete mu se javiti na telefon 018 4865259.

Mada su  zaplanjske vodenice bile glavna meta našeg današnjeg izleta u Zaplanje, preko Drajčine Bare, sa usputnim zadržavanjem u Donjem Prisjanu (Opština Vlasotince), stigosmo i do Zavidinca, sela koje pripada babušničkoj opštini. I kada smo već tu, kako da zaobiđemo nedavno obnovljeni manastir ovdašnji, Sveti Đorđe, sagrađen 1376. godine?

Nalazi se na tri kilometra udaljenosti od sela (pola puta je asfaltirano, a za pola nije  bilo para), a osim crkve i konaka, poznat je i po nadaleko čuvenom dudu,  svetom drvetu starom 500 do 600 godina.

Novi konak čeka samo završne radove.

Zapalismo sveće ispred crkvice (sveštenik mora da je sišao do sela, reče nam saputnica Ljiljana Grozdanović, koja je nedavno  po snegu jedva uspela da dođe na pričest), slikasmo sveto drvo i… vratismo se istim putem do Ravne Dubrave, a onda na „raskrsju“ skrenusmo desno, kako bi  reportaža  sadržala i koju fotografiju iz ovog dela Zaplanja.

Veliki i Mali Krčimir, Semče, Veliki i Mali Vrtop, sa sve suvoplaninskim vrhovima iznad njih, fotografisali smo prethodno i sa najlepšeg  zaplanjskog vidikovca, Park prirode, koji se nalazi na putu između Ličja i Ravne Dubrave. Mada su lepa  i izbliza, ova sela u kojima i dalje ima života, u kojima niču i nove kuće i novi voćnjaci i kupinjaci, daleko su lepša sa vidikovca na kojem, verujem, zastane svako koga put nanese preko ovog prelepog kraja oivičenog Suvom planinom, Seličevicom, Babičkom gorom i Kruševicom.