Piše: Vesna Ćorović
Ne tako davno vrtela se jedna pesma, jednog muzičara i žanra koji ne preferiram, koji govori o skoro savršenom životu i poredi ga sa Švajcarskom. E sad, ta pesma ne bi bila toliko bitna, da mi nije odmah pala na pamet kad sam nedavno posetila ovu prelepu zemlju. Da, stvarno skoro pa savršena. Što se mene tiče i ovo „skoro“ bih izbrisala.
Mene je u potpunosti opčinila. Kao veliki ljubitelj prirode nisam mogla da ostanem ravnodušna na predele koje sam tamo videla. A videla sam verovatno samo delić. Alpi su me potpuno očarali. Gde god pogledate bele se njihovi vrhovi dok vi, lepog i prijatnog sunčanog dana, pored Ciriškog jezera hranite labudove… neprocenjivo. I stvarno kao slika sa neke bombonjere ili slikovnice iz serijala o Hajdi.
Ja sam boravila u malom mestu Rapersvil, nadomak Ciriha, smeštenom na Ciriškom jezeru. Sve je savršeno čisto, uređeno ali ono što je na mene ostavilo najjači utisak, sve je tako spokojno i mirno i sporo.
Nisam valjda više u godinama kad me zanima beskrajna raznolikost i vreva koju možete videti u Cirihu, ili grupe turista u zaista prelepom i bajkovitom Lucernu. Tu su i moćni vodopadi na Rajni, najveći vodopadi u Evropi, od kojih me je podišla jeza koliko su zastrašujuće snažni. Ipak, meni je mali, preslatki Rapersvil baš po meri.
Ne pamtim da sam ikada uspela da dostignem to zen stanje u jednoj ipak urbanoj sredini. Valjda mi je odgovarao taj povratak prirodi. Moj sin je provodio sate pored jezera brojeći vrste ptica koje tu borave.
A šetajući mostićem preko jezera oduševljavao se kakve arhitektonske veštine te ptice primenjuju u izgradnji svojih gnezda. Terao me je nekoliko dana za redom da obilazimo jednog prelepog labuda koji je uvek na istom mestu ležao u svom gnezdu čuvajući ga.
Milka kravice
Onda su tu i krave, po kojima je Švajcarska poznata. Da, prave „milka“ kravice, samo ne ljubičaste već crno bele i tako čiste.
Odmah iznad gradića nalaze se seoska domaćinstva pa smo se jednog dana i tamo prošetali, da vidimo kako to izgleda. I naravno, besprekorno je. Opet je sve čisto, uredno, uređeno i mirišljavo. Idilično. Taj spoj grada i sela je ono što me je oduševilo.
E sad one obične, ovozemaljske priče. Lokalno stanovništvo je rezervisano i uljudno. Sasvim dovoljno za prijatan boravak u toj zemlji. Standard je tamo za naše pojmove, apsolutno i nezamislivo visok. Prevazišlo je sva moja očekivanja. Ali kako kaže šaljiva poslovica- nekom je život majka a nekom tetka iz Švajcarske, tako da ja pored svoje tetke nisam osetila brutalnost Švajcarskog standarda. I ovde bih se osvrnula malo na naše ljude na privremenom radu u inostranstvu, ili pežorativno „gastarbajtere“. Svi stereotipi koje sam o njima čula pali su u vodu. Ili su se jednostavno vremena i oni sami promenili.
Upoznala sam ih tamo dovoljno da mogu reći da je to divan i nesebičan svet. Rade pošteno i uživaju u životu i veoma su gostoprimljivi, do granice da vam bude neprijatno. Imaju savremena shvatanja, divno i moderno uređene domove bez obilja etno motiva, nisu, uprkos uvreženom mišljenju bolesno opterećeni patriotizmom. Međusobno su lepo povezani, druže se, rekla bih mnogo više nego mi ovde u matici, nisu opterećeni elementarnom egzistencijom, veseli su, raspoloženi, druželjubivi i još jednom ću reći veoma nesebični i gostoprimljivi iako većina njih mnogo radi i to ne baš jednostavne i lake poslove.
I na kraju mi ostaje samo da poželim da me opet tamo put nanese, a za sve vas koji ovo pročitate možda zaintrigiram da nađete način da i sami posetite ovu prelepu zemlju.
Na pravi način ste dočarali lepotu Raperswila. Sa jednom malom ispravkom, grad se nalazi u blizini grada St. Galena, u čijem se kantonu nalazi.
Ali istina i Cirih i Šafhauzen nisu daleko od većih gradova.
Kao stanovnik Švajcarske i Vojvodine, preporučujem svima da dođu, da obiđu sve, od crkvi preko dvorca, do možda nepomenutih manifestacija, turističkih, sportskih i kulturnih.
Pozdrav i svako dobro!