Deset dana na Sardiniji je otprilike dovoljno da imate osećaj da ste od ostrva videli onoliko koliko, na primer, možete da upoznate jedan velegrad kad se provezete otvorenim turističkim autobusom po njegovom centru. To, naravno, nije čudno ako znate da je Sardinija, po svojoj površini (24.090 km2) za oko 2.500 km2 veća od Vojvodine, a više nego dva puta veća od Kosova i Metohije. To vam, dakle, znači da bi Sardinija pokrila blizu 30 odsto površine cele Srbije. A da se još malo poigramo ciframa, Sardinija je skoro tri puta veća od Krita, za koji je takođe poznato da je preambiciozno planirati da ga celog obiđete u desetak dana letovanja.
Za vreme boravka na ovom, drugom po veličini italijanskom ostrvu, a uzgred i petom najnaseljenijem ostrvu u Evropi (V. Britanija, Irska, Sicilija, danski Ziland), napravili smo oko 2000 kilometara kolima, i opet je to bilo tako malo… Opet, tolika kilometraža nije ni čudna, jer – za iole ozbiljniji izlet (od severozapadne tačke – Algera) do drugih zanimljivih mesta, bilo je potrebno preći barem 200-250 km za jedan dan. Šta ćete, sa našim budžetima za letovanja, uvek se pitate da li ćete se ikad vratiti na neko mesto, te vam preostaje jedino da organizujete jedan vrlo aktivan odmor, čak aktivan na kvadrat.
Ali vredelo je, u svakom pogledu.
Bilo je neobično do mora, posle skoro dve decenije odlazaka kolima do Grčke, stići za sat i po – avionom. Osim male gnjavaže sa bukiranjem prtljaga na beogradskom aerodromu, sve ostalo je prošlo kao podmazano (faktor 50) i – tek tako, odjednom, nađosmo se na Sardiniji, skoro 1000 km udaljenoj (vazdušnim putem) od Beograda. Ako idete kolima, i malo trajektom, iz Livorna, to bi bilo oko 1400 km, u šta je uključeno i nekih 7-8 sati plovidbe trajektom.
Algero
Algero je gradić na severozapadnoj obali Sardinije, čija obala gleda ka otvorenom Sredozemnom moru, a ujedno je bio i naša baza tokom boravka na Sardiniji. Za prosečnog turistu ovaj deo obale, uz suvozemni kopneni radijus od oko 40-50 kilometara oko Algera, pruža više nego dovoljno zanimacije za deset dana letovanja.
Algero ima nešto manje od 50.000 stanovnika, od kojih veliki broj vuče korene od Španaca, doseljenih ovamo još tokom 14. veka. Zato na ulazu u Algero i stoji tabla sa natpisom „L’Alguer“ (na katalonskom), ili – po sardinijski: „SAlighèra„. Katalonski je nekad bio zvaničan, službeni jezik ovoga regiona, pa kad se ti katalonski koreni ukrste sa ovim divnim gradićem (pre svega mislim na stari grad, skoro potpuno okružen zidinama i oivičen sa sedam dobro očuvanih kula), dobija se i njegov nadimak: „mala Barselona“ ili „Barseloneta„.
Nisam još bio u velikoj Barseloni, ali verujem da je, po svemu ovde viđenom, taj nadimak (ipak) malo pretenciozan. Opet, takva reklama bila je dovoljna da Algero, ne tako davne, 2012. godine, bude deseti najposećeniji italijanski grad (!) što uopšte nije lako.
Kako god, stari, utvrđeni Algero, uz čije zidine još uvek spremno stoje odbrambeni topovi, pa čak i dva-tri drvena katapulta, sve sa municijom (džinovskim kamenim kuglama), raširio se na sve strane – ka Bozi, na jug, i ka Fertilji, na sever, ili ka Sasariju, na istok.
Ka zapadu se proširio onoliko koliko je velika lokalna lučica i marina sa ukotvljenim čamcima, jedrilicama i ponekom jahticom u prolazu (malo dalje, ka pučini, ponekad se parkiraju i kruzeri, ne bi li vam zaklonili divan pogled ka Sredozemlju te vam naprosto dođe da aktivirate onaj katapult). Ko želi da vidi ozbiljnije jahte, od par stotina hiljada evra, pa preko milion evra (gornja granica je nebo) mora da skokne na istočnu, tzv. „smaragdnu“ obalu, do Porto Červa.
Unutrašnjost starog grada čini nekoliko „bulevara„, tj. glavnih ulica ukrštenih sa brojnim manjim i potpuno uskim ulicama, uz nekoliko manjih ili isto toliko većih trgova, a sve to sa desetinama, ili čak stotinama restorana sa lokalnim i ribljim specijalitetima, sa picerijama, poslastičarnicama (uglavnom – isključivo sa sladoledom) i sa isto toliko radnji za prodaju suvenira, garderobe, lokalnih proizvoda (pre svega vina, meda, sireva…), pa sve do gusarsko-štrumfovskih pećina sa burićima punim šarenih gumenih bombona, ili čak i (naravno, legalnih) radnjica sa proizvodima od kanabisa.
U ovim potonjim možete kupiti kesice sa kanabisom, sokove od kanabisa, štapiće, kolačiće, krofnice,… po originalnom receptu neke bake narkomanke, ma šta god želite, za po nekoliko i više evra. Sve to je organizovano kao samoposluživanje, sa aparatima u koje ubacite novac i uzmete ono šta ste platili. Eto šta sve prolazi kod nazadnih Italijana! (katalonskog porekla). Da podsetim, početkom avgusta je u Beogradu neslavno prošao sasvim običan apotekomat ili lekomat (i to samo aspirini, probiotici, kapi za nos…), koji je inspekcija zatvorila za milisekundu. Nikad od nas EU!
Što se suvenira tiče, osim opštepoznatog asortimana, olovki, šolja, čaša, magnetića, i plišanih divljih prasića i veprova (zaštitni znak – ne samo Sardinije već i Korzike; uostalom, zato su Asteriks i Obeliks i dolazili na Korziku), tu su i radnje sa nakitom i suvenirima od vatreno crvenog korala (u Algeru postoji i čitav muzej posvećen koralima). Po njemu se i cela ova obala zove – Koralna obala ili rivijera, a radi se, po stručnim ocenama, o najfinijim i najboljim koralima ne samo na Mediteranu, već i u celom svetu! Uzgred, jedna ogrlica od crvenog korala košta – 12 evra.
Kad smo već kod morskog sveta, i naziv Algero potiče od Aleguerium, po srednjovekovnom latinskom, a odnosi se na latinsko ime alge „Posidonia oceanica„, koja je, osim što se može naći samo u vodama Mediterana, ujedno i dokaz da je morska voda izuzetno čista. Ostaci ove morske trave mogu se videti na delovima plićaka gradskih plaža Algera (Lido Noveli i Lido San Đovani), ali kad znate da je njeno prisustvo, u smislu čistog mora, validnije od plave zastavice, onda vam to zaista ne može zasmetati.
Na samom izlazu iz tvrđave, ka severu, nalazi se i veliki park „Đuzepe Mano„, čija je okolina preko dana pravi tržni centar na otvorenom. Glavni prodavci su lokalni migranti i emigranti, koji se, osim ovde, mogu videti i po svim plažama u okolini, kako stoički, na 30 stepeni, nose i prodaju zanimacije za plažu, naočari za sunce, šešire, haljine, kupaće kostime i šta sve ne, a neki od prodavaca, zahvaljujući velikim pokretnim drvenim kolicima, na plaže donose praktično celu radnju sa garderobom.
Plaže u blizini Alegra
Inače, svrativši na nekoliko sardinijskih plaža, mogli smo bez griže savesti izvesti generalni turistički zaključak. Obično uz svaku plažu postoji i poseban parking, a to znači da ćete lokalnoj samoupravi, ili privatnom vlasniku parkinga ostaviti, otprilike, po jedan evro na svaki sat.
Negde su to parking mesta, na ulici uz obalu (kao kod La Peloze), sa postavljenim automatima – gde ubacite novac za par sati, pri čemu ponegde morate da ukucate i broj registracije, a onda ceduljicu stavite na vidno mesto u kolima. Ne znam šta se dešava ako ne platite parkiranje, ali viđali smo brojne opomene zakačene za brisače i brojna upozorenja na prisustvo pauka. Opet, za one koji misle da izbegnu kaznu – u samom centru Algera (novom gradskom delu) postoji i jedan ogroman zatvor, čiji bedemi nisu ništa lošiji od starogradskih, da ih podseti da to nije pametno rešenje.
Uz plažu Mugoni, koja se nalazi na petnaestak kilometara od Algera, naslonila se čitava jedna poljana, sa blizu 1000 mesta za parkiranje, gde vas dočekuju i ispraćaju dve buckaste italijanke i pritom naplaćuju parking. Kako je to dobar biznis!! Zamislite samo da imate prazan plac na Sardiniji, uz plažu, i da svakog dana naplatite oko 4-5000 evra za parkiranje!? Ko bi bio lud da tu gradi apartmane, od kojih ne bi moglo da se zaradi ni pola od toga?
Koliko kola – toliko i ljudi na plaži (pa još puta dva ili tri). Kad god stignete na plažu, a da to baš nije u jutarnjim časovima, imaćete problema da nađete mesto za prostiranje peškira i senke od vašeg suncobrana. Tokom vikenda, negde iza podneva, pomenuti parking je već bio pun, a pred ulazom, na lokalnom putu, čekalo je blizu 30 vozila da se neko mesto oslobodi! Iako je plaža daleko van naseljenih mesta, na zemljanom drumu koji spaja asfalt sa parkingom – stajala je tabla sa upozorenjem da pauk odnosi nepropisno parkirana vozila.
Sve to je, verovatno, posledica ne samo velikog broja turista, već i velikog broja (preko 1,6 miliona) ostrvljana. Na svakoj od plaža koje smo obišli, pri čemu su neke dugačke po nekoliko stotina metara, a neke i do par kilometara, postoji i uređeni deo – u smislu postavljenih ležaljki i suncobrana, sa nekim „beach – barom“ u zaleđu, ali taj uobičajeni plažni komplet (2+1) će vas koštati oko 15, ponegde i 20 evra. Vikendom je ta cifra još i veća, pa smo viđali i cene od tričavih 25 evra. Tako da vam ostaje samo da kupite svoj suncobran i da ga nosite na plažu, šta drugo.
Kad smo već kod hladovine, viđali smo italijanske porodice koje su na plažu donosile po pet suncobrana (pa tako naprave čitavo malo „ostrvce“ u hladu), po nekoliko frižiderčića sa hranom i 2-3 stola na rasklapanje, te bi pored vas usledila čitava mala gozba, da ne kažem nedeljni ručak – od predjela do slatkiša i voća.
Dakle, na nekima od plaža u blizini Algera je bilo prilično gužve, ali domoroci (a i turisti) su obično samo stajali u prvih par metara plićaka, rashlađujući se, tako da vam za plivanje ostaje slobodan ceo ostatak Sredozemnog mora. A još jedna (otežavajuća) okolnost na plažama koje smo posetili bila je i nedostatak tuševa. Jedini tuš smo videli na plaži Bombarde (blizu Fertilje) ali po ceni od 50 evrocenti za jedno tuširanje.
Takođe, u blizini i zaleđu plaža, pa čak ni u užem i širem centru Algera, obično nećete videti, kao na primer – u Grčkoj, one male markete i supermarkete, ili kioske sa hladnim sokovima i sladoledima, gde ste za par evra mogli da kupite neku od tih sitnica. Čini mi se da se ovde turisti nekako sistematski usmeravaju ka ugostiteljskim objektima. Dakle, ako ste gladni ili žedni, preostaje vam da sednete u neki od obližnjih restorana i platite restoransku cenu, ili da, kao Italijani, ponesete na plažu pun frižider hrane i sokova.
Saobraćaj, parkiranje…
Što se parkiranja tiče, da dodamo još i to da u okviru gradova (pa i nekih od parkinga blizu plaža) postoji određeni deo besplatnih parking mesta, obeleženih belom bojom. Neka od tih mesta su, opet (povedite računa) besplatna samo za stanovnike zgrada iz tih ulica (što piše na znaku na početku ulice, uz uslov da natucate Italijanski jezik), a neka su namenjena i za utovar/istovar robe pa u određenim delovima dana nisu raspoloživa, tj. zabranjeno je da tu ostavljate kola.
Ostala mesta su ofarbana plavom bojom, i ona se plaćaju, obično po evro na sat (negde i malo više) a parkiranje se naplaćuje do 24 sata (a ne do 21 kao kod nas) i od 7 ujutru. Krajem juna, i početkom jula, dešavalo se da po Algeru obrnemo 2-3 kruga po okolnim ulicama, ali bismo na kraju uvek našli besplatno mesto. Hotel je ljubazno nudio svoje garažno mesto, ali po 10 evra na dan. Eto, samo na parkingu i na suncobranima i ležaljkama smo uštedeli oko 300 evra!
Šalu na stranu, ponekad zaista imate osećaj da se sve (osim vazduha) naplaćuje, pa je potrebno voditi računa o ovakvim stvarima da vas letovanje ne izađe skuplje nego što ste isplanirali.
Još malo o Algeru
Tragove su ovde ostavile razne civilizacije, od Ozieri kulture, 3-4 milenijuma pre Hrista (sa nekropolom po imenu Angelu Ruju, blizu Algera), preko Nuragi civilizacije (nalazište PalmaVera blizu Fertilje), do Feničana, itd, sve do modernijih vremena, kada je Algero i utvrđen (1102. godine), zahvaljujući đenovljanskoj familiji Dorija, koja je zatim vekovima i upravljala ovim sardinijskim gradićem.
Kasnije su došli i kolonisti iz Katalonije, a zatim se desilo i proglašenje Algera biskupijom, uz status kraljevskog grada. Od šesnaestog veka, Algero je bio pod vlašću Aragonske krune, pa je od tih vremena ovde i zaostao katalonski jezik, i to kao poseban dijalekat koji još uvek koristi 10-15% stanovnika Algera, i to uglavnom starije generacije.
Ovde se prepliću razni jezici, tj. dijalekti, pa se pominju i Sardinijski dijalekat, pa jezik Sasareze, koji je opet neki beočug između sardinijskog i korzikanskog jezika, sa toskanskim korenima, a ti koreni su dalje vezani sa galurskim dijalektom, aktivnim u regionu Galura, tj. severoistočnom delu Sardinije.
Vlast Aragonske krune su kasnije nasledili španski Habsburzi, a zatim je Algero došao u okrilje familije Savoja. Gradić (stari deo) je kasnije nastradao od bombardovanja u Drugom svetskom ratu, da bi se na kraju oporavio i postao ono što je danas – gostoprimljivo turističko mesto!
U okviru starog grada nalazi se nekoliko crkava, od kojih je najimpresivnija katedrala, sedište Katoličke crkve – episkopije (nekada biskupije) Algero-Boza. Katedrala potiče iz 16. veka, posvećena je Bogorodici, a skoro svaki „vek“ je dodao nešto od svojeg stila i arhitekture. Veoma lepa na oko je i crkva Sv. Mihajla sa visokom kupolom, prepoznatljivom po bogato ukrašenom ornamentima živih boja i zaštitnom znaku starog Algera.
Uličice starog Algera su dušu dale za večernju šetnju, tokom koje najpre uživate u slatkim cvetnim aranžmanima po zidovima stambenih zgrada, onda malo krivite vrat diveći se platnenim šarenim lampionima razvučenim po većim ulicama (izgleda da su Italijani počeli da drže novogodišnju rasvetu duže i od nas?), a beskonačan broj restorana i poslastičarnica, u tom malom prostoru, obesmišljava svaku preporuku koju ste od nekoga čuli ili pročitali. Ko je taj ko je mogao da obiđe toliki broj restorančića, onda još isprobao barem trećinu jela u svakom, pa da od svih tih poslastica i iskustava može da izdvoji baš ovaj ili onaj?
Posle večere, čekaju vas i brojne poslastičarnice, sa ogromnim izborom sladoleda, i sa kuglama veličine teniske loptice koje, ipak, koštaju puna tri evra. A kao što je već pomenuto, ako šetate sa decom, teško ćete se odbraniti od kupovine gumenih bombona u gusarski dekorisanim radnjama, ispred čijih vrata („Le caramelle dei piratti“) stoje dve lutke – jedna strašno podseća na Džonija Depa, tj. kapetana Džeka Speroua, a druga predstavlja kostur obučen u gusarsku odeću, sve sa kosturom majmunčeta na ramenu. Identičnu radnju, sa nešto drugačijim ukrasima, videli smo i u Kaljariju, što znači da su gusari zauzeli strateške tačke po ostrvu. I prodaju bombone opljačkane po Sredozemlju.
Kada izgustirate šetnje po starom gradu, možete šetati i dalje, uz more, kako na južnu, tako i na severnu stranu. Kada krenete ka severu, proći ćete marinu, pa veliki zabavni park, dve gradske plaže, a ako nastavite laganim hodom još desetinu minuta u istom smeru, doći ćete i do najlepše gradske plaže po imenu Maria Pia, peščanu plažu naslonjenu na mirisnu borovu šumu. Završetak ove plaže skoro je već i početak Fertilje, iza koje, kada nastavite putem do Porto Kontea, možete da svratite do još dve lepe lokalne plaže – Bombarde i Lazareto.
Inače, Sardinija, sa nekoliko stotina kilometara obale, ima zaista pregršt lepih plaža, od kojih smo osmotrili samo desetinu. Opet, moram da kažem, posle dve decenije obilaženja grčkih plaža (a i, hm, kad uđete u neke godine…), teško da vas neka od plaža Sardinije može posebno fascinirati. Sve je i dalje stvar ukusa – neko voli stene, neko voli šljunak, neko pesak, nekome su dobri suncobrani, neko želi samo prirodan hlad…
Danas, u vreme sveopšteg interneta, zaista je lako naći i filmove i fotografije sa kojih lako možete videti kako nešto izgleda, pa ja zaista ne bih mnogo opisivao plaže – a naročito ne sa pridevima: „kristalno čisto“, „rajski“, „neverovatna belina peska“… i slično, ili – kako bi to tabloidi napisali: „nećete moći da poverujete šta ćete naći na plažama Sardinije…“ ili „neće vam biti svejedno kada vidite pesak La Peloze…“, ili možda „brutalno lepe plaže Sardinije“.
Sredozemno more je, početkom jula, bilo prohladno, onih prvih nekoliko minuta dok ulazite u vodu, a zatim bi sve došlo na svoje mesto. Veliko je to more, ko će to zagrejati…
Deo Algera gde se nalaze gradska plaža, marina i zabavni park, krasi i lep palmored (celo šetalište se inače zove „Barselona“), a odmah pored pešačkog dela nalazi se i veliki bulevar Đuzepe Garibaldi, kojim promiču kolone vozila, ne brže od 30-40 km/h.
Još malo o saobraćaju Alegra
Inače, ako ste došli avionom na ostrvo, do lokalnih plaža se možete prebaciti autobusima koji redovno krstare obalom. Takođe, za svoje planove možete koristiti i izletničke brodiće, a najveći gradovi Sardinije povezani su i železnicom (zna se i gde se nalaze stanice) pa, na primer, za 17 evra možete modernim vozom skoknuti od Sasarija na severu do Kaljarija na jugu (oko 250 km).
Na Sardiniji postoje čak tri aerodroma, u Algeru (tj. blizu Fertilje), u Olbiji (severoistočno) i u Kaljariju, pa se u lokalu možete voziti i avionom. Tu su i redovne brodske linije, pa zaista ne možete da se požalite da nemate dovoljno saobraćajnih opcija za obilazak ostrva. E sad, najkomfornije je iznajmiti rent-a-car, ali imajte u vidu da se kola (i to Fiat 500, Fiat punto i slični „malci“) plaćaju do 40-50 evra na dan (zavisi koliko ste spretni u cenkanju). Ako naletite na nešto niže cene (25-30 evra) to obično znači da ćete sve manje štete (daleko bilo) platiti sami (do nekoliko stotina evra), ili da ćete morati da prihvatite da rent-a-car firma rezerviše depozit na vašoj kreditnoj kartici, od 800 pa sve do 2000 evra.
Takođe, uzmite u obzir da je benzin oko 1,6 evra (manje-više), što će vam na kraju objasniti razloge zašto nismo provirili baš u svako nalazište, muzej i selo na ostrvu. Ograničen budžet…
Tako nismo videli i jednu od stvari koje obavezno treba obići, iz određenih, objektivnih razloga, ne samo zbog budžeta, a radi se o Neptunovoj pećini, na rtu zaliva Konte. Do nje se stiže ili izletničkim brodićem, za nekih 15 evra po osobi, ili kolima/autobusom, pa zatim peške niz nekoliko stotina stepenika (ili tačnije: 654 komada, a isto toliko vas čeka i uzbrdo). Kada dođete do pećine, ulazak će vas koštati još 13 evra, jer, eto, baš toliko Sardinjani cene pogled na tu lepotu. I nema sumnje da pećinu treba videti, ali – ne možete sve stići…
Što se tiče saobraćaja po ostrvu, prosečnom turisti uopšte nije lako. Na lokalnim drumovima, koji su uglavnom u dobrom stanju, ograničenje je 50 km/h, čak i van naselja, na potpuno ravnim i čistim deonicama. Opet, na sve strane su obaveštenja da se vrši elektronska kontrola brzine vozila, povremeno se može videti i po neka kamera, a vrlo retko i neka policijska patrola. E sad, ako vozite tih 50 na sat, napravićete kolonu od po nekoliko desetina vozila za desetak minuta.
Čak i ako vozite 60-70 na sat, većina domorodaca će vas preteći kao najgoreg sporaća, pritom ne gledajući mnogo da li pretiču preko pune ili dvostruke pune linije. Sever i jug, kao i istok i zapad Sardinije povezani su malo ozbiljnijim motornim putevima, gde se ograničenja kreću od 80 do 110 km/h, uz, takođe, stalno podsećanje o prisustvu „velikog brata“, policijskih kamera i skrivenih radara. I tu se dešava isto što i na drumovima – ako vozite 80 na sat, bićete objekat za preticanje skoro 80% vozila koja se kreću tuda kud i vi.
Voleo bih da nikad ne saznam da li se prekoračenje brzine zaista tako pedantno registruje i zatim šalju kazne na kućnu adresu, a jedino što sam pronašao, po nekim forumima o saobraćaju na Sardiniji, odnosilo se na kazne za pogrešno parkiranje, za ulazak kolima u zonu starih gradova i slično – kazne koje su stizale i do Srbije.
I tako, kad obiđete Algero, ostaje vam da krenete dalje po Sardiniji, tako što uz laganu šetnju planirate naredni dan, i uživate u neobičnom zalasku sunca – gde ono i dalje sija žutom bojom, čak i u trenutku kada ga Sredozemno more već rutinski gura pod svoju površinu. Ako bismo davali naučno-fizička objašnjenja izostanka uobičajenog sunčevog rumenila, razlog je verovatno odsustvo prašine u vazduhu. Čisto more, čist vazduh, hrana, vino… Odatle valjda onoliko slika sardinijskih stogodišnjaka (da budemo precizniji, svi imaju po 103 godine) istaknutih u nekoj reklamnoj kampanji, po zidinama Algera.
Napisao: Slobodan (Boba) Ogrizović
Slobodan (Boba) Ogrizović, rođen u prošlom veku, elektroinženjer, radi već tri decenije u „B. elektranama“, a u slobodno vreme – putuje – samo da bi posle mogao da piše svoje putopise.
Specijalizovan (specijalizovao ga ograničeni budžet) za Srbiju i Grčku, u poslednje vreme pomalo i za Italiju, a ponekad zaluta i u neku drugu zemlju.
Njegove putopise naći ćete – na sajtu na kome se upravo nalazite, kao i na sajtovima ViaBalkans i Beautif
Osim putopisa, objavio jednu knjigu – o menadžmentu (Ritam menadžmenta). Otac dvoje dece. Trenutno planira kuda dalje da putuje i nada se da će to opet moći da se radi na isti način kao nekada…
Uključi se kroz komentar