Prvi put u Rilskom manastiru

Krenuli smo put Rilskog manastira. Bio je topli julski dan, sunce je pržilo, šoping do Sofije bio je u rezervnom planu ako preostane vremena, želeli smo jedan dobar izlet. Carinici na Gradini sa srpske i bugarske strane su bili korektni. Kupili smo vinjetu, 7 dana vožnje po Bugarskoj kolko se sećam košta svega 10 Leva ili 5 Eura. Prvi znak o korektnosti putarina je obećavao da nas iz finansijskog ugla čekaju prijatna iznenađenja.

Autoput do Sofije smo prešli relativno brzo sa oko 100/h. Nije bilo policijskih patrola koje pecaju naiskusne strance.

GPS nam je ukazao na pravo skretanje ka Rodopima i Pirinu na raskrnici u predgrađu Sofije.  Odatle, čekala nas je deonica od oko 120 kilometara. Napomenuo bih, ovo je alternativni auto put za nas iz Srbije za Grčku i u odličnom je stanju. Može da bude veoma koristan ako se desi da u vreme vašeg putovanja u ili iz Grčke carinici štrajkuju. Kako su obe države u Evropskoj uniji, na prelazu iz Bugarske u Grčku nema graničnog prelaza, pa možete ovim putem.

Čim smo u okolini Rile skrenuli sa auto puta, odsustvo turističke signalizacije jeste problem da GPS nije nepogrešivo ukazivao na najkraću maršutu. Smenjivali su se idilični prizori uz reku i planinu Rilu, prodavci meda, rakije, suvenira.

Prolazeći kroz raritetnu kasabu Rilu, na bugarskom radiju slušali smo priču o Hristu Botevu, velikom pesniku i revolucionaru. Poslednjih desetak kilometara prešli smo za tren i stigli na veliki parking ispred manastirskog kompleksa. Dnevna karta košta oko 5 Leva, parking je obezbeđen i ne morate brinuti o sigurnosti vašeg vozila.

Otkočio sam moj novi Nikon D7000, baterija je bila puna, kartica prazna, polarizacionu filter izglancan na objektivu 18-105 mm. Na ulazu je stajao čovek iz manastirskog obezbeđenja koji je pratio elementranu pristojnost odevanja, i koji nam je objasnio da je foto i video snimanje dozvoljeno izuzev u crkvi. Ovo su standardna pravila, skinuo sam svoj šešir i spremio sa za kadriranja.

Onda, posle par koraka ukazala se najveća srednjovekovna svetinja Bugarske. Već godinama obilazim sveta mesta po Blakanu, i prvi put sam doživeo, ono ushićeno stanje duha što pesnici opisuju u pesmama, a vernici u svojim iskustvima. Neka jedinstvena vrsta ushićenja, praćena dečjom radošću, da ne kažem čista sreća.

Da li od onog šarenila spoljnih freski, čija vizantijska plava boja isijava među raskoši velikih konaka. Da li stvarno ovaj svet poseduje i neke još uvek nauci nedokučene mistične sile? Možda ova radost potiče od dražesnih boja živopisnog pejzaža samog ambijenta? Verovatno će proći još puno vremena dok sebi ovu dilemu ne razjasnim. Verovao sam da ovakav vid radosti mogu izazvati samo živa bića, al’ da ne preterujem u opisu, ovakve emocije morate doživeti sami. Ako je neko imao slično iskutvo bilo bi mi izuzetno drago da iznese svoj doživljaj kroz komentare.

Napravili smo jedan krug oko ckrve, sunce je bilo jako, pa krenuli smo da fotkamo, snimamo kratke video klipove i upoznajemo se sa detaljima.

Sveti Ivan (Jovan) Rilski

Najpre spomenimo par istorijskih činjenica o Svetom Jovanu ili Ivanu Rilskom. Rođen je 876. godine, prvi je i najveći kanonizovani bugarski svetitelj. O njegovim čudesima postoji puno legendi, nakon smrti, mošti su mu kružile od Sofije, preko Mađarske, do Velikog Trnova i danas se nalaze u posebnom sarkofagu pored ikonostasa rilskog manastira.

U Srbiji se ovaj svetac praznuje 18. avgusta. Njegovo žitije isprepleteno je vladavinama cara Borisa I, cara Simeona Velikog (osnivača I bugarskog carstva), cara Samuila, ali i cara Petra. Sveti Ivan ili Jovan Rilski je istorijska ličnost pandam Svetom Savi u Srpskoj tradiciji.

Istorija manastira

Neposredno pored manastira nalazi se pećina u kojoj je po legendama živeo Ivan Rilski, a kada je počeo svojim isceljenjima da leči ljude, puno Bugara je dolazilo da sledi njegova učenja.

Sa vernicima kreće u izgradnju ovog zdanja 927. godine, potpomognut bugarskim vladarima biva završen 941. godine.

Pustošenje i požari tokom istorije nisu poštedeli ni ovaj manastir, al’ uz srdačnu pomoć manastira Rusikon sa Svete gore, al’ i velikim brojem bogatih Bugara uvek je uspešno obnavljan.

U pojedinim istorijskim etapama bio je centralna kluturno istorijsko obrazovna institucija.

Šta videti u manastiru

Ovo je danas najveći bugarski manastir, sa čak 5 etaža, budući da je tehnologija tokom osmanske vlasti bila ograničena na ovaj broj.

Prvi etaž je posvećen muzejima. Postoji muzej ikona i portreta bugarskih patrijarha i svetitelja.

Zanimljiva je adaptacija nekadašnje kuhinje koja je danas pretvorena takođe u muzej.

Kameni zvonik je posebno veličanstvena građevina. Komercijalne aktivnosti nisu mimoišle ni Rilu, pa postoji vrlo raskošna prodavnica suvenira, ikona, svetih spisa i brojanica.

Spomenimo da se na listi UNESCO-a nalazi već više od 1983. godine.

O freskama sa spoljne strane manastira pisali smo u posebnom postu. Saborna crkva je posvećena Rođenju presvete Bogorodice.

Manstir je svakog dana od 08-18 otvoren za posetioce, a za razliku od zapadnih bazilika ulaz je besplatan.

U unutrašnjosti crkve nije dozvoljeno fotografisanje, ali zbog kompaktnosti reportaže evo jedne slike sa wikipedije.

Konak ima oko 300 soba (nismo sigurni za proceduru izdavanja privatnim licima), al za hodočasnike postoji privatni smeštaj neposredno uz manastir. Biblioteka čuva preko 10. 000 pisanih i štampanih dokumenata i knjiga. Najveća svetinja je Rafailov krst.

Pored manstirskog kompleksa se nalazi odličan restoran, gde se služi kako Bugari kažu odlična skara bira začinjena čubricom uz obilne količine šopske salate. Bogat ručak za tri osobe košta negde oko 40 leva.

Umesto zaključka

Kako smo došli u nedelju, zbog sutrašnjeg radnog dana nismo imali mogućnost da prenoćimo i istražmo bogaze Jovana Rilskog, njegovu pećinu i još pregršt zanimljivosti.  Sedam rilskih jezera su jedan od najlepših motiva sa brdovitog balkana.

Evo slike, a mi smo morali nazad put Sofije, sa ciljem i obećenjam da ćemo se vratiti i uspeti se na vrh planine uz obilazak jezera. Nadam se da ćemo istrajati u ovoj ideji.