Ako su Vam se dopali putopisi: Čikago, Beč ili Aljaska iz ugla jednog Srbina, nema razgloga da ne pročitate i sledeći članak Miloša Radojkovića. Uživajte! – M.T.
Nedavno sam posetio Azerbejdžan kao učesnik međunarodnog foruma protiv govora mržnje, tako da sam imao tu čast i zadovoljstvo da u ovoj lepoj i zanimljivoj zemlji provedem 5 dana. O samom pokretu možete se informisati na zvaničnom sajtu, pa koga zanima može to uraditi klikom ovde. Tekst koji je pred vama posvećujem Azerbejdžanu iz ugla jednog Srbina, samim tim stranca, sa puno praktičnih informacija i bez ulepšavanja, za one koji se možda nekad odluče da turistički obiđu ovu interesantnu kavkasku zemlju.
Srbija sa Azerbejdžanom ima razvijene diplomatske odnose, ali ipak za državljane Srbije je potrebna viza, koja košta 65 evra. Kada na to dodate i novac za avionsku kartu koja je dosta skupa (za nas je bila oko 550 evra), smeštaj, klopu i ostale „turističke“ troškove, dođe se do pozamašne sume koja s razlogom mnoge odbija da eksperimentišu po Kavkazu, pa se pre odlučuju za neke proverene zapadnoevropske destinacije.
Saveti za putovanje do Azerbejdžana
Ipak, postoji par načina da se za manje novca obiđe Azerbejdžan. Prvo je učešće na poslovnim ili skupovima mnogih institucija ili nevladinih organizacija kojih ima puno po Azerbejdžanu, kada vam organizatori uglavnom pokriju sve troškove. Naravno, to iziskuje da mora da pratite kalendare događaja i da aplicirate kao što sam ja uradio. Na sajtu Saveta Evrope u delu za omladinu stalno postoje otvoreni konkursi za učešće na raznim skupovima, a ako izguglate malo naići ćete na pregršt mogućnosti.
Druga, čisto turistička varijanta, je da pratite low cost letove iz Budimpešte ili Istanbula, pošto iz Beograda ćete svakako morati da presedate, pa se čak isplati i otići vozom ili kombijem do Budimpešte i odatle hvatati let. Za smeštaj standardno Booking.com ili Hostelworld.com za one koji hoće da uštede, jer su cene generalno visoke, naročito u odnosu na očekivanja ljudi da će tamo sve biti neka bagatela. Bitno je napomenuti da u Azerbejdžanu su u funkciji čak 3 aerodroma, pored Bakua (glavni grad) postoje aerodromi i u Gandži i Gabali, odakle možete autobusom ići u Baku. Nama je let bio preko Gandže, koju smo pominjali bar jedno 200 puta i pravili šale zbog nama Srbima zanimljivog naziva. Pa kad je već pomenuh, ako nemate ništa protiv Gandže, let će vam preko Turkisha biti jeftiniji nego za Baku.
Informacije o Azerbejdžanu koje možete pročitati svuda na netu ću maksimalno da skratim, da bi pisao o onome što tamo nema. Azerbejdžan je jedna od kavkaskih zemalja, sa većinski muslimanskim stanovništvom, zemlja bivšeg SSSR-a kojom od tad vlada porodica Alijev, govore azerbejdžanski jezik (sličan turskom) iz grupe turkijskih jezika, valuta je manat koji je okvirno vredan kao evro…
Generalno, ovakve destinacije nisu za ljude koji ne vole da istraže nešto novo, koji se sablažnjavaju ako nešto nije kao na Menhetnu i pre će da uplate one ponude preko agencija gde piše 5 dana, a bude 3 i po dana u busu da bi 1 dan bili na Azurnoj obali, onda udarili Check in na Fejsu i dobili 100 lajkova. Takvi verovatno neće ni da čitaju dalje, jer odoše da rezervišu sad Paraliju za postsezonu na rate, gde idu svake godine. Po meni, nema te agencije koja može da ti organizuje put bolje nego ti sam sebi, jedini problem je što treba malo da se iscimaš, ali na kraju zaista vredi svaki trenutak.
Azerbejdžan – zemlja kontrasta
E sad, ovo je zemlja kontrasta, pa me je u mnogo čemu podsetila i na Srbiju. Bejahu pod komunizmom dugo pa se 90-tih odvojiše od SSSR-a, stalno na rascepu između istoka i zapada, Evrope i Azije, pa se vide uticaji svih kultura, jezik im je uništavan i menjan decenijama, imaju problem sa susednom Jermenijom oko teritorije Nagorno Karabah, ogromna socijalna raslojavanja, Baku i ostatak zemlje su kao dve države (poznato mi ovo nešto)… Pa čak i to Kaspijsko more, nije im more nego jezero, ali što da ga ne zovu more kad je površine kao 5 Srbija. Zanimljivo je da se nivo jezera nalazi 27 metara ispod nivoa svetskog okeana. Planinska područja Azerbejdžana, po svojoj lepoti, su rame uz rame sa najlepšim oblastima Alpa.
Razvoj koji se najviše vidi naravno u Bakuu, pre svega dolazi od nafte, i tu leži uglavnom sva problematika. Sigurno bi međunarodna zajednica imala šta da kaže kad je u pitanju višedecenijska vlast porodice Alijev, ali dok Azerbejdžan ima „neruski“ gas, neće sigurno. Eto ko ne zna, ukratko to mu dođe da je prvo tata Hejdar bio dekadu, pa onda sin Ilham do danas, a tako je manje više od njihove samostalnosti. Sin Ilham raspodelio lepo multimilionersku imovinu na ženu i ćerku, a dao je nešto i sinovima, neke miliončiće kusura.
Po celoj zemlji se sve zove po njima, a tu su i plakati, bilbordi, natpisi, slike, citati kako pokojnog Hejdara, tako i aktuelnog Ilhama, koji kako sam čitao se bori da izdejstvuje neograničen broj kandidatura za predsednika. Kako tamo nije popularno da prozivaš predsednika, za svaki slučaj smo u razgovoru koristili šifre, tata nam je bio Toma, a sin Radomir. Eto, kako kad imaš naftu, sve može da prođe kod EU.
Obrni, okreni, svud su ti političari isti, pa mene posebno to ne potresa, već gledam kakav je narod, obični ljudi. A oni su izuzetni. Iako je zemlja 95% muslimanska, skoro i da ne možeš da vidiš nigde džamiju, pa nemaš toliko taj osećaj da si u 5%. Ljudi u komunikaciji su krajnje ljubazni, fini i predusretljivi. Naročito prema strancima, jer ipak ovo nije zemlja koja je eksploatisana od turista poput zapadnoevropskih.
Zadržali su svoj šarm i rekao bih neku prirodnu ležernost, a nadam se da će tako i ostati. Doduše, to ume malo i da iznervira ako negde žuriš, jer su svi tako nekako usporeni. Prvo nam je delovalo da se stalno nešto zbunjuju i čude, dok skontaš da si na Kavkazu i da taj tera svoj posao svojom brzinom i baš ga briga da li je minut ovamo ili onamo. Na kraju opet sve stigneš, a uvek vidiš da se zaista trude da ti pomognu, pa prosto ne možeš išta da im zameriš.
O saobraćaju
Ako negde jure, to je za volanom, voze kao ludaci. Kakve crne pune ili isprekidane linije, tamo neka crvena svetla i prvenstva prolaza, svako tera kuda mu deluje da može da se prođe. Par puta su bile neke makazice i slične samoubilačke situacije, ali ne vredi ti i da im pričaš jer tako se vozi tamo. Najčešće na ulicama možete da vidite ruske lade, jure na sve strane i u svim bojama. Bezbednost u gradu je maltene 100%-tna, pa sem te vožnje nećete imati nikakvih prilika za pogibijom, pa kad već oni tako kolima, a ono i vi udrite preko ulice van pešačkog. Kad si u Rimu (Bakuu)…
Moj stil pisanja možda može u jednom trenutku da deluje antiafirmativan, ali to svakako nije cilj jer ja pre svega obožavam ovakve destinacije i imam u sebi tu neku sado-mazo turističku kulturu. Volim zemlje koje su ono što jesu, gde vidiš i lepo i ružno, jer ti na zapadu serviraju samo ono lepo i izmuzu ti zadnju paru. Nažalost, mi izgleda postajemo takvi a tome se ni malo ne radujem.
Sada ću iskoristiti deo teksta sa B92 koji najbolje opisuje ulazak u grad:
“Po dolasku u Baku, pravo iznenađenje predstavlja šetnja kroz glavnu pešačku ulicu – Nizami koja izgleda kao bilo koja glavna ulica nekog evropskog grada. Ni zapadne metropole se ne bi postidele prodavnica koje se tu nalaze. Jedino po čemu se vidi blizina Orijenta su neobično velike terase na pomalo oronulim zgradama. Hodajući niz Ulicu Nizami, polako stižete do Trga fontana, koji je najčešće mesto izlaska mladih Azerbejdžanaca. U blizini je staro gradsko jezgro, a UNESCO je 2000. godine stavio Stari grad na listu zaštićenih spomenika kulture.
Baku duguje svoje arhitektonske lepote naftnim baronima iz druge polovine XIX veka. Tih godina je u glavnom gradu Azerbejdžana vladala prva naftna groznica. Preduzetnici sa svih strana sveta su neprestano dolazili, nastojeći da ugrabe svoje naftno polje, a bogatstva su stvarana preko noći. Između ostalih, i Nobel je stekao veliki deo svog bogatstva upravo u Bakuu, izgradivši dotad najveću rafineriju u svetu.”
Dodao bih samo, da tih ruiniranih zgrada danas skoro u Bakuu ni nema, barem ne u tom gradskom jezgru koje smo obišli. Sve je renovirano, sa malo ulaganja obnovljene su spoljne fasade većine zgrada.
Sve je čisto pod konac, toliko da smo se zavlačili po podzemnim prolazima očekujući da ćemo kao kod nas da vidimo natpise “ubij ovoga ili onoga” ili bar da osetimo poznate miomirise. Naravno, čak je i tamo bilo kao u apoteci, pa gledajte onda kako je po restoranima, hotelima, najprometnijim ulicama… A da, imaju i metro, kao i sve prestonice na Kavkazu. Klopa je blago rečeno vrh, dosta se u tom pogledu oseća uticaj Orijenta gde se polaže dosta i na vizuelno, pa se svi podgojismo po par kila, jer nekim stvarima oko ne može da odoli.
Doduše, oko je i umelo da vidi, apropo onih kontrasta, kako između npr dve fensi zgrade, ekipa lokalaca kolje ovcu, okače je onako bez glave da visi, da se lepo ocedi krv. Eto, to možda bi mogli malo da rade u nekom ruralnijem delu, ali kako nije ni da sam ja odrastao na pariskim bulevarima, nije mi smetalo. U okviru programa bilo nam je organizovano super zezanje, gala večere, diskoteke, skroz su vrh domaćini i extra simpatični kad igraju uz koreografiju uz neke njihove retro hitove. Diskoteka je čak i spolja bila blago rečeno “zanimljiva”, jer je pravljena u obliku piramida.
Generalno su nekako mirni i nesvadljivi ljudi, prosto gledaju svoja posla. Nema ni onog maltretiranja po trgovinama, cimanja za rukav sto je karakteristično za mnoge kulture. Ljubazni su, ali ako nećeš, doviđenja, prijatno, sve najbolje. Jedino, ako mislite na engleskom da se sporazumevate, od toga nema ništa, veze nemaju. Ja kažem da ”ponjimajem” ruski, pa pričam srpski, oni ruski i sve se razumemo, uz neizostavnu pomoć ruku. Azerbejdžan definitivno iskače iz svakog turističkog šablona standardnog za ovo podneblje, ali upravo mu to i daje draž i pozitivno iznenađenje kada se tu nađete. Ja svakako nakon ovog iskustva, ne bih imao ništa protiv da ponovo posetim ovaj deo sveta.
Uključi se kroz komentar