Obilazak Koloseuma, jednog, dva ili svih spratova, sa obilaskom Rimskog foruma, ili bez njega, – sve su to razne kombinacije od kojih zavisi i koliko ćete platiti kartu za ulazak (ima dana i kada je ulazak besplatan, a možete ući i uz onu „Roma pass“ kartu za metro). U svakom slučaju, svaka dobro isplanirana poseta u Rimu i karte prethodno kupljene preko interneta – pun su pogodak, bilo da je u pitanju Sapijenca, Panteon, ili neka druga znamenitost večnog grada.
Uvek će vam ostati nekoliko sati života (tj. nečekanja) više, umesto da stojite satima u redu za karte… Tužna lica turista koji stoje u redu, pa još, kao što se tih dana dešavalo, po kiši, dok vi direktno ulazite u neki od turističkih objekata, takođe bi vam očajnički poručila istu stvar: kupite karte na vreme, preko interneta (opet: https://www.vodickrozrim.info/), pre nego što i stignete u Rim!
Univerzitet Sapijenca – najveći univerzitet Evrope
Od Koloseuma možete krenuti uzbrdo, šetajući oko pomenutog parkića Kole Opio, pa ćete uskoro stići i do jednog od 21 fakulteta Rimskog univerziteta po imenu Sapijenca (Sapienza), jednog od najstarijih u Italiji. Zamislite, univerzitet osnovan još 1303. godine (!!) a samo jedan od najstarijih? A najstariji je onaj u Bolonji, osnovan 1088. godine, kao prvi evropski univerzitet. Beogradski je, inače, osnovan, u najboljoj varijanti, 1808. godine, pa vi vidite koliko smo okasnili. Još ono kašnjenje sa metroom nije ništa…
Sapijenca je osnovana kada je papa Bonifacije VIII izdao papsku bulu kojom je osnovan „Studium Urbis“, a naravno, prvobitno se ovde studirala teologija. Moto Sapijence je „Il futuro è passato qui“ (Budućnost je ovde prošlost), što je najbolja kombinacija od postojećih varijanti („Budućnost je ovde budućnost“, „Prošlost je ovde prošlost“… ali najgore je ako vam se desi, a da toga niste ni svesni, da je moto univerziteta nešto kao „Prošlost je ovde budućnost“).
Na Sapijenci studira preko 120, 130, neki kažu i svih 150 hiljada studenata, što ga čini najvećim univerzitetom u Evropi, i 43. na svetu. A taj jedan fakultet koji smo videli je za inženjere građevine, arhitekture i zaštite životne sredine, ali se na oslikanim spoljnim zidovima može pročitati i „Elektrotehnika“, što ne bi imalo nekog posebnog značaja, kada vaš (puto)pisac ne bi bio inženjer ETF-a!
Bazilika svetog Petra u lancima
Odmah pored njega, praktično na istom trgu, nalazi se i čuvena Crkva ili Bazilika svetog Petra u lancima, prilično neugledne spoljašnjosti. Ali nemojte da vas to prevari! Takođe, imajte u vidu da je većina crkava u Rimu (uzgred, ima ih blizu 900!, od toga preko 600 katoličkih…) zatvorena u periodu između 12 i 15 časova, pa svoje šetnje planirajte i prema tom vremenu božanskog i crkvenog predaha.
Crkva je izgrađena još u petom veku, da bi se u njoj smestile glavne relikvije, ili relikvija: okovi kojima je Sveti Petar bio okovan u Jerusalimu. Okovi se nalaze u zlatnom kovčežiću, u centralnom delu Bazilike, i odmah će vam zapasti za oko, jer je kovčežić obasjan intenzivnom, veoma jakom svetlošću.
Inače, od tada do danas, urađeno je mnogo rekonstrukcija ove bazilike, a crkva je bila i mesto izbora dvojice papa – Ivana II i Grgura VII. Svima je, verovatno, poznata priča iz Nenadovićevih „Pisama iz Italije“, kada je Vladika, Petar Petrović Njegoš, posetio crkvu, a kaluđer mu izneo okove (verige) da ih celiva. Kada je video da Njegoš to ne čini, zapitao ga je „Zar ih neće Vaša Svjetlost celivati?“ a Vladika mu reče: „Crnogorci ne ljube lance!“
Unutra je i čuvena Mikelanđelova statua Mojsija iz XVI veka, u funkciji centralne statue uz grob pape Julija II, jednog od najznačajnijih „umetničkih“ papa u istoriji Vatikana i Rima. Njega ćemo još pomenuti kada se bude pisalo o Vatikanu.
Papa je svoju grobnicu zamislio kao velelepnu građevinu sa planiranih 47 statua, ali ne biva sve uvek onako kako se za života planira, pa je Mojsije postao i ostao centralna statua papine grobnice. Zašto je Mojsijeva statua jedna od najvećih rimskih lepota, ne mora vam niko objašnjavati kada stanete ispred ovog Mikelanđelovog dela. Kao da je i sâm kamen shvatio čijih je ruku dopao, pa se topio, pretvarao u običnu glinu i tako predavao Mikelanđelovim prstima. Sam papa je prikazan u ležećem položaju, oslonjen na desni lakat, kod nogu Bogorodice sa detetom, tačno iznad Mojsija, uz još nekoliko drugih skulptura, pa na kraju grobnicu krasi ne 47, već samo 7 statua.
U crkvi se nalaze i grobnice još nekoliko kardinala, sa pomalo bizarnim kostur-ukrasima, uz pregršt umetničkih dela drugih velikih umetnika (tu je, između ostalih, i Domenikino) – skulptura, fresaka i oslikane tavanice. Na bočnom zidu crkve nalaze se i velike, prelepe orgulje, tačno preko puta papine grobnice.
Metro stanica Kavur u Rimu
Malo dalje nalazi se metro stanica Kavur (Cavour), nazvana po tom delu grada (inače, postoji i trg – Piazza Cavour, ali kada se pređe Tibar i krene ka Vatikanu, baš na mestu gde je i impozantna zgrada Vrhovnog suda).
Iznenađujuće je da čak i ovakva mesta (metro stanice) mogu biti čarobna, i da vam mogu ulepšati kompletan utisak o Rimu – mesta neobičnih susreta i divnih početaka nekih (vrlo kratkih) rimskih priča!
Taj prvi, „metro“ Kavur, je simpatičan deo Rima, sav u uličicama, kafićima, i mladim dušama, zahvaljujući i blizini fakulteta. Ovde možete raditi sve što rade i mladi, tj. svoju šetnju Rimom možete začiniti i sedenjem i ćaskanjem u lokalnim kafićima, uz neki aperitiv. Takav je, npr, bio bar Monti, u jednostavnoj uličici, krupne kaldrme, po imenu Via Urbana, prošaranoj starim zgradama pastelnih boja, sa ponekom fasadom dodatno ukrašenom gustom zelenom puzavicom, i ponekim drvenim masivnim vratima, u uličici sa diskretno raspoređenim kafićima i radnjicama, baš tamo gde bi i trebalo da budu).
E sad, u obližnjem hotelu, u ulici Kavur (Via Cavour), nalazio se hotel Palatino u kome je registrovano prvo dvoje turista (iz Kine) sa novim, korona-virusom, u celom Rimu i Italiji. Par dana posle tog otkrića, ispred hotela su još uvek vredno dežurale brojne novinarske ekipe, čekajući ko zna šta – da vide da li će neko da izađe i da se zakašlje, ili čekajući da se i sami zaraze od istog virusa…
Italija je brzo suspendovala avionske letove ka Kini, a krajem januara pojavila se i jedna vest kako je lokalni bar blizu fontane di Trevi, „zbog međunarodnih mera sigurnosti“ zabranio ulazak kineskim državljanima, i pritom im se (kao) izvinio zbog neprijatnosti. Šta se dalje dešavalo sa tim barom, i da li je zabrana „opstala“, nije mi poznato… Uzgred, Via Cavour je spojena jednim tunelskim stepeništem direktno sa trgom na kojem je Bazilika sv. Petra u lancima.
Aperol Spritz koktel
Nego, kad smo već pominjali aperitive, verovatno najpoznatiji rimski aperitiv je Aperol Spric (Spritz) koktel, koji se sastoji od Aperol likera od pomorandže (slatke i gorke), penušavog vina Proseko i soda vode, uz dosta leda. Recept su osmislila braća Barberi, još 1919. godine (eto, tačno jedan vek pre naše posete Rimu), a otprilike se pravi tako što u velikoj vinskoj čaši, punoj leda, pomešate 3/3 Proseka, 2/3 Aperola i 1/3 soda vode, i to baš tim redom. Sve to malo ukrasite kolutovima pomorandže, može se dodati i po neka maslinka, i eto aperitiva. Druga varijanta je da dođete u Rim, sednete u bilo koji kafić, i naručite Aperol Spric. A liker Aperol se može kupiti i u Beogradu, proseko takođe, a za soda-vodu se snađite.
Panteon, (epi) centar Rima
I pošto ste se već dobro aklimatizovali na Rim, možete se konačno baciti i na obilazak centralnog gradskog dela, između trga Venecija i Narodnog trga, šetajući kroz ulicu Korzo (Via del Corso), delom otvorenu za saobraćaj, delom pešačku zonu (barem vikendom), a pritom povremeno zaronivši u bočne uličice, levo i desno od glavne, da biste videli Panteon, trg Navona, fontanu di Trevi, (H)Adrijanov hram, palatu Montečitorio, Španski trg (sa stepenicama, naravno), pokoji obelisk i još desetinu malih trgova, radnji, kafića, poslastičarnica, i svega ostalog potrebnog za pravo turističko uživanje.
Centar Rima je sa zapadne strane oivičen Tibrom (Tevere(om), na italijanskom), koji vas sa svojih desetak mostova zove da pređete preko, do Vatikana i do Trasteverea, ili da jednostavno prošetate stazom uz samu reku i uživate u svemu u čemu su uživale i prethodne generacije turista, domorodaca – Rimljana i posebno zaljubljenih parova kojima ništa drugo i ne treba sem šetnje uz ovu moćnu reku. A Tibar je, uzgred, treća po dužini reka u Italiji, sa svojih pežoovskih 406 kilometara.
Kada ste zašli u centar Rima, ne morate se mnogo uzbuđivati oko ulica, mapa, skretanja levo ili desno. Kako već svi putevi vode u Rim (ili iz Rima, prema nekim interesantnim teorijama), tako kad ste u Rimu, svi putevi vode do Panteona, fontane di Trevi ili do Španskog trga… Vaše je da se prepustite vijugavim ulicama Rima, da pratite druge turiste ili potražite neku poslastičarnicu sa najboljim od najboljih sladoleda, kafić sa najboljim produženim espresom, koji se naravno ispija s nogu, u dva-tri gutljaja… pustite da vas vodi rimska kaldrma, ili pratite gužvu, sunčeve zrake, galebove, šta god – nema greške: u pravom trenutku stići ćete tačno tamo gde treba.
Za one oprezne i rezervisane prema potpuno slobodnoj šetnji, nema problema – iz Via del Corso skrenete levo u Via del Caravita (koja prelazi u Via del Seminario) i koja će vas brzo odvesti do trga Rotonda (Piazza della Rotonda) gde će se pred vama pojaviti večni i spolja pomalo neugledni Panteon.
Rimski sladoled
Još u Via del Corso videćete jednu poslastičarnicu iz jednog od čuvenih rimskih lanaca poslastičarnica – Venki (Venchi), sa zidom (unutar ovog svetilišta sladoledu) po kojem se sliva istopljena čokolada, i sa vitrinom koja u sebi čuva najizazovnije ukuse sladoleda, pravog italijanskog sladoleda koji se teško nalazi po drugim mestima.
Poslastičarnica u Rimu isto je što i čekanje reda. Ako ste i uspeli da kupite sve internet muzejske karte, i ako ste izbegli sve turističke redove po Rimu, ovaj nećete! Za sladoled mora da se čeka! Na sreću, malo dalje, baš blizu Panteona, postoji još jedan Venki, kao stvoren da uzmete par kugli sladoleda i da uživate u njima dok spolja gledate i obilazite Panteon, pripremajući se da uđete unutra.
Venki vam nudi sve moguće čokoladne ukuse sladoleda, pomešane sa lešnicima iz Pijemonta, sa zelenim pistaćima iz Brontea na Siciliji, i, kako kaže njihov sajt, nema tu veštačkih boja, zaslađivača… samo i jedino prirodni elementi. Sasvim prirodno. E sad, dve kugle izgledaju malo, ali nisu, tri su već previše… ali da ne biste patili što niste probali još koji ukus, zamolite ljubazne prodavačice da vam dodaju još poneku vrstu sladoleda na probu (Cuor di cacao, Nougatine, Guanduiotto Venezuela, Tiramisu, Cappuccino, Caramel, Castagna, Mascarpone, Stracciatella, Azteco…), po zalogajčić od svake, i biće vam mnogo lakše.
Obilazak Panteona
Čuveni Panteon izgrađen je početkom drugog veka, za vreme cara Hadrijana, i izuzetno je dobro očuvan za svoje godine. U stvari, ne samo da je očuvan, nego je to i jedina potpuno sačuvana građevina iz tog rimskog doba koja je odolela svim varvarskim najezdama i paljenjima Rima tokom vekova. Primenjena arhitektonska dostignuća i dan danas su čudesna, i pored skoro dva milenijuma od trenutka gradnje ovog hrama, „hrama svih bogova“.
Cela građevina izvedena je tako da se u nju može smestiti kompletna sfera prečnika 43,3 metra, koliko je sam hram i visok. Panteon je izgrađen na tragovima prethodnog hrama, iz prvog veka, a sadašnji izgled odlikuju dve stvari: kolonadni trem sa šesnaest stubova, i kupola koja na vrhu ima otvor od devet metara. Radi se o korintskim stubovima, svaki sa svojih 60 tona (!) i skoro 12 metara visine, što ne bi bilo toliko dramatično da nisu dovučeni – čak iz Egipta. A bez korišćenja čarobnog Aspirinksovog napitka ili Obeliksove pomoći.
Otvor je služio za direktnu komunikaciju sa nebom, sa bogovima, za astronomska osmatranja i imao je i suštinsku namenu – da se težina kupole zadrži na nivou na kojem ne bi bilo ugroženo njeno samourušavanje. Sama kupola, sa zanimljivom petorednom četvrtastom šarom sa unutrašnje strane, građena je posebnim tehnikama, po nekim izvorima – iz jednog komada kamena, a po drugim – korišćenjem sve lakših materijala kako se kupola primiče svom otvorenom delu. Zbog posebnih vazdušnih strujanja pod krovom kupole, čak ni pljusak ne pada kako bi mu se htelo u ovaj hram, već uzdržano i diskretno, a skoro neprimetni sistem drenaže vode sa poda dovešće vas skoro pa u zabludu da kroz otvoren krov kiša u stvari i ne pada u unutrašnjost hrama.
Iako je prošlo skoro dve hiljade godina, kupola Panteona još uvek drži visoko 12. mesto na listi najvećih svetskih kupola, gde prvo mesto drži Singapurski nacionalni stadion (dok mi ne izgradimo svoj?), Tanjong Rhu, sa prečnikom kupole od 310 metara. A Srbija ima svog visokorangiranog predstavnika, na sedmom mestu, u liku i delu kupole glavne hale Beogradskog sajma, sa prečnikom od 109 metara! Uzgred, unutrašnji prečnik kupole Hrama Svetog Save iznosi (svega) 30,5 metara.
Pod Panteona izveden je kombinacijom granita i mermera, u različitim, jarkim bojama, i daje posebno svečanu, kraljevsku notu ovom prostoru.
Po zidovima se nalazi nekoliko udubljenja, niša, u kojima su nekada stajali kipovi rimskih bogova, a danas su tu spomenici-grobnice tri velika imena Italije:
Prva grobnica pripada Vitoriju Emanuelu II, italijanskom kralju i ujedinitelju Italije, druga njegovom sinu, Umbertu I (uz njega je sahranjena i supruga, Margarita Savojska), tj. Umbertu Ranijeriju Karlu Emanuelu Đovaniju Ferdinandu Eugeniju od Savoje, da budemo precizniji. Treća je nekako i najznačajnija, posvećena svevremenskoj umetnosti, i u njoj počiva Rafael ili Rafaelo, tj. Rafaelo Santi da Urbino, jedan od najvećih rimskih, renesansnih, italijanskih i svetskih umetnika, iako je poživeo svega 37 godina.
Kad smo već kod Rafaela, Rimljani za obeležavanje 500 godina od umetnikove smrti pripremaju jednu grandioznu izložbu posvećenu Rafaelu i njegovim delima. Takvih izložbi će biti po celome svetu, ali najvažnija i najveća – biće u Rimu, i to u muzeju „Scuderie del Quirinale“, gde je Rafaelo proveo poslednju deceniju svog života. Izložba će biti otvorena od 5. marta do 2. juna, a na njoj će biti predstavljeno čak 200 Rafaelovih radova, nikad ranije izloženih na jednome mestu – jer dela, osim onih koja su već bila u Rimu, stižu i iz galerije Ufici (Uffizi), iz Firence, pa iz Luvra, pa iz Londonske nacionalne galerije, kao i iz madridskog muzeja Prado. Eto još jednog razloga da dođete u Rim.
Ali zamislite Rim u to doba, pre više od pet vekova – ko je tu sve stvarao, i šta je sve ovde urađeno, izgrađeno i naslikano u XVI i XVII veku! Bilo je to zaista vreme prave renesanse – a zamislite, zatim, i Firencu početkom šesnaestog veka, u kojoj paralelno stvaraju Leonardo da Vinči, Mikelanđelo i Rafaelo?
Krajem 1508. godine, Rafaelo, na poziv pape Julija II dolazi u Rim i tamo radi, kako je već pomenuto, skoro deceniju na oslikavanju fresaka u Vatikanu, u tri sale (Stanza della Segnatura, Stanza d’Eliodoro i Stanza dell’Incendio di Borgo), čime postaje praktično prvi i najveći umetnik, slikar i arhitekta tog doba, voljen i cenjen kako od prethodnog, tako i od narednog pape, Lava X.
I tako Rafaelo danas počiva u Panteonu. U aprilu (2020) će dakle tome biti već punih pet vekova (!), a na sarkofagu piše: „Ille hic est Raphael timuit quo sospite vinci rerum magna parens et moriente mori“, tj. „Ovde počiva Rafaelo, Dok je bio živ, priroda je verovala da je pobeđena. Sada, kada je mrtav, i ona se sama plaši smrti.“ Potpuno logičan epitaf za ovog umetnika, slikara i arhitektu koji je i rođen i umro na Veliki petak.
Uglavnom, tako otprilike izgleda veličanstveni Panteon. U vreme najveće gužve moraćete malo da čekate u redu da biste ušli unutra, ali to je najmanje što možete da uradite da bi ste se poklonili senima velikog Rafaela.
Trg ispred Panteona je uvek živ i pun turista. Nije ni čudo, jer je Panteon prošle godine bio najposećenija turistička destinacija u Rimu, sa ukupno devet miliona posetilaca (zatim ide Koloseum sa 7,5).
Tu je i još jedna od blizu 300 rimskih fontana, iz koje slobodno možete piti vodu (kao i iz ostalih 299), iako su osnove vodovodne mreže koja snabdeva ove fontane postavljene još pre više od dva milenijuma, izgradnjom vodovoda Aqua Vergine (Aqua Virgo) dve decenije pre Nove ere. Fontana se zove isto kao i hram, a njen integralni deo je egipatski obelisk, koji je izgradio još faraon Ramzes II za hram posvećen božanstvu Ra, da bi kasnije obelisk bio dovučen u Rim, zatim malo (pro)šetan po okolnim trgovima, da bi na kraju završio tu gde je danas.
Na trgu ispred Panteona mogu se videti neke ružne kante, đubrijere, tj. na metalnu konstrukciju okačene providne kese pune đubreta, kako čekaju da ih neko isprazni. Na većini drugih mesta mogu se videti lepo dizajnirane metalne kante za đubre, pa ta situacija nije bila baš najjasnija našim turističkim mozgovima. Međutim, kasnije nam je objašnjeno da su te „gole“ kante, sa providnim kesama – takođe jedna od protivterorističkih mera na svim važnim turističkim destinacijama, da nekome slučajno ne bi palo na pamet da u kantu spusti nešto što ne treba.
Hadrijanov hram
Od Panteona se brzo stiže do trga Navona, ali o tome malo kasnije. Umesto ka zapadu, nastavićemo malo ka severoistoku brzo stižući do ostataka Hadrijanovog hrama, ili – kako je to govorio narod toga doba -. „Templum Divus Hadrianus“.
Na početku svoga „života“ građevina je bila poznata kao Neptunova bazilika, ali kasnije biva prenamenjena i posvećena imperatoru Hadrijanu, zahvaljujući trudu njegovog zahvalnog a usvojenog sina i naslednika. Od hrama je do danas preživelo samo jedanaest velelepnih, ali zubom vremena prilično oštećenih stubova, koji gledaju ka malom „kamenom“ trgu (Piazza di Pietra) – trgu koji je ime dobio upravo po kamenu koji je uziman od ostataka hrama. Preživeli stubovi su integrisani u naknadno izgrađen objekat u kome se danas nalazi italijanska, tj. rimska berza.
A u Rimu svašta može da vam se desi: tako su nas, baš na tom trgu spopale dve devojke sa molbom da nas anketiraju o, koliko smo razumeli italijansko-engleski sleng, korišćenju droga (!?) Nekako smo ih odbili, i zahvalili se na poverenju, uz izvinjenje da moramo da vidimo još toliko toga po Rimu, a onda su počele da zapitkuju odakle smo – da bi, kada su čule da smo iz Srbije, počele da skakuću oko nas i da pevaju „Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala! Nije mala, nije mala, triput ratovala!“ isprativši nas tako sa kamenog trga i doturivši nam dodatnu pozitivnu energiju za dalje šetkanje po centru sveta.
Fontana di Trevi
Odatle samo nastavite ulicom Via di Pietra, koja će, čim pređete Via del Corso, uzeti novo ime – Via delle Muratte, i koja će vas dovesti pravo do Fontane di Trevi, za nepunih pet minuta. Elem, to izgleda otprilike ovako: provlačite se kroz uske rimske ulice, gledate radnjice, prostor i ljude oko sebe, da biste se odjednom našli na omanjem trgu, gde se pred vama naglo pojavljuje neka gomila ljudi koja gleda ka nečemu i živo slika svoje selfije, i tada – kad malo bolje pogledate – shvatite da ste stigli do Fontane di Trevi, koja, uzgred, svojom vodenom površinom zauzima skoro 70 odsto istoimenog trga (Piazza di Trevi).
Za razliku od do sada opisanih starovremenskih spomenika, fontana je izgrađena maltene juče, u 18. veku (pripreme su počele vek ranije), ali joj to ne smeta da bude među najpoznatijim rimskim znamenitostima. Na trgu se ukrštaju tri puta (tre vie, što kaže italijanski narod) pa otuda i današnji naziv. U slobodnom prevodu – „Od izvora tri putića“. A prema drugim izvorima, voda je onomad sprovedena u tada izgrađenu manju fontanu, u koju je voda stizala iz tri različita izvora, pa opet nekako dođosmo do istog korena današnjeg imena fontane.
Popularnosti fontane doprineo je film „Praznik u Rimu“, u kome se Odri Hepbern i Gregori Pek šetkaju oko fontane, ali i Felini sa svojim čuvenim filmom „La Dolce vita“, tj. Anita Ekberg i Marčelo Mastrojani koji su se grlili po fontani dok se voda u slapovima (sa fontane) slivala po njima. I ova fontana se snabdeva vodom iz dva milenijuma starog akvadukta (Aqua Virgo) koji je do Rima sproveo Marko Agripa, državnik, a i vojskovođa.
Još 1730. godine papa Klement XII je raspisao tender za izgradnju fontane, i posle nekih uloženih žalbi za zaštitu prava i ko zna čega još, izgradnja je dopala ruku arhitekte Nikole Salvija, koji je gradio ali ne i potpuno izgradio fontanu – a prema skicama čuvenog Lorenca Berninija – jer je u međuvremenu umro, kao i Bernini, još pre njega.
E sad, postoji decenijska tradicija bacanja novčića u fontanu, a po važećoj legendi – ukoliko desnom rukom bacite novčić preko levog ramena, sigurno ćete se ponovo vratiti u Rim, a ako levom rukom bacite novčić preko desnog ramena, doživećete i romansu u Rimu, ali ako prethodno niste bacili novčić desnom rukom nije sigurno da ćete se vratiti ovamo, pa vam je i romansa ugrožena. Anita i Marčelo su zato odmah uskočili u fontanu i sebi obezbedili besplatnu romansu, ali to je bilo vreme italijanske lire, a ko zna šta bi bilo da je i tada vladao Evro ili strogi EU-rimski zakoni o zabrani kupanja u fontani, pod pretnjom inkvizicijsko-komunalnog mučenja.
Početkom februara 2020, bilo je inače tačno 60 godina kako je održana italijanska premijera Felinijevog filma „Dolce Vita“. A kada je, pre 24 godine, preminuo Marčelo Mastrojani, fontana je ugašena na sat vremena.
Nego, ako, opet, desnom rukom bacite novčić preko desnog ramena, ili levom preko levog, neće se ništa desiti osim što ćete ostati bez jednog evra, sa kojim ste mogli da kupite pola kugle sladoleda u obližnjoj poslastičarnici ili popijete gutljaj kafe u obližnjem baru, sem ako niste Kinez. I za kraj, ako istovremeno bacite novčiće i levom i desnom rukom, onako ukrstivši ih preko svojih ramena, rizikujete da novčićima pogodite nekoga u glavu ili u mobilni telefon/fotoaparat, pa ćete zažaliti što ste došli u Rim i prvi put, a kamoli da poželite da se vratite. Možda nisam baš najbolje razumeo sve ove tehnike bacanja novčića, ali to vam je otprilike to. Opet, možda bi vas Rim vratio sebi i ako provučete svoju kreditnu karticu kroz vodu?
U svakom slučaju, procena je da svakoga dana turisti u fontanu ubace oko 3.000 evrića. Ako u proseku ubacuju po pola evra (kriza vlada i među turistima), to znači da se 6.000 turista uvek vrati u Rim, pa to znači da od onih 30.000 turista dnevno – imate 24.000 novih i 6.000 povratnika. E sad, da li neko od tih 6.000 ponovo ubaci evrić u fontanu, ko zna, to bi nas već vodilo ka diferencijalnim jednačinama. Kako god okrenete, ako ste i ubacili evro u fontanu, a niste ubacili još oko 300 evra (i više) u kasu neke od turističkih agencija, avio-prevoznika i hotela, male su vam šanse da se zaista vratite u Rim.
Opet, u istočnom delu fontane, postoji četvrtasti bazenčić, koji u sebi nosi još jednu legendu – po kojoj će zaljubljeni parovi, ako popiju vodu baš odatle, ostati zauvek zaljubljeni. Nije logično da se ostane zaljubljen od obične vode, ako nekim parovima to nije uspelo ni sa aperolima, ni sa prosekom, ali opet, ko zna, u Rimu je sve moguće! Ako se, ipak, voda popije sa zapadnog dela fontane, onda postoji opasnost da se odljubite, ali da ostanete zauvek u braku, pa nemojte da kažete da niste upozoreni na vreme.
Centralna figura fontane je skulptura Neptuna, starorimskog boga mora, pandana grčkom Posejdonu, kako upravlja kočijom sa dva upregnuta morska konjica, koje za grivu drže Tritoni. E sad, po grčkoj mitologiji Triton je bio Posejdonov sin, tj. divovska osoba – pola čovek, pola riba (nešto kao „sirenac“), koja je putovala morem jašući na delfinima, noseći trozubac, veličine XL, dok je Posejdon, tj. Neptun imao XXXL (trozubac). Kasnije su se u mitologiji počeli pominjati Tritoni u množini, sa dodatnim neobičnim osobinama, ali to sad i nije mnogo bitno. Koga zanima podmorska mitologija, neka pogleda ponovo crtani „Mala sirena“. U svakom slučaju centralni deo skulpture izvajao je Pijetro Brači, krajem 18 veka, a ostatak posla obavila su još trojica kolega vajara.
Inače, nije previše teško probiti se u prvi red, do ograde fontane, i napraviti svoje fotografije, ali se očekuje da se tu ne zadržavate dugo, da bi i ostali mogli da naprave svoje slike, da ubace višak novca koji imaju u fontanu, da bi zatim rimski komunalci imali šta da rade preko noći, i tako ukrug. Vredi pomenuti i dimenzije fontane, da biste imali makar okvirnu ideju kolika je: njenih 26 metara visine i blizu 50 metara širine čine je najvećom baroknom fontanom u Rimu, i jednom od najpoznatijih na svetu. Poslednja restauracija, koja je trajala pune dve godine, završena je 2015. godine, pa sad fontana sija i danju, ali i noću, zahvaljujući novim LED svetiljkama.
Što se tiče fontane, postoje još dve sveže vesti iz Rima – jedna je da se u obližnjoj palati Poli, na koju je fontana i naslonjena, planira otvaranje vidikovca sa kojeg bi se pružao divan pogled odozgo, sa visine od 40 metara, na fontanu. A druga vest je da će se verovatno postaviti dodatna ograda oko fontane, koja bi znatiželjne turiste odmakla nekoliko metara – i sabila ih na, već ionako mali, preostali prostor trga koji fontana ne zauzima.
Tako će u budućnosti možda novčić u fontanu moći da se baci jedino sa balkona, ali, opet, sve što pada sa 40 metara visine može napraviti priličnu štetu. Čak i sada, kada pogledate dno fontane, videćete da novčići, kada odstoje u vodi, ostave prilično ružan trag na svetlo plavom dnu bazena, a zamislite tek kada padnu sa te visine? Naravno, uopšte ne sumnjam da će se vidikovac plaćati barem nekoliko evrića, tako da će kasa grada Rima biti dodatno napunjena zahvaljujući ovoj fontani.
Od fontane di Trevi možete da krenete nazad, ka Via del Corso (opet u cik-cak šetnju), pa da pogledate još i stub Marka Aurelija i palatu Montečitorio, usput, naravno, bacite pogled i na Zaru i Beršku, čisto da vidite šta se nosi u Rimu, i koliko košta, a možete od fontane da krenete na sever, kroz Via Poli, pa malo desno u Via del Bufalo, onda malo zavijete u Via di Sant’Andrea delle Fratte koja u nastavku menja ime u Via di Propaganda i – eto vas – na Španskom trgu. Mogli ste da krenete i desno, pa levo, pa kuda god vas put nanese, nekako biste se opet našli na Španskom trgu, jer – ako svi putevi vode u Rim, znači da svi putevi vode i u sve pojedinačne tačke Rima (šerlokholmsovska dedukcija), te nemojte mnogo gledati u mape, već se prepustite šarenim rimskim uličicama čiji jedini posao i jeste da vas dovedu tamo gde treba.
Stub Marka Aurelija nalazi se na trgu Kolona (Piazza Colonna) odmah kod palate Kiđi (ovde mnoge zgrade, a ne samo palate, izgledaju kao prave palate), a stub je, kao i svi drugi, manje-više, podignut u čast pobede, tj. u čast rimskog cara pomenutog imena. Star je oko 18,5 vekova, a nivoi stuba, oivičeni spiralnom linijom, urađeni su tako da, kada posmatrate stub odozdo, svaka od tih oivičenih deonica izgleda kao da je iste visine.
Da li je neko loše izmerio delove stuba kad ih je ređao, ili se vezivni materijal malo slegao, tek stubu fali tačno 38 santimetara da bude visok punih 40 metara. Spolja je stub ukrašen neverovatno detaljnim reljefom, koji vam u stripu opisuje pohod Marka Aurelija na Gote, tako što se cela ta priča obavija 21 put oko stuba, i kada biste je razvili po trgu, imali biste sliku od 245 metara dužine. Stub je inače šupalj, pa se unutra nalaze stepenice (osvetljene prirodnim svetlom zahvaljujući prozorčićima na stubu) koje vode do samog vrha, gde na bronzanoj platformi stoji kip Sv. Pavla, negde od kraja 16. veka, umesto kipa Marka Aurelija koji se do tada baškario na svom stubu.
Na par minuta odatle nalazi se i barokna palata Montečitorio, na istoimenom trgu, u kojoj se danas nalazi predstavnički dom italijanskog parlamenta. Projekat za palatu je uradio čuveni Đan Lorenco Bernini, ime potpuno nerazdvojivo od Rima i rimske arhitekture. Ali – pošto palata nije završena za vreme njegovog života – i pošto su, kao što to često biva, nedostajala sredstva za izgradnju, pojavio se drugi arhitekta i malo pojednostavio Berninijeve skice. U palati su gostovali i Rimska kurija, i guverner Rima, i uprava policije, da bi se, na kraju, ovde uselili poslanici, do daljnjeg…
Via Condotti i Španski trg
I, nezavisno od vaše turističke trase, kada stignete u visinu ulice Kondoti (Via Condotti), možete opet skrenuti ka istočnoj strani Rima, ili možete samo da nastavite da pratite horde turista, i ubrzo stižete na Španski trg, do čuvenih Španskih stepenica. Sama ulica Via Condotti polazi upravo sa Španskog trga i predstavlja jednu od glavnih trgovačkih ulica Rima, ali uglavnom za one sa dubokim, ili čak veoma dubokim džepom.
Naziv ulice potiče od cevovoda (conduttura) ili vodovoda, kanala koji su prenosili vodu do Agripinih termi (danas su to samo ostaci ostataka, blizu trga Venecija). Iako biste pomislili da je ovo nekakva velelepna trgovačka, centralna rimska ulica, širine recimo dve Knez Mihailove, to nikako nije slučaj – ovo je jedna uska ulica, od svojih 5-6 metara širine, istina pešačka zona, ali ni po čemu posebno atraktivna. Što je opet privid, sve dok ne krenete da gledate fasade, uglove zgrada, dok malo ne upoznate istoriju ove ulice, ili dok ne vidite kafe Greko (Antico Caffé Greco), koji je sa radom počeo davne 1760. godine (!) i gde su kafice ispijali Stendal, Gete, Bajron, List i drugi veliki umetnici.
I, kada vidite sve ono od arhitekture što je zaista važno, možete se malo posvetiti i razgledanju radnjica duž Via Condotti, a to znači da pogledate šta nude Dior, Guči (Gucci), Valentino, Armani, Džimi Ču (Jimmy Choo), Prada, Barberi (Burberry), Dolče i Gabana, (Dolce & Gabbana), Max Mara, Trusardi, Bulgari, Kartije (Cartier), Luj Viton (Louis Vuitton) i slični doajeni rimske, italijanske i svetske mode, džet seta i sličnih pripadnika večito moderne ljudske vrste.
Tako Dolče i Gabana, sudeći po izlogu, predlažu nošenje crno-zlatne leopard kombinacije, sa sličnim dezenom cipela i tašne, Alberta Fereti nudi ili kompletno crnu ili kompletno belu odevnu kombinaciju, a Max Mara nudi dve varijante ženske garderobe, s tim da je bundica 3.400 evra, jaknica 2.750, tašna 589, a čizme 449 evrića.
Jedan izlog Luj Vitona je toliko šaren i toliko šljašti, da ćete jedva videti jednu i po tašnu koju su izložili, a u drugom je neki žuti lutak, koji pokazuje V, kao „Victory“ ili kao „Vuitton“. Sa izloženim Gučijevim modelima teško da biste, hm, smeli da izađete na beogradske ulice, dok Versaće nudi potpuno neobičnu kombinaciju haljine i… itd, itd. Zanimljivo, veselo, skupo. Kako god, glavna svrha ove ulice je, ipak, da vas dovede na Španski trg.
A Španski trg, ne previše širok, ali prilično dugačak, je nerazdvojiv od svog stepeništa, koje se penje ka crkvi Trinita dei Monti. Stepenište ima 136 stepenika, na kojima je od pre nekoliko godina zabranjeno sedeti, a još manje nešto jesti, ili možda hraniti golubove, pa kada se neko i usudi da ovde malo sedne i odmori, kako su to radile generacije i generacije neodgovornih turista, pravo niotkuda iskače rimska komunalna policija, sa pištaljkama, namrgođenih lica i rasteruje turiste odatle, ne bi li se sjurili niz Via Condoti i šopingom malo podigli posrnulu italijansku privredu.
Da pomenemo i da je firma Bulgari 2015. godine uložila 1,5 milion evra za restauraciju trga i stepeništa, završenu krajem 2016. godine, pa je od tada (o)čuvanje stepeništa pod posebnim nadzorom komunalne policije. A ako se pitate zašto Bulgari drži tako visoke cene satova i nakita, eto vam jednog mogućeg objašnjenja.
Stepenište nazivaju španskim (pravo ime je baš Stepenište Trinita dei Monti) iako ga je, u 18. veku, naručio jedan francuski diplomata, ali je činjenica da je vek ranije tu bilo smešteno sedište španskog papskog veleposlanika, pa se i trg smatrao španskom teritorijom.
Stepenište se inače „prekida“ sa dve platforme koje služe i kao mali vidikovci, a najlepši pogled je svakako sa najvišeg platoa, ispred same crkve, izgrađene u 16. veku, koju, osim dva zvonika, krasi i obelisk ispred nje, poznat utoliko što su hijeroglifi na njemu kopirani sa obeliska na Narodnom trgu (Piazza del Popolo). Sa trga ispred crkve možete nastaviti šetnju ka parku Borgeze, a najuočljivija zgrada sa tog mesta je Vila Mediči, koja se nadvija nad Rimom, i nema nikakve dileme zašto su je gradili baš tu.
Španski trg je poznat po još dve stvari – po fontani po imenu „Barkača (Barcaccia)“ i po stubu bezgrešnog začeća (La Colonna dell’Immacolata Concezione). Stub je ovde postavljen 1857. godine, a na njegovom vrhu je skupltura Device Marije. Fontana je takođe Berninijevo delo, ali oca Pijetra, a ne čuvenog sina Đan Lorenca. Krajem 16. veka, Tibar se izlio po celom Rimu, pa i preko Španskog trga, a posle njegovog povlačenja u korito, na trgu je ostala nasukana sirota mala barka, koja je poslužila kao inspiracija vajaru – pa tako danas ovde imamo okruglu fontanu, u kojoj se nalazi barka, a u njoj još jedna mala fontana. Ako uspete da se fokusirate na detalje fontane, pored sve okolne gužve, lepote i šarenila koje vlada oko vas, videćete na kamenu isklesane pčele i sunce, što su inače delovi porodičnog grba pape Urbana VIII koji je naručio (a i platio) Barkaču.
Na samom trgu, nedaleko od fontane, nalazi se veliki broj konjskih zaprega, elegantnih kočija sa po jednom konjskom snagom, koje vas mogu provozati po okolnim ulicama. Tu blizu, bila su parkirana i dva velika policijska džipa, ili kako se to danas kaže SUV-a, tek da se zna da neko motri na vašu bezbednost.
Malo dalje, u pravcu fontane di Trevi, tj. tamo gde se Španski trg polako sužava, nalazi se pomenuti stub bezgrešnog začeća, još jedan papski poklon Rimu. Zajedno sa statuom Bogorodice na vrhu, visok je skoro 30 metara, a podnožje stuba je ukrašeno sa dodatne četiri statue, i to proroka – Mojsija, Isaije, Jezekilja i Davida. Na praznik Bezgrešnog začeća, svakog 8. decembra, u prisustvu pape, rimski vatrogasci, tj. jedan od njih – koristeći svoje najduže merdevine – okači beli cvetni venac baš o Bogorodičinu desnu ruku.
Narodni trg
Šetnju kroz centar (današnjeg) Rima završavamo na Narodnom trgu (Piazza del Popolo), koji je pravolinijski, ulicom Via del Corso povezan sa trgom Venecija i palatom Vitorijano, odakle smo i krenuli u ovu dugačku šetnju po centralnim rimskim trgovima i uličicama koje ih povezuju.
Ovo je, po svojoj površini, čak ne površini već pravom prostranstvu, najveći od svih do sada pomenutih trgova. U njegovoj blizini je park Borgeze, sa poznatom galerijom (biće i o njoj još reči), a sa druge, zapadne strane, kada se pređe Tibar, vrlo brzo se stiže i do Vatikana.
Od ovoga trga je još u antičko doba kretao put Via Flaminija, ka morskoj obali (pod uslovom da svi putevi vode iz Rima), tj. od morske obale do trga (ako se držimo onoga da svi putevi vode u Rim). Pretposlednje veliko uređenje trga dešavalo se u 16. i 17. veku, kada su izgrađena i gradska vrata (Porta Flaminia, kasnije Porta del Popolo) da svi putnici i hodočasnici mogu da prepoznaju trenutak kada su ušli u Rim, i da odmah počnu da se dive njegovoj arhitekturi. Baš iz tog razloga, u poslove je bio uključen i veliki Bernini, lično.
U 16. veku je na trg postavljen i egipatski, Setijev obelisk, tj. prebačen je sa Cirkusa Maksimusa ovamo. Obelisk je visok oko 23 metra a podignut je davne 1300. godine, pre nove ere(!) u čast boga Sunca, u Helipolisu (na istom području danas se nalazi severoistočni deo Kaira). Na obelisk je naknadno dodat krst, a na uglovima postamenta izgrađene su male fontane, četiri bazenčeta u koje vodu diskretno ubacuju, pljuckajući, četiri egipatska lava.
Ceo trg je popločan kaldrmom, ili „pokaldrmisan“. Zato Narodni trg izgleda predivno i po kiši, kada se vlažna kaldrma presijava pod rimskom uvek prisutnom svetlošću a naročito pod zracima sunca koji se polako probijaju posle kiše.
Kaldrma je zaista sinonim za rimske ulice. Sitna, krupna, ređana pravolinijski ili u krug… I taman sam hteo da prokomentarišem kako Rimljani sa ljubavlju šetaju i voze po toj džombastoj kaldrmi, ko zna koliko već decenija, i da je nikad ne bi menjali za vulgarni i ravni asfalt, kad… nađem vest na jednom italijanskom sajtu (a nije Njuzare.netare.it) u kome stoji kako će tradicionalna kaldrma (ili sampietrini na italijanskom) nestati iz 68 rimskih ulica u centru (!?) uključujući i nekoliko puteva sa najgušćim saobraćajem, kao deo programa glavnih infrastrukturnih radova u 2020. godini. Istina, kaldrma koja bude uklonjena biće zatim položena u drugih 113 pešačkih ulica među kojima su sada već i vama dobro poznate – Via Condotti i Via del Corso. Radovi na zameni kaldrme počinju već polovinom januara ove (2020) godine.
Na istočnoj i zapadnoj strani trga, diskretno su smeštene dve lepe fontane, čiju veličinu, zbog dimenzija trga, možete pojmiti tek kad im priđete na nekoliko metara. Jedna je Neptunova fontana a druga Fontana rimske boginje (Fontana della dea di Roma), naslonjena na park Pinčo (Pincio). Uzgred, i najlepši pogled na Narodni trg je upravo sa gornjih ivica ovoga parka, na koji se lako stiže, na primer, kada se španskim stepenicama popnete skroz do crkve Trinita dei Monti, a onda odštetate levo ka parku.
Rimskoj boginji, društvo u večnosti i stalnom curenju vode iz fontane prave dve bradate skulpture koje predstavaljaju dve reke – Tibar (Tevere) i Anijen (Aniene, na italijanskom Teverone, na našem bi verovatno bilo Tibarče), a na postamentu fontane nalazi se i skulptura vučice sa Romulom i Remom.
Pored fontane nalaze se i dva interesantna gvozdena stuba, o kojima bi više mogao da kaže neki heraldičar, a koji vas opet podsećaju na činjenicu da na pojedinim mestima u Rimu, na svega nekoliko desetina kvadratnih metara, možete naći zaista neverovatan broj umetničkih dela, koja bi u drugim gradovima predstavljala centralni deo i suštinu postojanja nekoga grada, a ovde su to samo detalji, ili bolje – samo jedan deo božanstvene, neprekinute lepote koja vas prati sve vreme šetnje kroz Rim.
Na južnom delu trga, tj. na početku ulice Via del Corso – sa njene leve i desne strane, nalaze se dve skoro potpuno simetrične crkve – Santa Maria dei Miracoli i Santa Maria in Montesanto, podignute krajem 17. veka. Ova druga crkva je nešto manja, ali je određenim arhitektonskim rešenjima (na manjoj crkvi se nalazi eliptična, a na većoj kružna kupola), arhitekta Renaldi (Rainaldi) postigao da prosečan turista i ne primeti tu razliku u veličini.
Preko puta ove dve crkve (tj. pored Narodnih vrata/Porta del Popolo) nalazi se još jedna crkvica, Santa Maria del Popolo, iz 15. veka, u kojoj se nalaze – kako Karavađova dela – Raspeće Sv. Petra i Preobraženje Sv. Pavla, tako i kapela Kiđi (Chigi), podignuta po ideji Rafaela, a kasnije restaurirana od strane Berninija. Isti umetnik (Bernini) je učestvovao i u obnavljanju fasade u 17. veku, što se ovom prilikom nije moglo baš najbolje videti jer su i u ovom, 21. veku, ponovo u toku neki radovi na obnavljanju fasade (ovog puta bez učešća Berninija), pa je cela crkva bila zaklonjena velikim platnom.
Kada biste imali dovoljno vremena i dovoljno novca (a ko to danas ima?) zaista bi se moglo uživati u zasebnim obilascima – Rafaelovog, Berninijevog i Mikelanđelovog Rima (i Vatikana), tri umetnika koji su ostavili izuzetan trag u rimskoj i svetskoj umetnosti, praktično neprocenjiv. Ma i praktično i teoretski.
A evo vam samo kratke ideje – kako bi to izgledalo kada biste išli kroz Rim tragom Rafaelovih remek-dela: Krenuli biste, na primer, iz Vatikana – gde biste obišli četiri Rafaelove sobe (stanze), kao i vatikansku pinakoteku, gde biste našli još nekoliko Rafaelovih slika. Zatim skoknete do Palate Barberini, gde biste našli portret Rafaelove muze i ljubavnice, Margerite Luti, pa nastavite do Vile Farnesina, gde biste naišli na dve Rafaelove freske, a onda odete u Galeriju Borgeze, gde biste našli tri nadaleko poznata Rafaelova dela (Polaganje Hrista u grob, Portret muškarca i Portret devojke sa jednorogom). Zatim možete do Bazilike sv. Agostina, sa još jednom umetnikovom freskom (Prorok Isaija), i do crkve „S. Maria della Pace“ gde ćete naći još malo Rafaelove dekoracije unutrašnjosti ove crkve, pa zatim skočite do Galerija Dorija Pamfilj gde je izložen Rafaelov portret dva muškarca, a na sva ta dela zatim dodajte i crkve i bazilike gde se Rafaelo oprobao u ulozi arhitekte, pa ćete videti da je Rafaelo više nego dovoljan da vam ispuni celu posetu Rimu!
Narodni trg je danas pešačka zona, i samo na jednom njegovom delu, jedva primetno, postoji parking za vozila, verovatno sa specijalnom, najspecijalnijom mogućom dozvolom za parkiranje. Možda samo za Rafaelove ili Berninijeve potomke? Ko bi to znao.
Tako je izgledao (tek) prvi dan u Rimu. Verovali ili ne.
Napisao: Slobodan (Boba) Ogrizović
Slobodan (Boba) Ogrizović, rođen u prošlom veku, elektroinženjer, radi već tri decenije u „B. elektranama“, a u slobodno vreme – putuje – samo da bi posle mogao da piše svoje putopise.
Specijalizovan (specijalizovao ga ograničeni budžet) za Srbiju i Grčku, u poslednje vreme pomalo i za Italiju, a ponekad zaluta i u neku drugu zemlju.
Njegove putopise naći ćete – na sajtu na kome se upravo nalazite, kao i na sajtovima ViaBalkans i Beautif
Osim putopisa, objavio jednu knjigu – o menadžmentu (Ritam menadžmenta). Otac dvoje dece. Trenutno planira kuda dalje da putuje i nada se da će to opet moći da se radi na isti način kao nekada…
Uključi se kroz komentar