Još jedna priča o znamenitostima Leskovačkog kraja iz pera odličnog pisca, Dušana Stojanovića.
Neke građevine lepe su zbog svoje monumentalnosti, druge zbog priča koje nam pripovedaju. Isto tako, ima crkava koje zaslepljuju pogled svojim raskošem i svedoče o dobroj volji ktitora da svoje bogatstvo ulože u svoju duhovnu blagodet i da zaveštaju spomen svom narodu.
Ali ima i drugih, niskih i neuglednih crkvica, nastalih u znoju, opasnosti i nuždi, podignutih snagom ljubavi običnog čoveka. Nekada su njihovi goli, skromni zidovi rečitiji od svih ikona i oltara.
Takva je Crkva Odžaklija u Leskovcu, skrivena iza novoizgrađene i velelepne Saborne crkve u centru grada, ali još uvek živa i gostoprimljiva.
I dan danas, ona sa jednakom smernošću i dostojanstvom priča svoju priču svakome ko želi da je sasluša.
A priča počinje davno, u osamnaestom veku, za vreme ropstva Leskovca pod Turcima. Svoje religijske obrede Leskovčani su u to vreme obavljali po hramovima u okolnim selima jer u gradu nije bilo duhovnog centra za hrišćane, uprkos mnogobrojnim džamijama koje su Turci za par vekova sazidali.
Tako se dogovore Leskovčani da pošalju pismo porti i zamole najvišu vlast u Carigrad za dozvolu da se izgradi crkva u Leskovcu.
Porta je na molbu odgovorila pozitivno, ali mesta za radost nije bilo. Uprkos dobroj volji Carigrada, lokalni Turci nisu hteli ni da čuju za to da se u gradu diže pravoslavni hram i zaprete da će sve hrišćane iseći, ako se Leskovčani usude graditi tu „đaursku bogomolju“.
Međutim, ljudi u gradu se ne preplaše i ne klonu duhom već pronađu način da doskoče Turcima. Oni pozovu neimare i kažu im da u novu crkvu ugrade i dimnjak i ognjište. Kada čuju da se u starom crkvenom dvorištu nešto gradi, Turci dođu i po narodnom predanju razgovor između Leskovčana i age tekao je ovako:
– A, bre rajo, šta to radite? – pita aga.
– Lepi aga, odgovori starešina Leskovčana, gradimo kuću našem popu!
– A šta će mu more, tolika?
– A, lepi aga, nas je mnogo, u carskom zdravlju, a svi treba da imamo mesta kad dođemo svom učitelju, svome popu!
Iako je Turcima bila neobična ideja da je popu potrebna tolika kuća, ognjište i dimnjak, ipak ih ubediše da se ne radi o crkvi i tako dozvole da se gradnja nastavi.
Tako je crkva dobila ime po odžaku koji nije odoleo zubu vremena i više ne stoji na krovu crkve. Ipak, u njenoj unutrašnjosti može se videti ognjište koje svedoči o osnovanosti narodne priče i imena crkve.
Crkva „Odžaklija“ je više puta stradala i obnavaljana u XIX i XX veku, a najviše je bila pogođena u vreme Drugog svetskog rata i za vreme katastrofalne poplave 1948.godine. Tada je nivo vode u crkvi bio iznad jednog metra. Zavod za zaštitu spomenika kulture proglasio je staru leskovačku crkvu kao opštenarodno dobro i stavio je pod zaštitu države.
Crkva je 21. septembra 1992. godine obnovljena i tada je proslavila svoju slavu. Vladika Irinej, sadašnji patrijarh srpski, je 22. septembra 1992. osveštao crkvu, a uveče je počelo održavanje duhovne akademije.“
Iako ne postoje pouzdani podaci, pretpostavlja se da je crkva sagrađena 1803.godine i to na temelju starog, srušenog hrama. Crkva je prostrana, niska i široka, potpuno u suprotnosti sa većinom ostalih crkava.
Pritisnuta je teškim krovom od ćeramide i ne samo da deluje, već je i zaista utonula u zemlju čitav jedan metar. Danas ostavlja utisak oronulosti i trošnosti ali se u njoj i dalje vrše službe, krštenja i venčanja.
Sa arhitekstonske strane, svojom unutrašnjošću, crkva pripada tipu trobrodne bazilike. Srednji brod je zasveden, a nad bočnim brodovima tavanica je ravna. Sa južne i zapadne strane ima trem.
U zvoniku ima pet zvona: jedno je malo, a ostala su veća.Najveće zvono priložili su svi esnafi iz Leskovca, koji su poimenično na njemu ispisani. Ikonostas, ciborijum i još neki delovi izrađeni su u vrlo lepom duborezu od šimširovine.
Svako ko dolazi u Leskovac, neizostavno bi trebalo da Crkvu Odžakliju stavi na spisak mesta koja treba posetiti.
Uključi se kroz komentar