Doktor Aron – roman Vuka Draškovića koji poziva na razmišljanje

Piše: Ana Todorović Radetić

Doktor Aron priča je svih bića koja misle. Egzistencijalna, duhovna i materijalna, kompleksna u svojoj višeznačnosti i nestvarna u svojoj istinitosti. I još mnogo više od toga.

Kada knjiga ne dâ mira i podstiče na razmišljanje, može se slobodno reći – nastavlja da živi i onda kada se korice zatvore. Nortop Fraj je govorio kako je umetničko delo mandala, forma koja poziva na meditaciju. U tom smislu je ovaj roman svojevrsna mandala svima koji su na putu traganja i samoodređivanja.

Roman u nekim segmentima podseća na Orvelovu 1984.  “Policija misli”, kult ličnosti, sveprisutni strah od slobodnog bivstvovanja. A povrh svega je i proročki.

Glavni protagonista, doktor Aron Todorić, psihijatar neobičnog i simboličnog imena, „ludak“ je i genije, i poseduje jednu izuzetnu ljudsku osobinu. Sposobnost da poput skenera pronikne u ljudsku dušu i nepogrešivo oseti biće koje pred njim stoji. Karakter, auru, bolest, lek – sve on to vidi, i sam prošavši dubine ličnog pakla i nesreće.

Poput Ničea koji želi da preispita sve takozvane vrednosti, tako i doktor Aron želi da pronikne u nedokučivo, da odgonetne tajnu postojanja i zaviri u prošlost putem svojih kapija vremena. A možda i nešto da promeni.

Priča o kapijama vremena će možda pojedinim čitaocima biti najšokantnija priča unutar priče. No, upravo uplivom u nju čitalac će imati priliku da „sagleda“ par trenutaka istorije svog naroda na jedan posve drugačiji način. Opis koji je toliko upečatljiv ostaće još dugo urezan u pamćenju – stradanje srpskih vojnika 1914. godine…

Izvanredno satkana priča, poput kakve ejdetske slike. Ožive ratnici što idu preko Albanije, film u glavi se odmotava, vidimo mrtve i žive, vojnike, žene, starce i decu – svi žrtve rata u kome se mnogo više izgubilo nego dobilo. Taj veličanstveni, a tragični prikaz jednog trenutka ne može, a da duboko ne uzburka čitaoca u mislima i emociji.

Odvešće doktor Aron čitaoca i na kosovsko polje, nudeći jednu novu perspektivu sagledavanja tog čuvenog boja. U tome je vrednost ovakvih dela. Pozivaju na razmišljanje o nečemu što smo apriori prihvatili kao činjenice.

Jezik kojim govori doktor Aron može se u prvoj polovini knjige učiniti neumesnim i neozbiljnim za jednog lekara duše, dok kasnije takva karakterizacija biva prihvatljiva i čak opravdana (a možda i zasnovana na istinitim osobinama, budući da je autoru inspiracija bio lični prijatelj, beogradski neuropsihijatar Veselin Savić).

Iako na prvi pogled može delovati grubo i neotesano, što ga bolje upoznajemo, to ćemo i potpuno promeniti mišljenje o njemu. Upravo je njegova hipersenzibilnost osobina koja mu pomaže ne samo da pronikne u dubine psihe svojih pacijenata na prvi pogled, već i da u tananost svoje duše prigrli i njihovu emociju i nepogrešivo uvek bude na strani slabijeg.

Teme poimanja nastanka sveta, života i smrti, Boga i vere, prisutne su sve vreme u delu onako kako se klupko naracije odmotava. Možemo se složiti sa tim razmišljanjima ili ne, tek autor nam daje i alternative, u vidu odgovora bilo vidljivih ili nevidljivih sagovornika. A daje nam i pitanja. I zagonetke.

Prelep je i vrhunski ispisan deo doktorove posete Izraelu. Paralelno sa putovanjem u ovu svetu zemlju, doktor Aron putuje i do svojih ličnih dubina, suočavajući se sa otvorenim ranama svoga srca i tražeći odgovor na pitanja koja ga muče. Na sahranu jedine i izgubljene ljubavi stići će prekasno, položivši cveće tragičnog Jupitera i Venerine strasti i lepote na mesto gde će se Eros i Tanatos stopiti u jedno.

Posetiće doktor i Zid plača u čije su pukotine, izgleda, kako kaže pisac, Jevreji “utiskivali samo jednu želju i jednu molitvu”. Jerusalim ili Jerušalaim, na hebrejskom, Priviđenje, spoznaće doktor Aron – nastao je misaonom silom stotine hiljada ljudi.  Saosećanje sa “odabranim narodom” predivno je opisano u delu. I priča o Hristu kao podsećanje na ljudske vrline kojima treba težiti, na ljubav prema drugom čoveku, pa čak i neprijatelju naspram licemerja koje će dobiti najrazličitije maske i forme, a sve u ime vere.

U maloj crkvici – grobu u kojoj se odigrala “najveća drama u istoriji sveta” osetiće doktor duhovnost kakvu nije osetio pre, “kao da ga probode koplje”. I nikada više neće biti isti. Govor postaje očisćen od psovki, temperament smireniji, a duša počinje da čezne za samoćom i tišinom…

Veoma zanimljiv je sporedni junak, Amerikanac Nik Visper, koji još na početku romana dolazi kod doktora ne bi li rešio zagonetku svog života. Nosi sliku, na kojoj je, intuitivno zna, njegova žena (saznaćemo kasnije, po imenu Kosara), a koju je u nekom bunilu nacrtao sam, iako ne ume da crta.

Misao, kao preteča stvarnosti, tema je isprepletena i sa fabulom ovog pomalo komičnog, ali nadasve iskrenog lika. Ona je „moj san… moje osećanje, moja misao…“ kaže Nik.  Intuitivno oseća povezanost sa prelepom ženom na slici.  Može biti da je ona ljubav iz nekog njegovog prošlog života, a možda i ljubav koju je on manifestovao iz budućnosti, iz svoje iskonske želje i potrebe da voli i bude voljen. Upravo Pesma ženi Jovana Dučića opisuje to i takvo osećanje, da „sve što ljubimo – stvorili smo sami“.

Naravno, ljubavna priča Nika i Kosare može da se tumači na više načina. Čitalac će odlučiti kako. I ko su oni. Njihovim venčanjem pred kraj knjige desiće se najmagičniji trenutak u delu. Fizička metamorfoza, kao posledica emotivne ispunjenosti i pronalaska druge polovine pokazaće nenadmašnu moć i jačinu ljubavi. Ostvariće se celovitost bića, koju obično glavni protagonisti ne ostvaruju u Draškovićevim romanima. Kada se mi mrtvi probudimo, rekao bi Ibzen. Jer, svi smo uistinu živi samo onda kada volimo. Ili suštinski mrtvi kada nemamo ljubav.  Najprostija, a najuzvišenija filozofija o koju se ogrešio doktor Aron u svojoj neobuzdanoj mladosti. Kaznu za svoj greh nosiće kao tragični usud do kraja života.

I mnoge druge teme se pokreću u delu… Komunizam i antikomunizam, Titanik sa Titom na čelu, a i bez njega, Goli Otok, sloboda i odsustvo iste. Sloboda govora i odsustvo iste… Istine i obmane. Sve su to pitanja koja se provlače kroz Draškovićeva dela, kroz različite priče, ali nikad nametnute čitaocu. Ti mentalni okviri u kojima autor bivstvuje, o kojima piše i glasno govori stoje kao opomena i podsećanje. Kao poziv na razmišljanje generacijama koje će doći.

Doktor Aron, „moždana oluja“ i sila od čoveka, napustiće ovu dimenziju života upravo uz gromove i provale oblaka, otvorenih očiju i zagonentno nasmejan. Kao da je otkrio neku svoju tajnu ili ostvario neki svoj davno sanjani san.

A čitaoce će ostaviti da se pitaju, maštaju i sanjaju. Da prolazeći kroz egzistencijalna razmišljanja, kroz subjektivni lavirint tragaju za značenjem. Da otkriju, sami za sebe, ko su i kuda su krenuli.