Dugo putovanje u noć

Atelje 212
Igraju: Ružica Sokić, Petar Kralj, Nenad Maričić, Nebojša Dugalić, Vesna Stanković
Reditelj: Boro Drašković

Gledati predstavu „Dugo putovanje u noć“ isto je što i proživeti mali deo teškog porodičnog života Eugene O’Neill-a, autora ovog remek-dela, velikog dramaturga i dobitnika Nobelove nagrade za književnost 1936. godine. Pre svega, predstava je psihološka, izuzetno emotivna, duboka, jaka i, svakako, autobiografska.

Eugene O’Neill je rođen 1888. godine u brodvejskoj hotelskoj sobi, na proputovanju svog oca, James O’Neill-a, poznatog pozorišnog glumca u to vreme. James je putovao je sa svojom ženom i starijim sinom od grada do grada, provodeći noći po kojekakvim hotelima, a najčešće opijajući se sa prijateljima, dok ga je žena čekala do svitanja.

Eugene je proveo svoje rano detinjstvo po hotelskim sobama, vozovima i raznim teatrima. Sa jedne strane, takav životni stil stvorio je u njemu duboki osećaj nesigurnosti i nestabilnosti, osećanje koje će ga pratiti u daljem životu. Sa druge strane, pozorište je definisalo njegov budući poziv, zauvek se urezalo u njegov život, razmišljanja i njegov sjajan intelekt.

Jedini stalan dom Eugene-a bila je skromna porodična kuća u Konektikatu gde je provodio svako leto. Pohađao je pristonski univerzitet godinu dana, nakon čega je bio izbačen. Plovio je morem, živeo u napuštenim priobalnim kućama raznih delova Amerike, opijao se, bio depresivan i, konačno, oboleo od tuberkuloze.

Nakon pokušaja samoubistva, kada je imao 24 godine, suočio se potpuno trezveno sa samim sobom i svojim mračnim umom po prvi put u svom životu u sanatorijumu u Konektikatu 1912. godine. Tada je počeo da piše drame.

O’Neill-ova sposobnost i posvećenost radu bila je zapanjujuća. Napisao je dvadeset dugih drama između 1920. i 1943., a prepisivao je svoje rukopise bezbroj puta ne bi li napokon bio zadovoljan. Sve njegove drame su pisane iz subjektivnog i pesimističkog životnog stava, uglavnom obeleženog porodičnim tragičnim odnosima. I sam pozorišni komad „Dugo putovanje u noć“ opisuje jedno porodično stradanje – oca i brata alkoholičara i majke ovisnice o morfijumu. Oni se uprkos međusobnom optuživanju neizmerno vole, što je naročito izraženo kroz ulogu njegovog brata koji ga obožava, ali i podsveno mrzi zbog umetničkog talenta, te ga postepeno uvlači u svet alkohola i beznađa. Sam Eugene, rastrgnut između ljubavi i gneva prema članovima svoje ovisničke porodice, pada u ponor i vir patnje, bola, griže savesti i psihičkog stradanja.

„Dugo putovanje u noć“ je bukvalno jedan turoban uobičajen dan paralizovane ovisničke porodice, koja se vrti u krug međusobnim optuživanjima, osudama, labilnostima, ekscesnim ponašanjem i prekomernim izlivima ljubavi. Drama počinje odličnom glumom Ružice Sokić, u ulozi O’Neill-ove majke, koja se nedavno vratila iz sanatorijuma. Svi joj poklanjaju pažnju, a ona svakog trena premešta nameštaj u kući, kao da traži nešto. Kasnije se ispostavlja se da je to san o izgubljenoj sreći i karijeri uspešne pijanistkinje, od koje je odustala kada se zaljubila u svog budućeg muža, koga fantastično glumi Petar Kralj.

Kralj u ulozi James-a verno dočarava život Eugene-ovog oca, koji, ma koliko se trudio da bude glava porodice, biva stalno optuživan za sebičluk i loše životne uslove, od kojih svi imaju neizlečive posledice. Zbog lošeg lekara u jeftinom hotelu, kada je Meri rodila Edmunda, kao i zbog neizdrživog bola nakon porođaja, počela je da koristi morfijum. James, pak, u ispovedanju svoje tužne priče, otkriva svoje siromašno preživljanje u detinjstvu koje opravdava takav tvrdičluk. Kao i nikad prežaljenu obećanu, a neostvarenu svetsku glumačku slavu. Uteha u alkoholu zamenjuje davni san o karijeri vrsnog umetnika.

Svaka priča ima opravdanje. Niko nije kriv i svi su krivi. I tako u nedogled, mržnja i ljubav, sa razlogom. Otvaraju i čeprkaju po starim ranama, koje ne mogu zaboraviti. Emotivno osakaćeni, pribegavaju svojim utehama i moralno padaju sve dublje i dublje. Edmunda i njegovog starijeg brata, Jamie-a, igraju Nenad Maričić i Nebojša Dugalić, fenomenalni mladi glumci, koji se nisu štedeli tokom predstave. Predstava je upotpunjena i odličnom muzikom i scenografijom, a gledaoci su u potpunosti opčinjeni i hipnotisani svim elementima ovog komada.

„Dugo putovanje u noć“ je univerzalna drama koja prikazuje probleme porodica koje ne mogu živeti u sadašnjosti, već padaju nepovratno u ponore gorke prošlosti. Zbog autobiografskih činjenica, Eugene je zahtevao da se ova drama objavi posthumno, kako je i učinjeno 1956., nakon njegove smrti.

Eugene je jedini američki dramaturg koji je dobio Nobelovu nagradu i često se upoređuje sa dramskim velikanima poput Čehova, Ibzena i Strindberga. A „Dugo putovanje u noć“ je, kao što i sam naziv kaže, tragedija koja ostavlja publici osećaj katarze, kroz sagledavanje kraha nečega što je bilo veliko.

Dugi dan ovog teškog putovanja završava potpunim psihičkim i fizičkim rasulom u poslednjoj sceni, porodica je već ušla duboko u noć, zavese padaju, a iskre u očima gledalaca, dok gromoglasnim aplauzom nagrađuju izvrsne glumce, pokazuju setu i bol zbog svih nesrećnih porodica koje ne mogu da nađu spas.

Sada mnogo bolje razumem život mog omiljenog pisca, ali i ulogu porodice u životu svake individue. Razmišljam o velikanu ove američke drame i pitam se da li bi bio podjednako dobar pisac da je odrastao u drugim uslovima.

Svaka priča ima opravdanje. Niko nije kriv i svi su krivi. I tako u nedogled, mržnja i ljubav, sa razlogom. Otvaraju i čeprkaju po starim ranama, koje ne mogu zaboraviti. Emotivno osakaćeni, pribegavaju svojim utehama i moralno padaju sve dublje i dublje. Edmunda i njegovog starijeg brata, Jamie-a, igraju Nenad Maričić i Nebojša Dugalić, fenomenalni mladi glumci, koji se nisu štedeli tokom predstave. Predstava je upotpunjena i odličnom muzikom i scenografijom, a gledaoci su u potpunosti opčinjeni i hipnotisani svim elementima ovog komada.

„Dugo putovanje u noć“ je univerzalna drama koja prikazuje probleme porodica koje ne mogu živeti u sadašnjosti, već padaju nepovratno u ponore gorke prošlosti. Zbog autobiografskih činjenica, Eugene je zahtevao da se ova drama objavi posthumno, kako je i učinjeno 1956., nakon njegove smrti.

Eugene je jedini američki dramaturg koji je dobio Nobelovu nagradu i često se upoređuje sa dramskim velikanima poput Čehova, Ibzena i Strindberga. A „Dugo putovanje u noć“ je, kao što i sam naziv kaže, tragedija koja ostavlja publici osećaj katarze, kroz sagledavanje kraha nečega što je bilo veliko.

Dugi dan ovog teškog putovanja završava potpunim psihičkim i fizičkim rasulom u poslednjoj sceni, porodica je već ušla duboko u noć, zavese padaju, a iskre u očima gledalaca, dok gromoglasnim aplauzom nagrađuju izvrsne glumce, pokazuju setu i bol zbog svih nesrećnih porodica koje ne mogu da nađu spas.

Sada mnogo bolje razumem život mog omiljenog pisca, ali i ulogu porodice u životu svake individue. Razmišljam o velikanu ove američke drame i pitam se da li bi bio podjednako dobar pisac da je odrastao u drugim uslovima.

Napisala: Ana Todorović Radetić