Nemali broj puta ime Evlije Čelebije se javlja kao najpouzdaniji, ako ne i jedini, izvor informacija o životu Srba tokom sedamnaestog veka. Njegov značaj kao istorijske ličnosti, ipak, prevazilazi okvire izučavanja srpske istorije i seže mnogo dalje – najveći putopisac svog vremena, neumorni putnik nikada sit novih znanja i pustolov željan nepoznatih avantura – tako bismo najbolje u par reči opisali Evliju Čelebiju.
Evlija Čelebija rođen je u carskom gradu Istanbulu 1611. godine, u vreme najveće moći Otomanskog carstva, cvetanja kulture, obrazovanja, kada je ovaj grad stajao rame uz rame sa najvećim renesansnim centrima. No, i takav Istanbul nije Čelebiji bio dovoljan. Svoj poziv našao je u lutanju širokim prostranstvom carstva i izvan njega, zaljubljen u susrete, prostore i ljude koji obećavaju uvek nešto novo, život koji se gleda kao da se dešava po prvi put. Smrt ga je, večnog putnika, zatekla takođe van domovine, 1682. (po drugim izvorima 1679.) godine u Egiptu.
Ostavivši veliki trag u istoriji putopisnog književnog žanra, značaj Čelebijin prevazilazi sferu književnosti, dajući neprocenjiv doprinos istorijskoj nauci. Zapisi koje je o balkanskim narodima pravio ovaj putopisac dragocenost su kojoj nema ravne pri svakom izučavanju vremena u kojima je pismenost bila izuzetno retka na ovim prostorima.
Evlija Čelebija je putovao onako kako drugi jednostavno šetaju od kuće do pijace, potpuno prirodno kao da se drugačije ne može živeti a, prema prilikama svog doba, bio je učesnik i mnogih bitaka. Upijao je utiske o događajima i ljudima i sve to zapisivao na papir da vreme i starost ne izbrišu sećanja. Od tih sećanja stvorio je veliku knjigu u deset tomova, Sejahatnam („Putopis“) u kojoj se našlo sve ono što je za života iskusio, prostori Anadolije, Rumelije, Sirije, Mađarske, Krita, Egipta, Austrije, Poljske, Nemačke, Holandije, Kavkaza, Krima i, naravno, Balkana.
Bio je Hafiz Kurana (znao je celi Kuran napamet), školovan na dvoru Sultana Murata IV. Evlija je rođen u bogatoj porodici. Otac mu je bio državni zlatar, čuveni umetnik koji je dekorisao džamiju Sultana Ahmeta u Istanbulu, majka abhazijska rođaka velikog vezira Meleka Ahmeda Paše. Od malena stiče najbolje obrazovanje, a moguće je da je pristupio i sufističkom redu u mladosti.
Ipak, imao je slobodan odnos svetskog čoveka prema religiji, pa, dok recituje Kuran koji zna napamet, on često pravi i šale na račun islama. Uprkos tome, dobio je posao religijskog stručnjka i zabavljača plemstva koji odbija jer ga sprečava da slobodno putuje prema svom nahođenju.
Putovanja Evlije Čelebije počela su po Carigradu, od jednog do drugog njegovog kraja, po uskim ulicama koje je prelazio dečački začuđenim očima. Iako veliki za to vreme, Carigrad je ubrzo postao uzak za budućeg putopisca.
Evlija Čelebija poznavao je svaki kutak grada, svakog čoveka u njemu i više nije bilo ničega što bi privuklo njegovu pažnju. Sa druge strane, bio je opsednut putnicima koje je susretao po gradu, trgovcima, vojnicima, namernicima iz dalekih krajeva koji su mu pričali o neviđenim lepotama, neobičnim običajima, veličanstvenim tradicijama i ljudima drugačijim, a istim. U svojoj mašti, mladi Čelebija je već bio na čelu putujuće svite koja kreće sa obilaskom okoline Carigrada, put dalekih provincija imperije i izvan nje u daleke predele Evrope i Azije, što dalje to bolje.
Evlija Čelebija uspeo je u onome što svi savremeni stručnjaci smatraju najboljom formulom za uspeh i sreću u životu – on je od svoje strasti, mogli bismo reći i svog hobija, napravio svoje zanimanje.
Putovanja čuvenog putopisca bila su u početku poslovnog karaktera, a neretko i u poznijim godinama, kada je bio već čuveno ime i kada je slava koju je uživao mogla efikasno da se upotrebi i u diplomatskim odnosima.
U međuvremenu je pravio jedinstveni zapis o svom vremenu čija je draž u zapisivanju svakodnevnog života naroda koje je posećivao, one strane istoriografije koja se retko nalazi u zvaničnim udžbenicima, a znači nam mnogo više od suvoparnih datuma btaka i rođenja imperatora.
U slobodnim konverzacijama, kao i u svojim spisima, nazivao je sebe „svetskim putnikom i najboljim prijateljem čovečanstva“ a na njegovom prstenu pisalo je „Svetski putnik Elija“. Bio je naučnik, pripovedač, derviš, muzičar, lingvista, ličnost renesansnih znanja i apetita a kada se sa današnje tačke gledišta osvrnemo na vrednost njegovog dela za izučavanje prošlih vremena možemo i sami reći da je bio odista i „najbolji prijatelj ljudskog roda.“
Poseban značaj putopisa Evlije Čelebije je što za Zapad ono predstavlja jedno štivo specifično po tome što daje sliku islamskog sveta i Otomanske imperije iz jednog drugog ugla, priča priču iz prvog lica i stvara drugačiji utisak o satanizovanom neprijatelju evropske civilizacije. Istovremeno, Zapad je u očima i spisima Evlije Čelebije onaj „drugi“, gledan sa istom količinom predrasuda i straha sa kojom je u Evropi gledano na „opasnost sa Istoka“. U delu Evlije Čelebije Zapad se ima mogućnost ogledati u tuđim očima koje nisu laskave poput običnog ogledala.
Iz spisa Evlije Čelebije može se prepoznati kakav čovek stoji iza njih: obrazovan, prosvetljen intelektualac koji veruje u snagu i značaj slobodne debate, slavi jednakost i slobodu i, Zapadu za čuđenje, sve ove vrednosti pronalazi u islamskom svetu. Verovao je da strog naučni metod objašnjavanja treba kombinovati sa iskustvenim svedočenjem sa lica mesta uz sve to noseći sa sobom i mnogo religioznog milosrđa i sklonost da mistifikuje neke pojave, ali ipak poštujući pre svega ono što je čuo od konkretnih, običnih ljudi koje je upoznavao, njihovu sliku o sebi i drugima.
Njegovi putopisi nisu samo zbirke podataka već i divna pripovedna dela puna mašte i fantazije, sa uzbuđenjem, zapletima i obrtima gde se ono što se ne zna dopunjuje logikom i imaginacijom, a čitaoca podstiče da i svoja buduća putovanja doživi na jedan živopisniji način.
Evlija Čelebija nikada se nije ženio. Živeo je život u potpunosti posvećen jednoj strasti, ali ta strast je višestruko prevazilazila prosečnu turističku glad za novim predelima kakvu poznajemo danas. Pripovedačko umeće donelo je Čelebiji laskavo poređenje sa Šekspirom, a mnogi ga nazivaju i Montenjem islama, Otomanskim Herodotom, putnikom čija su dela imala značaj na Istoku kakav su na Zapadu imala samo dela Marka Pola nekoliko vekova ranije.
Putujući Balkanom i hrišćanskim svetom nosio je sa sobom i pismo preporuke grčkog patrijarha u kome on piše da je Čelebija “častan“ i „čovek mira“ koji želi da istražuje nova mesta i narode bez zlih namera u srcu i bez i najmanje želje da ikoga povredi i nanese mu zla.
Današnjeg čitaoca Čelebijinog dela oduševljava širina njegove jedinstvene ličnosti. A ipak, njegova dela dugo nisu bila poznata javnosti. Rukopise putopisa pronašao je slučajno tokom osamnaestog veka glavni crni evnuh otomanske palate u Kairu i preneo ih u Istanbul. Međutim, do duboko u devetnaesti vek niko nije pridavao naročitog značaja Čelebijinoj zaostavštini.
Zapravo, tek su moderne studije uzdigle ime Evlije Čelebije i interesovanje za njega u dostojnoj meri postoji tek u poslednje tri decenije. Stoga je teško stvoriti utisak o tome kakav je bio prijem njegovih putopisa u vreme kada je živeo. Sve su prilike da su njegov kosmopolitizam i otvorenost za nova iskustva i relativisanje proklamovanog načina života u carstvu učinili da bude marginalizovan, zajedno sa svojom sklonošću ka mistici i zajedno sa derviškim redovima i sufističkim intelektualcima u to doba.
O sebi je Čelebija uvek pisao kao o dervišu koji je posvećen iscrtavanju mape otomanskih postignuća i angažovanju oko uporednih društvenih i kulturnih studija, punom ljubavi prema putevima i putovanjima, ali i prema društvu sa kojim putuje i prema ljudima koje upoznaje. Pisao je kako je njegovo putovanje počelo sa snom o tome kako naći način da postane slobodan od majke i oca, učitelja i braće i da postane svetski putnik.
A biti putnik za Čelebiju je značilo biti slobodan da stičeš nova iskustva i da iz tog velikog obilja iskustava pronađeš prosvetljenje, znanje i zadovoljstvo koje do tada nije bilo poznato. Pisao je kako je uvek voleo društvo putujućih derviša koji su ga inspirisali svojim pričama o četiri strane zemlje, različitim klimama i ljudima. Te priče učinile su da počne sanjati o putovanjima svim svojim telom i srcem.
Sejahatnama
Sejahatnama Evlije Čelebije sastoji se od deset tomova koji obuhvataju sva njegova bogata životna iskustva sa putovanja i predstavljaju jedinstvenu riznicu podataka za istorijske, kulturološke, društvene i etnološke studije.
Prvi tom dela sadrži u sebi autobiografske podatke, detaljan opis Carigrada i istoriju vladajuće dinastije od Mehmeda II do Mehmeda IV.
U drugom tomu Čelebije piše istoriju imperije od Osmana I do Bajazita drugog i opisuje svoje putovanje od Carigrada do Burse, što je i bilo njegovo prvo putovanje.
Treći tom dela posvećen je opisu putovanja od Uskudara do Damaska ali i opisu evripskog dela Turske koji obuhvata i danas dragocen opis Sofije u to vreme.
U četvrtom tomu opisuju se kurdska plemena i delovi Persije kao i putovanje do Vana, Bagdada i drugih gradova drevne Mesopotamije.
U petom tomu nailazimo na nama naročito intetresantne podatke. Najpre se daje opis putovanja po istočnim provincijama a zatim e prelazi na oblasti Balkana. Čelebija piše o svojim putovanjima na kraćim destinacijama po Srbiji i Bosni i posebnu pašnju pridaje opisu Beograda. Piše o putovanju iz Velikog Varadina u Bosnu, iz Sarajeva u Livno, od Zadra do Koruške, Slavonije i Mure, od Kupreškog polja do Splita i Šibenika, Iz Bosanskog ejaleta u Banja Luku i tako dalje.
I šesti tom Čelebijinih putopisa posvećen je putovanjima po Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Makedoniji, Mađarsokoj, Albaniji i Bugarskoj. Čelebija opisuje sva svoja putovanja u periodu kada je provodio vreme na relaciji Balkan – Carigrad. Opisuje se putovanje iz Beograda u Albaniju, iz Dubrovnika u Carigrad, iz Bileće do Kotora i Perasta i još mnogo kraćih i dužih širom balkanskih zemalja.
U sedmom tomu najviše se piše o putovanjima po Sloveniji, Austriji, Mađarskoj ali i do Krima. Često se Beograd javlja kao polazna tačka putovanja.
U osmom tomu Čelebija opisuje putovanja po Grčkoj i Albaniji a posebnu pažnju pridaje opisu Ohridskog sandžaka i putovanju od Ohrida do Carigrada.
U devetom i desetom tomu Čelebija opisuje neka od svojih poznih putovanja. Deveti tom daje opis hodočašća u Meku uz opis Meke, Medine i Arabije uopšteno. Deseti tom posvećen je Sudanu, Abisiniji i Egiptu, gde je Čelebija i završio svoj život izbegavajući povratak u Carigrad u kom mu političke prilike nisu odgovarale.
Turistička ponuda Turske danas podrazumeva i „Put Evlije Čelebije“, putovanje na leđima konja koje kombinuje istoriju i geografiju, znamenitosti i prirodne lepote, avanturu i opuštanje. Ova atrakcija prvi put je izneta na svetlost dana kada je 2011. UNESCO posvetio tu godinu Evliji Čelebiji dodelivši mu titulu „čoveka godine“(400 godina od rođenja). Put počinje od mesta Evlijinog rođenja i prati rutu njegovog hodolašća u Meku, poduzetog 1671.godine.
Put Evlije Čelebije
„Put Evlije Čelebije“ prelazi preko nekih od najatraktivnijih delova Turske, zalazi u sela koja su udaljena od puteva i buke automobila, ali i u gradove velike istorijske važnosti koji se nalaze u delovima Turske gde je Otomansko carstvo rođeno. Sa kozijih staza prelazi se na popločane otomanske i rimske puteve. Put po terenu koji se mora nazvati teškim traje 25 dana i obuhvata 650 kilometara jahanja i hodanja. Idealan način da se oseti duh minulih vremena i oda počast velikom putopiscu i „prijatelju ljudskog roda“.
Sve u svemu, evlija Čelebija spada u red retkih istorijskih ličnosti koje ne mogu biti svojatane u nacionalnim okvirima. Njegov duh je bio kosmopolitski i shodno tome i njegovo delo je kulturno blago čovečanstva. Obrazovan u elitnim školama jednog od najnaprednijih gradova svog vremena Čelebija je na pojave oko sebe ipak gledao sa ljubavlju, bez nadmenosti uenjaka koji prezire prost svet.
Stoga su zapisi koje je ostavio za sobom tako dragoceni jer su pisani nepristrasnom rukom posmatrača otvorenog uma. Među njima je mnogo prostora posvećeno i našim krajevima a o tome kako je Evlija Čelebija doživeo srpske gradove i ljude sa ovih prostora moći ćete da čitate uskoro na našem portalu.
Napisao, Dušan Stojanović.
Uključi se kroz komentar