Volim onaj osećaj kada se završi neka predstava ili film, a više ne znam šta je realnost, a šta nestvarno, da li sam srećna ili tužna, nadahnuta ili poražena surovom istinom.
I prija mi taj osećaj nepripadanja realnom svetu, već nekoj drugoj sferi, nekom drugom vremenskom razdoblju. “Hasanaginica” je predstava koja definitivno donosi to zadovoljstvo i taj nestvarni trenutak ushićenosti, što zbog kvaliteta i veštine glumaca da prenesu moć ovog dela, što zbog svojih izuzetno jakih monologa i dijaloga, na čemu smo zahvalni Ljubomiru Simoviću.
Sve pohvale i Jagošu Markoviću koji je uspeo da nam potpuno približi delo i da, poput simboličnog peščanog sata na sredini scene i vremena koje neumitno teče, pokaže kako je sve prolazno i nestalno, a samo ljudska patnja i sujeta ostaju zlokobno da traju kao pečat i usud čovekove gluposti i oholosti.
Suvišno je pričati o lepoti ove bosanske i bošnjačke usmene balade, koja je nastala negde u sedamnaestom veku, na prostorima Imotske krajine. Prevodili su je veliki umetnici i velikani, poput Getea, Voltera Skota, Aleksandra Sergejeviča Puškina i mnogih drugih.
Današnji Zagvozd, a nekadašnji Vrdol je mesto gde je Hasan-aga Arapović imao svoje imanje, a ostaci Hasan-agine kule postoje i dan danas. Hasanaginica, heroina ove tužne balade, žena po imenu Fatima, sahranjena je blizu kule, šumice i bunara gde je zahvatala vodu, u ovom pustom i kamenom kršu, gde rastu samo trn i glog. I imotski kadija je istorijska ličnost, kao i brat Hasanaginice, dostojanstveni i prkosni beg Pintorović.
Ono čega se vrlo dobro sećamo iz srednje škole je slovenska antiteza na samom početku ove tragične balade u kojoj nam narator ukazuje na belu boju šatora Hasan-age, tj. na nevinost njegove verne ljube, koja zbog patrijarhalnog vaspitanja, ljubomornog muža i pravila Kurana ne sme da izađe iz kuće i poseti svog gospodara što «boluje od ljutijeh rana».
Od početka pa do samog kraja ove tragedije mi smo svesni kakva se nepravda dešava ženi i majci Hasanaginici, koja biva moralno, mentalno i fizički uništena zbog civilizacije u kojoj živi i gde muški princip kroji sudbinu žena i uzima pravo i ulogu Boga da odlučuje o tuđim životima. Zatečena i šokirana nemilosrdnom presudom Hasan-age da treba da napusti svoj dom i novorođenče, Hasanaginica se uzalud pravda:
« Od straha nisam smela, efendijo!
Da sam mu došla, reko bi da sam pohotljiva,
i ne bi mi prizno da sam došla zbog njega,
nego da, kuja, osetim vojnički znoj!
Ko da ga čujem šta kaže!
Pa zar se ja nisam samo priklonila
običajima ove zemlje i vere,
a ko te običaje čuva, do Hasanaga? »
Uloga Boga je tema koja se vrlo često provlači kroz dramu. Hasanaginica, skrhana od bola i nepravde nad svojom čistom dušom, stalno se pita kakvi su to ljudi koji oblikuju Boga po svom izgledu, koji sa svim nesavršenstvima ovoga sveta, donose Božije zakone.
« Da je bar neki bog,
nego moj Hasanaga!
Da je bar onaj koji je stvarao svet,
nego Hasanaga koji voli ovčetinu,
Hasanaga koji zviždi kad spava!
…
Njegov bog ima njegovu bradu,
njegov trbuh, njegove žuljeve…
Mi smo i u Alahu mnogobošci.
Koliko aga i begova, toliko bogova.
Pa i ovaki ti abadžija, i berberin,
i konjušar, i asker,
načinio sebi boga prema sebi.
Svak od njih misli da mu je Alah sluga,
da Alah nema drugog posla
nego da njega opravdava,
da njemu daje za pravo.
Oni ti kroje Alaha prema sebi,
ko da je Alah košulja. »
Kada padne noć, protagonisti iznose svoje strahove i boli. Hasan-aga, čiji je sirovi karakter izuzetno izneo Marinko Madžgalj, lakše podnosi krvave rane iz bojeva što bije nego svoju ljubomoru i podsvesnu mržnju prema ženi što svaki put okrene glavu kad krene da je poljubi. Udata i prodana bez svoje volje, Hasanaginica već posle nedelju dana svoje bruke mora da se sprema za ponovnu udaju po želji svog brata, koristoljubivog osvetnika bega Pintorovića. Očajna, u mraku svog života, Hasanaginica progovara:
« Šta sam ja njima?
Đule, kojim jedan u drugog pucaju?
Ni to, sitna sam ja.
Staviš me ovde, staviš onde, premestiš,
odmotaš,
zamotaš,
uzmeš, ostaviš,
započneš, pa oparaš, pa prepočneš…
Hoćemo li od tebe testiju, ilovačo,
ili ćemo ćasu, ilovačo, ili saksiju,
ili okarinu,
ili lonac?
Ilovača bar nema jezika… »
U poslednjoj sceni vidimo krhku i slomljenu Vanju Ejdus u ulozi Hasanaginice, kako okićena bogatim nakitom i spremna za udaju, prilazi kolevci da se poslednji put oprosti od svog novorođenog sina. Hasan-agi nije dovoljno to što je isterao iz kuće, lažno oklevetao, odvojio od deteta i upropastio život. On na nju baca teške reči i ubija i poslednje zrno života. Tera je da zaplače, da pokaže kako nije srca kamenoga. Fatima, neutešna u svom bolu, šapuće detetu:
« Mozak će da im se zamrsi
kad vide kome su sudili…
Ne znaju da je sudija u kolevci…
Pa da ne čujem ni kad prvi put
kaže „mama”,
a majke mu nema,
već negde mrtva u pustinji živi… »
Tu Hasanaginica naslanja glavu na kolevku i ispušta dušu nad svojim «đurđevkom» što još miriše na mleko. Hasanaga podiže svoju mrtvu ženu i prvi put je poljubi, a da ona ne okrene glavu.
Dugom tišinom se završava ova nesrećna saga o Hasanaginici. Na licu majke Hasan-age, koju glumi Radmila Živković, možemo da pročitamo svu bol i nepravdu tog patrijarhalnog sveta. Lice majke savršeno dočarava patnju i nemoć tragičnog usuda Fatime Hasanaginice.
Preporuka
-
Ocena:
Siže:
Narodno pozorište
Reditelj : Jagoš Marković
Igraju : Vanja Ejdus, Marinko Madžgalj, Darko Tomović, Radmila Živković, Ksenija Jovanović, Igor Đorđević,…
Uključi se kroz komentar