Verovali ili ne, tehnika pranja veša je iznenađujuće zanimljiva. Nije uvek bilo kao danas, da napunite korpu za par dana sa prljavim vešom, prebacite ga u bubanj veš mašine, dodate prašak, omekšivač, namestite program, sačekate sat ili dva, pa veš raširite na štriku, da se osuši, ili još bolje, samo pritisnete dugme i veš će vam se i osušiti. Na vama je ostalo samo da prepeglate i odeća je već spremna za nošenje.
Naravno, pretpostavljate da to nije uvek bilo tako, i da to što danas imamo veš mašine život čini znatno lakšim. Naše bake i prabake su veš prale u sasvim drugačijim uslovima. Veš se nekada prao tek par puta godišnje, na rekama, u koritu, sa posebnim alatima. A tako je i danas u manje razvijenim delovima sveta.
U narednim redovima ćemo se detaljnije pozabaviti istorijom kulture pranja veša, koja počinje sa pranjem na reci uz pomoć kamena, do savremenih veš mašina.
Pranje veša u starim civilizacijama
Prve civilizacije su se naseljavale pored reka i to nije bilo slučajno. Reka je mnogo toga donosila starim civilizacijama. Od navodnjavanja useva, za hranu i prehranu stoke, preko transporta, do održavanja lične higijene.
Potreba za pranjem veša je stara koliko i sama odeća. Ali, uzmite u obzir da ranije ljudi nisu imali toliko komada odeće kao danas, kao i da nije postojala moda, zbog koje se danas sa lakoćom kupuje nova odeća iako stara još uvek nije iznošena.
Dakle, ranije su ljudi za života nosili svega par odevnih komada i menjali bi je kada treba da se opere ili kada se odeća pohaba i iznosi, te ju je potrebno zameniti novom. Često se odeća prenosila sa generacije na generaciju, dok se toliko ne iznosi da ju je nemoguće koristiti.
Tako se i pranje veša odigravalo dva, tri puta u godinu dana. I to je bio događaj kome je bilo potrebno posvetiti par dana.
Tada su veš prali muškarci, robovi, a ne žene, jer je to bio previše težak posao. Odeća bi se natopila u reku, onda bi se dodao neki abraziv, najčešće u vidu sitnog peska, te ba se onda trljalo i udaralo kamenom. Kao što možete pretpostaviti ovo nije savršeno sredstvo za uklanjanje fleka. Poenta pranja je bila da se odeća osveži i da se ispere neprijatan miris znoja.
Na kraju toga bi se veš iscedio tako što bi se po njemu kotrljao ručno poveći kamen, pa bi se ostatak vode iscedio ručno. Napokon, veš se širio po drveću, žbunju, a peglao se tako to se na njega naprosto sedne.
Veš se redovnije prao tek u antičkom Rimu, kada je i higijena postala bitniji deo svakodnevice. Postojale su primitivne perionice veša. Naravno, pranje veša je bilo daleko drugačije od današnjih standarda i danas se ni malo ne bi smatralo higijenskim, već upravo suprotno.
Naime, odeća se prala u urinu koji se skupljao u javnim toaletima. Da, zvuči pomalo neprijatno. Ipak treba uzeti u obzir da mokraća sadrži amonijak, organsko jedinjenje koje je prilično agresivno u čišćenju.
Ovakav način pranja se zadržao i u srednjem veku. Urin uspešno koristio za uklanjanje fleka, masnoća, izbeljivanje i prljavštine na odeći.
Sapun je postao dostupan nižim slojevima u društvu tek u devetnaestom veku, a do tad su ga koristili isključivo aristokrate. Tako da mnogi nisu imali drugog izbora za pranje odeće osim korišćenja urina.
Pranje veša u čabru
U srednjem veku je došlo do modernizacije pranja odeće. Više nie bilo neophodno prati ga na reci i udarati kamenom. Srećom, u ovom periodu je nastala alternativa amonijaku iz mokraće, a to je pepeo od bukovog drveta, koji se u narodu nazivao lug. Pranje veša pepelom se na našim prostorima održalo prilično dugo, sve do pojave veš mašina i sapuna za pranje.
Pretpranje je nastalo iz potrebe da se veš najpre ukiseli. Odeća bi se stavljala u kace i posipala pepelom, polila vrelom vodom i tako ostavljala čitavu noć. Sutradan bi se iz kace za kisenjenje veš premeštao u drugu kacu koja na dnu ima otvor sa čepom odakle bi se slivala voda, narodski izraz za nju je čabar.
Odeća bi se stalno nalivala vrućom vodom i dodavao bi se pepeo i to se mešalo sve dok se pepeo ne istopi. Višak pepela koji se nije istopio bi se sa odeće skidao lanenim materijalom. A da bi se skinule fleke i masnoće sa odeće, ona bi se ručno trljala. Na posebno mestom gde je bilo fleka bi se stavilo još malo pepela i tu bi se odeća još jače trljala rukama .
Postupak dodavanja i ispiranja luga bi se ponavljao više puta. Verovalo se da sve treba ponoviti čak jedanaest puta da bi veš bio sasvim čist. Onda bi se veš ponovo ostavljao u čabru i čekalo bi se celu noć da otekne višak vode.
Trećeg dana se veš ispirao hladnom vodom i lupao drvenom daskom od hrastovog drveta izrađenom specijalno da bi se veš što bolje isprao i ocedio. Zatim bi se kačio na štrik, najbolje u sunčanim delovima, gde bi se obično sušio par dana.
Dakle, ranije je pranje veša bio težak fizički posao, kojim su se bavile sluškinje ili žene u siromašnijim domaćinstvima. To je bio jedinstven događaj koji bi se obavljao od nekoliko puta godišnje do jednom mesečno.
Mnogo je zahvalnije bilo prati veš u letnjem periodu u odnosu na zimski. Zimi bi se čak i duže pralo, jer se voda brže hladila i bilo je potrebno znatno više vremena da se osuši.
Pranje veša sapunom
Tokom industrijske revolucije osmišljen je izum koji je u mnogome pomagao da se veš što bolje ocedi. Jedina mana je što ga je dosta gužvao. U pitanju su dva valjka između kojih bi se stavljala odeća i postaljina. Okretanjem ručke valjci bi se pokretali, stvarali pritisak na mokar veš što je dovelo do izlivanja viška vode.
Drugi alat koji je dosta olakšao pranje jeste daska za pranje rublja, koja se od osamnaestog veka počela masovno koristiti. Okvir se pravio od bukovog drveta, a radna površina od rebrastog lima. Ovo je znato olakšavalo proces pranja, što je dasku za pranje rublja učinilo neizostavnim predmetom u svakom domaćinstvu.
No, ono što je definitivno napravilo najveću revoluciju u industrijskom dobu kada je u pitanju pranje veša jeste sapun. Danas nam je život bez sapuna nezamisliv, iako više ne predstavlja primarni izbor za pranje rublja.
U ovom periodu odeća se sve manje prala u drvenim kacama, čitav postupak je olakšan kuvanjem odeće u ogromnim loncima. U vrelu vodu bi se dodavao sapun, odeća se mešala povećom drvenom varjačom. Kasnije bi se ispirao drvenim valjkom ili bi se lupao daskom (prtljačom).
Izum veš mašina
Naposletku dolazimo do izuma veš mašina i praška za pranje veša. Prva veš mašina konstruisana je 1767. godine, osmislio je naučnik Jakob Kristijan Šefern. Ipak prošlo je još mnogo decenija dok se mašine nisu još unapredile i prilagodile kućnoj upotrebi. To se desilo 1908. godine. Ove mašine su od domaćica zahtevale da nadgledaju ceo proces, dolivaju vodu i sapun.
Tek 1951. godine u prodaji su se našle automatske veš mašine, koje su praktično same prale veš. Sam postupak pranja rublja se održao i do danas po sistemu mešanja veša sa vodom i praškom kružnim pokretima, a zatim i centrifugom, čime se veš dobro procedi i osuši. Kasnije je su osmišljene mašine za sušenje veša čime je i ovaj postupak znatno ubrzan.
Tako da su se danas saveti, preporuke i vodiči za kupovinu veš mašine pretvorili u pravu malu ozbiljnu nauku. Kada se osvrnemo na čitavu istoriju i kulturu pranja rublja, ne možemo, a da ne budemo zahvalni na tehnološkom napretku koji nam je u mnogome unapredio život i olakšao održavanje higijene. Nikad u istoriji nego danas nije bilo lakše oprati veš i tu radnju uzimamo kao samorazumljivu, a ona to nikako nije!
Uključi se kroz komentar