Hedonostički porivi koji su u meni od malena više nego brižljivo uzgajani stvorili su od mene nešto poput fanatika, u večitoj potrazi za načinima da pomenute porive utoli. Ukusani zalogaji i dobra kapljica su u srži ove – možemo je slododno tako nazvati – životne filozofije. Želja da overim od preukusne mesine i dobrog vina me je tog nedeljnog popodneva i dovela do institucije Stara Hercegovina.
Ovaj restoran tradicionalne hercegovačke kuhinje smešten je u zdanju iz 19. veka, u Carigradskoj ulici, u samom srcu Dorćola. Objekat se sastoji od tri dela, restoranskog i dva salona, a sa velikom letnjom baštom može da primi nešto manje od 400 ljudi. Pod sadašnjim imenom posluje od 1991, a ranije se na istom mestu nalazilo Skoplje, restoran čije sa ponuda poprilično razlikovala od krasota koje se danas u Hercegovini mogu kušati.
Gosti restorana su raznih profila, od stare beogradskih gospode, preko sportista, političara, poslovnih ljudi, do boema i obične raje. Nisam primetio nijednog popa, ali pretpostavljam da se ni oni ne gade da ovde omaste svoj brk. U svakom slučaju, radi se o jednom starovremenskom konceptu, gde bi prosečan hipster osetio blagu do umerenu nelagodu. I osoblje je stara škola, tako da se valja naoružati strpljenjem dok ne budete usuluženi.
Ali čekati i te kako vredi, jer ono što će vam servirati je nešto čega će vasa nepca dugo sećati. Počeli smo sa sirom iz mješine sa krtolom kuvanom na bilećki način, punomasnom, odležalom mlečnom divotom, i hercegovačkim pršutom, koje smo usisali uz kriglu ne baš sjajnog piva, dok još malo promozgamo o izboru glavnog jela. Što se predjela tiče, sigurno nećete pogreštiti ako vaš gurmanski pir započnete i sa stvarima poput cicvare ili priganica (uštipaka).
A onda je na sto stiglo ono zbog čega smo i došli upravo ovde, na preporuku jednog mog saborca u hedononizmu. Izbor je pao na dva specijalitite kuće, dimljena rebra na žaru i brava na raštanu. Prvo jelo je apsolutna svinjska blagodet, prvo blanširana, prodimljena, pa bačena na žar, koja se topi u ustima i izaziva psiho-fizičku zavisnost.
Što se raštana tiče, radi se o biljci iz porodice kupusa koja uspeva u južnim predelima Hercegovine i Dalmacije, kuva se sa mesom i izvorni je specialitet tih područja. Upućeni tvrde da se upravo u ovom restoranu najbolji raštan u prestonici, a ono što smo probali i više nego govori tome u prilog. Sudeći po onome što sam uspeo da snimim po drugim stolovima, raj za nepca možete pronaći u lešo jagnjetini, teletini ispod sača ili škembićima koje pripremaju na čak šest načina.
Pošto pivo koje smo uz predjelo pili nije zadovoljilo naše visoke kriterijume, ostatak vremena koje smo proveli u ovom lokalu sipali smo u sebe domaću blatinu, kompleksno crveno vino, savršenog kompanjona za svu onu svinjetinu koju smo se na kraju, uz ozbiljne napore i preznojavanje, u potpunosti savladali.
Pokazalo se kao sjajna ideja što smo nehotice izabrali deo restorana gde je dozvoljeno pušenje, jer su upravo cigareta i turska kafa bili ono što nam je trebalo da u stilu zaokružimo ovaj poduhvat, pre nego što pozovemo konobara rustične spoljašnjosti da nam donese račun.
Kad smo već god plaćanje, celo zadovoljstvo nas je koštalo 6 crvenih bankota, uključujući bakšiš. Za tu svotu smo dobili oblino predjelo, tri glavna jela, tri salate, ljutih parika, više lepinja, četiri piva, litru i po vina, i par litar vode. I jedva se nekako odgegali iz restorana. Vredi sve novce.
Ako Vam naše iskustvo nije bilo dovoljno stručno, dodatne literature ima koliko vam ogladnela duša ište, kafane u Beogradu su uvek aktuelna tema!
Uključi se kroz komentar