O knjizi „Jošte čekam taj reč da mi rekne“ Negoslave Stanojević

Piše: Milan Todorović

Na Svetog Luku 2014. posetih sajam knjiga, kao i štand izdavačke kuće Stilos u pažljivo biranom trenutku kad je Negoslava Stanojević potpisivala knjigu „Jošte čekam taj reč da mi rekne„.

Različitost ove knjige, vidite iz naslova, jeste u tome što je pisana na dijalektu. Eh, taj dijalekt, oni koji me znaju, odlično znaju koliko volim te starinske reči. Verovatno jedan od uticajnih faktora zašto ne nastavljam život na zapadnim geografskim širinama.

I pre nego što krenem sa recenzijom knjige i paradigmama vremena koje ona nosi, u par (nadam se nećete zameriti) podužih rečenica napisaću nešto o razlozima zašto baš ja pričam o ovoj knjizi.

Rođen sam u Pirotu, a odrastao u Caribrodu, tj. Dimitrovgradu. Tamo se govori šopski jezik i to je moj pravi maternji. Srpski je moj zvanični književni jezik, a u manjinskoj sredini tokom školovanja bugarski je takođe bio obavezan u osnovnoj i srednjoj školi. Peti razred osnovne upisah sa solidnim poznavanjem čak tri jezika i na njih nakalemih engleski. Moja majka je profesor ruskog, te u jedinoj srednjoj školi u gradu upisah i ruski i zvanično je izabrah i za profesora drugog stranog jezika.

Latinski je takođe bio obavezan, a osim ovih jezika, jednu lepu zimu i još lepo proleće poslovno sam proveo u Skoplju gde u svoj vokabular smestih kovanice i poštapalice nastale na makedonskim prostorima. Vranjski zet sam evo ide 4-ta godina pa i te arhaizme pokupih. Deset provedenih godina života u Nišu, dve u Beogradu i dve u Zagrebu učinili su da poznavanje južnoslovenske duše poprilično zaokružim.

Prošavši sito i rešeto južnoslovenskih naroda, kada govorimo o prizrensko-timočkom dijalektu, čini mi se što bi književnici rekli, kao da sam, ako ne „imanentni“, onda sigurno sićušni autoritet čiji glas vredi oslušnuti.

Ne znam da li sam uspeo da budem duhovit, ali šalu na stranu, ipak sam ja samo jedan inženjer koji nije sklon umenitčkim parafrazama. Međutim, reći ću nešto čega se i književnici verovatno neće setiti.

I tako od Svetog Luke prođoše meseci u frci i nadolazećoj žurbi, te sa prvim danom Božića i begom iz svakodnevnog haosa dođe blagodani trenutak opuštanja uz knjigu „Jošte čekam taj reč da mi rekne„. Prava poslastica na lep dan.

Čitati knjigu na maternjem je nešto mnogo više od čitanja. Nije to samo čitanje, to je jedan univerzalni povratak moje, ali i svake starije generacije u rano detinjstvo.

Za one koji se po prvi put susreću sa pisanom rečju neke od varijanti prizrensko timočkog dijalekta na kraju knjige dat je i rečnik. Odmeravanje i prevrednjavanje reči u njemu je bio poseban izazov i ponosan sam što su mi nepoznanica bile samo one reči koje opisuju neke odavno napuštene koncepte poput pranja kose umom koje nisam nikad video pa naravno da je za moju generaciju teško da se znaju.

Ozbiljna recenzija ne dozvoljava prepričavanje knjige. Ovde neću ubeđivati nikoga zašto da je pročita ili kupi. Pre ću konstatovati da je ova knjiga sama po sebi svojevrsni filter na ljude sa juga, jugoistoka koji imaju obzira na tradiciju i one koji su izgubljeni u tuđim vredostima. Upravo čitajići je, više puta ćete postavljati sebi ovo pitanje i prevrednavati odgovore na njega i odnos koji imate prema najbližima oko sebe.

Ali nešto ću vam i otkriti.

Prvi redovi bacaju jako u trans. Nekad smo sa braćom i sestrama iz familije leto provodili kod babe i dede na selu. Na selu razuđenog planinskog tipa slično ovom Zaplanjskom koje Negoslava opisuje. Danas reč familija toliko je izbledela da se jedva koristi u svakodnevnom jeziku, a Boga mi i dijalekt počinje da je zaboravlja.

„Jošte čekam taj reč da mi rekne “ je svojevrsna zbirka priča krcate emocijama na temu svakodnevnog života u drugoj polovini prošlog veka. Dominiraju žensko-ženski odnosi na smeni generacija svekrva-snaja i muško-ženski odnosi. Posebno su zanimljive ralacije naših baka i deda posmatrani iz njihovih sistema vrednosti pritisnuti povećim brojem godina.

Veoma realno uz lucidne detalje je opisana svakodnevica tokom perioda migracije ljudi sa sela u grad. U svakom slučaju priče odišu surovom jednostavnošću života sa nagomilanom količinom uzbuđenja pre i posle tačke ključanja. Jedna priča vas nasmeje i digne, druga učini setnim i spusti, i onda opet tako u krug. Ravnodušnost ne postoji, a pitanja samom sebi se roje i broje.

Onda od jednom počne priča na književnom srpskom. Kao kad vas jak zvuk trgne iz sna, a kad naredna priča opet počne na dijalektu ubrizga se nova doza endorfina i opijenost govorom moje bake i dede nastavlja da deluje.

U ovih šezdeset, većinom nezavisnih pripovedaka, prožima se i priča o starosti i iščekivanju smrti iz ugla običnog čoveka. Ali u njima starost i ono što ona nosi nije samo diskontinuitet sa životom, već baš to približavanje upokojenja čini verovatnim i diskontinuitet jednog perioda i po svemu sudeći nestajanje jedne regije.

Ali…

Mislim da ne treba žaliti za prošlim vremenima. Njih se treba sećati i ona se u ciklusima opet vraćaju. Ali ljudi se ne vraćaju. Periferija Srbije sa aspekta ljudi se topi. Topi se u korist regionalnih gradova, iz kojih opet elita isparava napolje. Lak i uslovno rešiv problem verovatno će u nadolazećem nizu godina ostati nerešiv i ono što je još tragičnije bez ozbiljnog pokušaja za rešenjem.

Ako nema ljudi u selima gde su naši odrastali, šta će tek biti sa jezikom? Kažu da je planina dočekala, prihvatila i zaštitila pravoslavno stanovništvo da pod turskim ropstvom ne ostane bez vere. Vera se održala, ali i nakon osmanlija takozvano pusto tursko se u određenoj meri zadržalo. U jeziku po količini turcizma ono se možda i najbolje vidi. Ta orijentalna komponenta, koja se između ostalog odlikuje brojnim turcizmima koji su svojstveni za prizrensko-timočki dijalekt je deo našeg savremenog identiteta koji jesmo dobili u osmanskom periodu, a pretvaramo se, osporavamo ga, a često sa gađenjem i odbacujemo.

Aspiracije neoosmanizma na Balkan u latentnom obliku postoje i danas, al ne i naša potreba za iskonskom tradicijom. Da li će tradicija moći da nas zaštiti u novom naletu istorije?

To je zadatak budućih generacija. One moraju naći jednu novu planinu, jedno novo Zaplanje i jedan novi dijalekt pred udarima sveprisutne globalizacije regionalnih sila. Većini ovo zvuči nevažno i nipodoštavajuće.

Toj većini ovi procesi nemaju naglašeno emotivnu dimenziju niti realnu potrebu. Zato se i dešava devolucija do nestajanja.

U toj metamorfozi ova tema će biti aktuelna još neko vreme još niz decenija dok god se njen glas čuje po obodima ne samo Jugoistočne Srbije. Dok još postoji, taj glas vredi pribeležiti. I po neki dobro dokumentovan fragment će ostati. Jedan od njih je i ova knjiga.