Gospodin Petrović je vlasnik male firme za pružanje računovodstvenih usluga koju je, otkako je njegova majka, osnivač, otišla u penziju, uspeo da profiliše kao jednu od najpouzdanijih u gradu u toj branši.
Majka je bila i najzaslužnija osoba što je odustao od bankarske karijere i posvetio se poslu koji mu je u ranoj mladosti bio toliko odbojan, da je jedva položio predmete Knjigodstvo 1 i Knjigovodstvo 2 na ekonomskom fakultetu, smer opšti, zbog kojeg je i bio u prilici da se susreće sa pojmovima knjiženje, kontiranje, prihodi, rashodi, uplate, isplate…
Da li je tim building trošenje energije, vremena i novca?
Kada je shvatio da je dostigao planirani maksimum u razvoju svoje firme, jer – život je kratak i valja se malo posvetiti i nekim njegovim drugim aspektima koji pružaju zadovoljstvo, ali i mir, spokoj i smanjenje tereta sa njegovih pleća, osetio je da nešto u njoj ne štima. Čim bi kročio u prelepu zgradu svoje firme, koju je gradio i sređivao s puno ukusa i ljubavi, osetio bi negativnu atmosferu koja bi ga pritiskala i posle odlaska kući.
S nostalgijom se sećao s kojom radošću je ulazio u malenu kancelariju svoje majke, u kojoj su ga dočekivala razdragana i srdačna lica njenih uposlenika koji su se međusobno poštovali, razumevali i, znao je to sada, kolegijalno voleli. Toliko, da su sa suzama u očima odlazili u penziju i ispraćale su ih jednako uplakane kolege.
Pratio je gospodin Petrović, uz stručnu literaturu i izmene propisa u svojoj struci, znao je dosta i o ostalim segmentima poslovanja svojih klijenata kako bi mogao da im pruži maksimalno korektnu uslugu, znao je sve šifre delatnosti, ali je istovremeno bio upućen i u savremene modele korporacijskog poslovanja, u modele obuke i razvoja zaposlenih, u sve ono što podrazumeva stvaranje uslova za bolje poslovanje i znači pripremu za uspešnije i zahtevnije sutra. Od svih modela i metoda uticanja na ostvarenje boljih međuljudskih odnosa i stvaranje istinske povezanosti među zaposlenima, koja podrazumeva korporativni duh, jedino nije pribegao tim bildingu.
Nije on bio škrtica. Znao je da svima skrati radni dan na pola kada nisu pritiskali rokovi i posao se mogao završiti i sutra. Znao je da naruči doručak za sve, tortu za nečiji rođendan, da priskoči u pomoć kada nekom zagusti. Ali, organizovanje druženja zaposlenih, pa izleti, pa ketering, pa tematska okupljanja – sve je to za njega bio puki trošak. I para, a još više vremena i energije.
Svestan da je iscrpeo sve mogućnosti uspostavljanja, ne samo korporativne energije u kolektivu, već i korektnih međuljudskih odnosa, odlučio je da ipak pribegne tim bildingu. Tim pre što je među klijentima imao i firmu koja se bavila keteringom, što mu je umnogome olakšavalo čitavu organizaciju.
Šta to beše surevnjivost?
Za početak, odlučio je da onu polovinu radnog dana što ju je ponekad darovao, a koju su uposlenici trošili po svom nahođenju, definiše kao… obavezno prisustvo na lokaciji čiju im je adresu saopštio pred sam polazak. Bilo je to maleno, tek uređeno izletište u blizini njegove firme. Stolove, klupe i nadstrešnice koje su štitile od sunca, prejakog za to doba godine, već su imali. Da se malo našali, zamolio je svog sina, studenta fakulteta fizičke kulture, da svima njima održi jedan čas lagane fiskulture, bez obzira na to što su neke dame bile na štiklama i što su se mnogi dobrano oznojili.
Jedan od ciljeva već je bio postignut: nije bilo nenasmejanog lica. Dok su radili vežbe, nenamerno su se dodirivali i oni koji su se inače gledali popreko, koleginicu koja se u jednom trenutku saplela pridržao je kolega sa kojim je baš prekjuče imala ozbiljnu raspravu – privatna tema je bila u pitanju, a čistačica koja se stalno žalila da je svi nedovoljno poštuju i da gase cigarete gde im nije mesto, dozvoljavaju da voda previše prska dok peru ruke i bacaju papire od doručka na sve strane, sada se prema svima ophodila vrlo ljubazno.
Nije ih iznenadila kafa koja je stigla iz obližnjeg kafića. Ni piće koje je njegov sin doneo u ručnom frižideru. Odjednom je osetio da svi međusobno čavrljaju. Kao da su zaboravili dojučerašnje čarke, zbog kojih su neki povremeno dolazili i da se njemu žale na kolege.
I bolje raspoloženje na usta ulazi
Niko se nije začudio kada se nedaleko od njih zaustavio kombi na kojem je pisalo Ketering Beograd, poznavajući vlasnika sa kojim su već dugo sarađivali. Iznenađenje je nastupilo tek kada su iz kombija vlasnik i njegov vozač počeli da iznose ovale sa posluženjem. Muškarci su potrčali da im pomognu, a dame su se potrudile da rasporede posluženje za sva tri stola za kojima su se smestili.
Ukusna hrana, prelepo dekorisana i aranžirana, dodatno je popravila raspoloženje svih i kao da je uticala da se dojučerašnja netrpeljivost i surevnjivost ako ne izbrišu, ono bar privremeno potisnu.
Sutradan ga u firmi nije dočekala ona teška atmosfera koja pritiska i guši. Nema zaposlenog koji mu se nije nasmešio kada je stigao na posao, a tokom dana se, za divno čudo, niko se nije posvađao, niti se čula ijedna ružna reč.
Nije gajio iluzije da su svi problemi loših međuljudskih odnosa rešeni jednim skraćenim radnim vremenom i keteringom. Dok su na pauzi za doručak ispijali kafu, zamolio ih je da se dogovore za termin sledećeg tim bildinga. Upravo je objavljena vest da je ponovo otvoreno arheološko nalazište u obližnjem mestu, što je idealna prilika da ga kolektivno posete. S tim što će imati mogućnost da povedu i članove svoje porodice. Tom prilikom vlasnik keteringa je će takođe biti njegov gost, sa porodicom, a on je za ketering dobio značajan popust, uz najbolje dekorisanu i pripremljenu hranu i kvalietno vino, kao poslovni partner i buduća stalna mušterija.
Mada nije gajio iluzije da će se baš svaki problem rešiti, gospodin Petrović je bio svestan da se, posle dužeg vremena, u njegovu firmu vratio korporacijski duh kojem je oduvek težio. I da tim bilding uopšte nije puki trošak i rasipanje, već vrlo, vrlo isplativa investicija!
Uključi se kroz komentar