Ko se boji Virdžinije Vulf

Reč šokirana bila bi preslaba kada bih htela da opisem svoje utiske nakon prvog čitanja drame „Ko se boji Virdžinije Vulf“. Tada sam imala dvadeset dve godine i kao student engleskog jezika i književnosti, ova drama je bila sastavni deo programa anglo-američke književnosti.

Porodična saga o Marti, ćerki dekana, i Džordžu, profesoru istorije na univerzitetu, prerasta iz rasprave u vredjanje, iz vredjanja u povredjivanje, iz povredjivanja u totalni haos, rasulo, pa čak i fizičke napade, da bi sve to kulminiralo smrću njihovog deteta. I to izmišljenog. Samo su se igrali. I to u prisustvu gostiju.

Konfuzno, zar ne?

Onda kada sam pomislila da su glavni likovi toliko očajni, ozlojeđeni, na ivici provalije i propasti, dešava se nešto potpuno iznenadjujuće. Oni padaju jedno drugom u zagrljaj, pevušeći već poznate reči: „Ko se boji Virdžinije Vulf?„. I vi shvatate da se oni zapravo vole. Neopisivo.

A onda sam je čitala ponovo. Sada nisam mogla da budem iznenađena. Znala sam o čemu se radi, sada sam tragala za smisaonom porukom dela.

Ali i dalje nisam mogla da razlučim zasto je tim visoko-intelektualnim mozgovima bio potreban takav sado-mazohistički odnos, da li su toliko otišli u apstrakciju, da više nisu znali šta je realnost, a šta iluzija?

To je, uostalom, jedna od mnogih tema koje načinje ova drama. „Ko se boji Virdžinije Vulf?“, bile su reči ispisane na ogledalu jednog bara, koje je autor drame, Edvard Olbi, ugledao jedne noći, dok je ispijao svoje pivo.

Stalno su mu se vraćale i neprestano odzvanjale u glavi dok je pisao dramu. Te reči su, zapravo, parodija na pesmicu „Ko se boji vuka jos?“ iz Diznijeve verzije „Tri praseta“, i predstavljaju, kako je i sam Olbi objasnio, jedno veoma ozbiljno pitanje: KO SE BOJI DA ŽIVI ŽIVOT BEZ LAŽNIH ILUZIJA? Razmislite o tome. Odbacite sve iluzije koje vas uljuljkavaju u vašim poimanjima života.

Šta ostaje?

Ne baš puno toga. Surova realnost. Protiv koje se bore Marta i Džordž. Na svoj način. Poznata engleska spisateljica Virdžinija Vulf, previše inteligentna i intuitivna da bi mogla da prihvati prolaznost i licemerje svakodnevice očišćene od svih iluzija, okončava svoj život tragično.

Istina o kompleksnosti ljudske psihe je nešto što će me uvek iznenađivati. Promiskuitet, hladnoća, praznina života bez dece koja sve likove u delu pretvara u aktivna ili pasivna čudovišta, brak iz koristi, seks kao stepenik u karijeri, bliskost i mržnja, očajanje i zadovoljstvo, tamna strana ljudskih duša, samo su neke od tema u ovom delu. Isprepletenost i nezdrava zavisnost žene i muškarca, ma koliko bolna i razarajuća, ipak pruža utehu i sklonište od svega što plaši.

Na pevušenje stiha „Ko se boji Virdžinije Vulf?“, Marta odgovara: „Ja se bojim, Džordže, ja se bojim…“ Pa ipak, u Džordžovom zagrljaju Martine tragične reči ne deluju tako zastrašujuće kako bi delovale da je sama na sceni.

I sada, nekoliko godina nakon čitanja ove drame, a posle nedavnog vizuelnog doživljaja ove predstave u Pozorištu na Slaviji, mogu reći da nisam u potpunosti sigurna kako bih nekome prenela suštinu dela. Kada teme nekog dela budu neiscrpne, i nikad do kraja jasne, to onda samo znači da je delo odlično.

Napisala: Ana Todorović Radetić