Ko to tamo peva u beogradskoj kafani za vikend?

Ako vas je zagolicao naslov uslediće objašnjenje. Ali najpre jedna digresija za mlađe generacije.

Verovatno nema onog ko bar u detinjstvu nije odgledao kultni srpski film „Ko to tamo peva“ i pritom do kraja života zapamtio replike poput „I tata bi, sine“ i „Vozi, Miško“. Ovaj film iz 1980. godine je Srpska Akademija filmske umetnosti i nauke proglasila za najbolji srpski film ikad. Stoji rame uz rame sa ostalim biserima naše kinematografije, filmovima „Maratonci trče počasni krug“ i „Balkanski špijun“.

Radnja filma, smeštena u proleće 1942. godine, vrti se oko autobusa prevoznika „Krstić i sin“ čiji putnici predstavljaju živopisnu sliku naših karaktera, slabosti, mana, ali i vrlina. Česte pauze usled kvarova starog autobusa, nepredviđenih okolnosti i raznoraznih problema na putu sprečavaju putnike da brzo i bezbedno stignu do željenog cilja – Beograda.

U filmu je data slika nadolazeće ratne katastrofe, haosa i uništavanja. Groteskno, smešno i tužno istovremeno, govori se o narodu koji je zapravo izgubljen i uplašen zbog onoga u šta se svet pretvara, ali takođe i neverovatno tvrdoglav i inadžijski.

Aktuelnost filma

Kažu da umetničko delo dokazuje svoju vrednost tokom vremena. Ako opstane i mnogo godina nakon svog nastanka, ako konstantno uspeva da se poveže sa svakom nadolazećom generacijom, ako uvek ume da postavi pitanja koja tište ljude od pamtiveka i na koja zapravo nema sigurnog, konkretnog odogovora, ako može da dirne i onog ko nije bio ni u planu kad je delo napravljeno – onda je defitnitno reč o klasiku, nečemu umetnički vrednom i večno aktuelnom.

Da film govori o nama, čak iako živimo u dobu tehnologije, Gugla, selfi štapova, društvenih mreža, milenijalsa i Y generacije – neosporno je. Treba se samo setiti najupečatljivijih scena iz filma.

Na primer, borba sa administracijom i kontrolorima prevoza je večna, a čini se da ovih dana više nego ikad to i osećamo na svojoj koži. Koji vozač autobusa bi u Beogradu stao i otvorio vrata vozila da u njega uđe student koji je trčao da ne bi zakasnio na predavanja, a koji će ipak morati da sačeka onaj sledeći jer „nije po propisu“ da uđe van stanice, kao što kaže lik konduktera kog tumači legendarni Pavle Vuisić?

Lik kog tumači Bata Stojković smatra da ima pravo da grdi mladence zato što neprimereno ispoljavaju ljubav koju osećaju jedan prema drugom na javnom mestu. Međutim, isti taj čovek trči da voajerski posmatra njihov ljubavni čin u šumi, ali i dalje ne odstupa od svog stava. Dok, kao i ostali, upija očima ono što se dešava, neprekidno cokće i licemerno ponavlja „Kako ih nije sramota“. Zar to ne podseća na današnju situaciju sa rijaliti emisijama, sa potpuno pervertiranim moralom i potpuno izgubljenim osećajem za ispravno?

Zar nam nije poznata i ravnodušnost putnika prema čoveku koji se zamalo slučajno utopio, prema sahrani, prema bolesnom čoveku koji neprekidno kašlje i kom se u jednom trenutku zbog tog kašlja besno kaže „E, crko da Bog da“? Indiferentnost i neosetljivost možda nisu bolesti samo tehnološki obrazovanih novih generacija. Isto tako nam je poznata i kafanska, karnevalska atmosfera koju stvaraju na jednoj autobuskoj pauzi, uz meso i sviranje muzikanata.

Zanimljivosti

Kvalitet čitave ekipe koja je učestvovala u stvaranju filma „Ko to tamo peva“ je neverovatan. Naime, reditelj je Slobodan Šijan, a scenarista Dušan Kovačević. Na scenariju je sarađivao i Filip David, tadašnji urednik Dramskog programa televizije Beograda i dobitnik mnogih književnih nagrada za svoje pripovetke i romane, poput NIN-ove nagrade i nagrade „Meša Selimović“. Glumačka postava je sačinjena od naših legendarnih glumaca: Pavla Vuisića, Dragana Nikolića, Bate Stojkovića, Aleksandra Berčeka, Nede Arnerić, Taška Načića, Slavka Štimca i ostalih doajena naše glumačke scene.

Svakako je najmisterioznija pojava u ovom filmu lik bake u crnini. Ona sedi u zadnjem delu autobusa i s vremena na vreme se pojavljuje u kadru, bez ikakvih reči. Razne teorije su nastale o značenju i simbolici jednog ovakvog lika koji odudara od ostalih putnika u autobusu, a uglavnom se sve slažu u konstataciji da je reč o personifikaciji smrti.

Dušan Kovačević je jednom prilikom izjavio da je film inspirisan istinitim događajem, što je svakako jedna zanimljiva činjenica ako uzmemo u obzir vreme u kom se odigrava radnja filma, vezanost za Prvi svetski rat i bombardovanje Beograda.

U prvobitnoj glumačkoj postavi lik Miška je trebalo da tumači Bogdan Diklić, a Ljubiša Samardžić lik pevača umesto Dragana Nikolića. Međutim, još jednom se pokazalo da nije kome je namenjeno nego kome je suđeno. Film bi svakako sa ovom dvojicom glumaca izgledao drugačije, ali je pitanje da li bi bio ovoliko uspešan.

U svakom slučaju, film „Ko to tamo peva“ je naš kultni film sa razlogom. Dovoljno je oslušnuti tekst koji lajtmotivski pevaju muzikanti tokom celog filma:

„Nesrećnik sam od malena
od sve muke pesme pevam
voleo bih, majko mila
da sve ovo samo snevam
da sve ovo samo snevam“

Konačno, evo i odgovora iz naslova.

Svake srede i vikenda od 22:00 do 04:00 stotinak ljudi se okupi u istoimenoj kafani „Ko to tamo peva“ u Cetinjskoj 17 na Starom Gradu u Beogradu. Muzika je, pretpostavljam pogađate, ona prava!

U ovu kafanu se ne može ući kao u autobus iz fima. Rezervacije su obavezne, a zadovoljstvo počinje sa ove stanice:

http://www.beogradnocu.com/kafane-u-beogradu/kafana-ko-tamo-peva/

Za one koji bi da svrate samo na kafu, neće moći! Ova kafana ne radi preko dana, a što je to tako vredi istražiti, ali isključivo noću, a najbolje za vikend!