Nastavljamo priču o Rimu, gradu u koji vode svi putevi. U stvari tek ovaj drugi deo putopisa je početak našeg obilaska večnog grada.
U Rim smo došli početkom novembra (2019. godine), preko turističke agencije iz Beograda koja nas je nonšalantno, dan pred polazak, obavestila da se u Beograd, petog dana aranžmana, vraćamo – kako je bilo dogovoreno – u devet, ali ne uveče nego ujutru (!) To može da se podvede pod onu stavku u opštim uslovima putovanja: sitna i neizbežna poslovna zadovoljstva u radu sa našim agencijama.
Prvi dan u Rimu
Odseli smo u hotelu „Bled“, možda nostalgično nazvanom od strane neke italijanske porodice koja je pre Prvog svetskog rata imala posede po Bledu, ko zna, a smeštaj je bio pristojan, uz lep doručak, ne više od toga. Posebno zadovoljstvo je činio, logično, jedino veliki izbor odličnih italijanskih kafa sa hotelskog kafomata. Hotel se nalazi u blizini Bazilike sv. krsta u Jerusalimu kao i glavne rimske železničke/metro stanice Termini.
Iako nije baš prijatno ustati u četiri ujutru, onda čekati, ček(ira)ati i čekati, doći avionom u Rim, pa još malo čekati, i smestiti se u hotel (tek) negde oko 11 sati, nije bilo druge – nego odmah u šetnju. Ako vam uz to kažem da smo za četiri dana prešetali skoro 70 kilometara što rimskog asfalta što kaldrme, i da je pritom ostalo verovatno još toliko kilometara, da se istraži barem ono glavno što širi centar Rima nudi, biće vam prilično jasno zašto ovde nema vremena za gubljenje.
Lokalnim ulicama se od hotela brzo dolazi do metro stanice Manconi (Manzoni) a zatim i do ulice Labikana (Via Labicana), ni po čemu zanimljive osim što vas vodi pravo do Koloseuma.
Rimski Koloseum
Ne možete da ne budete očarani izgledom i veličinom Koloseuma, koliko god da ste ga gledali po raznim slikama, filmovima i emisijama. Koloseum valjda i jeste prva asocijacija kada vam neko pomene Rim, i to sa punim pravom.
Amfiteatar, najveći na svetu, ovalnog oblika, dugačak 189 i širok 156 metara, a 50 metara visok (sličnih dimenzija kao beogradska „Marakana“) zvao se na početku „Flavijev“ po tadašnjoj vladajućoj dinastiji, i mogao je da primi do 80 hiljada ljudi (tada UEFA još nije ograničavala broj mesta po svojim standardima). Sa svojih 80 ulaza (izlaza) Koloseum je mogao vrlo brzo da se isprazni, kažu za svega nekoliko minuta. Ako bi neki od lavova iz arene ostao gladan, pa bi se okrenuo ka gledaocima, ne bi li meznuo još nešto, onda bi se Koloseum ispraznio još brže.
Pretpostavlja se da je na prostoru cirkusa Maksimus postojao parking dvokolica za gledaoce (ljubičasta parking zona), i da se parking plaćao po započetom satu. Ko ne bi platio parking, bacili bi ga lavovima. S obzirom da se vreme tada merilo po sunčanim satovima, prema dostupnim istorijskim izvorima poznato je da je bilo dosta žalbi na usluge, tj. naplatu parkiranja u večernjim satima. Uzgred, ko se žalio, takođe bi ga bacili u arenu, ali tigrovima.
Inače, svoje današnje ime Koloseum je dobio ili po lokaciji na kojoj je podignut, ili po statui Kolos, preko 30 metara visokoj (koja je simbolično prikazivala Nerona), ili već po nečemu trećem. Uzgred, jedan engleski istoričar, Sveti Bid, ili Beda Poštovani (Beda Venerabilis), napisao je u 8. veku, mada je ostalo nejasno – da li se to odnosilo na Kolosa ili na Koloseum: „Dok god stoji kolos(eum), stajaće i Rim; kada padne kolos(eum), pašće i Rim; kada padne Rim, pada i svet“.
Ovo istorijsko zdanje krasi predivna fasada na kojoj konačno možete, na jednom istom mestu, da vidite razlike između dorskog, jonskog i korintskog stila. Amfiteatar je bio namenjen održavanju gladijatorskih borbi, kako međusobnih, tako i sa divljim životinjama, spektakularnih predstava istorijskih bitaka, i egzekucija, kako zatvorenika i kriminalaca, tako, nažalost, i hrišćana, tada nimalo popularnih u Rimskom carstvu. Kada se pominju divlje životinje, nisu to bili samo lavovi i tigrovi, već i leopardi, medvedi, vukovi, nosorozi, nilski konji, slonovi, krokodili…
Moguće je da je jedne godine u amfiteatru održano između pet i deset koncerata Zdravka Čolića, ali nema pisanih dokaza o tome, pa tako ni o tačnom broju nastupa. Poznato je samo da su svi bili rasprodati do poslednje karte, tj. glinene pločice kakve su tada deljene gledaocima, sa numerisanim mestima.
Izgradnja Koloseuma završena je za tričavih osam godina, budžetskim sredstvima iz brojnih osvajačkih ratova, a posebno opsade Jerusalima, neposredno pred početak izgradnje. Koliko god voleli Rim i njegove lepote, nekako stalno imate ideju o tome da je sve to osvajano, otimano, pljačkano, pritom građeno rukama i životima miliona robova, te kad bi svako od opljačkanih došao po svoje, ko zna šta bi od ovoga grada ostalo.
Koloseum je radio punom parom nekoliko stotina godina, da bi gladijatorske borbe utihnule negde sredinom petog veka, a ostale zabave početkom šestog. Arena je zatim bila korišćena i kao groblje, a zatim je Koloseum malo radio i kao tržni centar, čak i sa stambenim prostorom (tzv. srednjovekovni projekat „Rim na vodi“), i svašta se tu još dešavalo, pa i veliki požari i zemljotresi, zatim masovno uzimanje kamene građe za izgradnju drugih objekata u Rimu (čak i Baziliku Svetog Petra, u Vatikanu), i sve tako do kraja 18. veka, kad je jedan od papa rekao „dosta!“ Tokom 19. i 20. veka vršene su brojne rekonstrukcije i popravke, ali – kako god okrenete – ono što se danas može videti je otprilike trećina originalne građevine.
Inače, kada prilazite Koloseumu, sa leve strane se nalazi Ludus Magnus, iliti Velika škola za obuku gladijatora, gde su se generacije boraca spremale za nastupe i obučavale za specifične gladijatorske veštine, ne bi li se ponekad i živi vratili sa predstava u Koloseumu. Treninzi su bili otvorenog tipa, često sa po skoro 3.000 gledalaca.
Malo iza Ludusa nalazi se čitav stambeni blok zgrada, sa brojnim kafićima i restoranima. Često možete naći savete za naivne (ali i za iskusne) turiste da gledaju da ručaju i piju što dalje od najznačajnijih turističkih lokacija, ali neki put je večernje sedenje u kafiću (kao što je to npr. „Propaganda“ u Via Claudia) uz odgovarajuće društvo, čašu italijanskog vina i uz pogled na diskretno osvetljeni Koloseum – isto što i ona poruka iz reklame za Mastercard: Neprocenjivo! Sa druge strane, svi rimski mediji su, septembra prošle godine, objavili kako je dvoje japanskih turista, u restoranu Antico Caffe di Marte (blizu Via dei Coronari), platilo 430 evra za dve porcije špageta sa ribom (a pili su samo vodu), što je uključivalo i „bakšiš“ (već obračunat u računu) od 80 evra. Dakle, prvo jelovnik, tj. cenovnik u ruke, pa onda naručivanje!
Opet, sa desne strane nalazi se veliki park, Kole Opio (Parco del Colle Oppio) u čijem sastavu su i Zlatna kuća, Trajanove terme, i još ponešto, što nas stalno vraća na isti problem: Gde god mrdnete, na svakih desetak metara, levo, desno, pravo, južno, zapadno… postoji nešto zanimljivo, istorijski, arheološki i estetski vredno za obilazak, pa kakvu god rimsku turističku trasu osmislili, to na kraju bude samo jedna od bezbroj mogućnosti koje vam se pružaju.
U samom parku, reklo bi se, nalazi se solidan broj beskućnika i migranata, barem u delu prema Koloseumu, pa sam park i ne deluje kao previše privlačno mesto za šetnju. Okolo se šetaju debeljuškasti galebovi, što i nije čudo – more je blizu, pa otud i galebovi (uostalom, kad ih ima u Beogradu, kako da ih ne bude u Rimu), a što su debeljuškasti, za to su zaslužni kako turisti koji im dodaju po malo hrane, tako i česti štrajkovi rimske gradske (ne)čistoće. Iako je to česta tema – da li je Rim zatrpan đubretom ili ne – teško da imate vremena da o tome razmišljate, pored svih lepota koje su vam na dohvat oka. Mada, iskreno, nije se imalo šta prigovoriti čistoći Rima.
Uzgred, Rim se definitivno trudi da očisti svoj grad koliko je moguće, pa je od skora značajan broj metro stanica opremljen reciklažnim stanicama – od kojih, kada unutra ubacite 30 (praznih) plastičnih boca, dobijete besplatnu kartu za metro (1,5 evro). Pretpostavljam da bi i Beograd za nedelju dana bio potpuno očišćen od plastike, kada bi se za staru plastičnu flašu ili kesu davalo po 3-5 dinara po komadu?
Čak ni posle četiri dana (kao da je to mnogo?) šetnje po Rimu, ne mogu reći ništa posebno o saobraćaju – nigde nisam video neku (pre)veliku gužvu, mada ih, naravno, itekako ima, na sve strane prolaze gradski autobusi, mali, veliki, zeleni, crveni, ali tu je svakako i njegovo veličanstvo – metro – sa svoje 3 linije, metro koji vam omogućava da za desetak-petnaest minuta prođete pola Rima. Opet, ako imate u vidu onaj podatak o zastojima u rimskom saobraćaju, moj utisak i nije od nekog značaja.
Inače, parkiranje u Rimu deluje dosta „napeto“: na nekim ćoškovima, pa čak i na pešačkim prelazima, možete videti gusto parkirane automobile, a u praznom prostoru između dva automobila, ako i postoji, nacrtaju se još po jedan smart i vespa. Pa vi prođite ako možete. I u Rimu postoji pauk, i jednom smo ga i videli na delu, tj. koordiniranu akciju nekoliko pauk-vozila i par policajaca. Opet, osećaj „opaučenog“ vozača – vlasnika odnetog vozila – mora da je isti, u kom god gradu vam se to desi.
Metro stanice, barem one koje smo mi videli, nisu ni po čemu spektakularne, niti naročito uređene, ali sve funkcioniše kao sat, a i turisti početniku je sasvim lako da se snađe sa linijama i stanicama i da brzo stigne gde je naumio.
Inače, na većini centralnih metro stanica, kao i na svim glavnim turističkim destinacijama, nalazi se uvek par specijalaca sa mašinkama, koji pomalo dokono stoje pored svojih „italijanskih hamera“ (tj. Iveka, da budemo precizniji), ofarbanih u maskirne boje, delujući kao preventiva u slučaju, daleko bilo, pokušaja terorističkog napada. Ponekad će ti isti specijalci proći pored voza u koji se putnici ukrcavaju i uredno ponavljati – pazite na vaše tašne, pazite vaše kese… jer – kao i u svim velikim gradovima, i ovde vas spremno čekaju svi mogući džeparoši, razrađenih taktika za ojađivanje naivnih turista.
Po rimskim ulicama se mogao videti i veliki broj policijskih kola i karabinjera, a prisutna je i neka vrsta komunalne policije, koja pištaljkama rasteruje turiste koji se usude da sednu ili da jedu tamo gde ne treba, ili ponekad proverava i turističke vodiče, jer tu uslugu ne može pružati bilo ko, već samo osobe sa uredno izdatom licencom.
Bazilika svetog Klimenta
Dok smo još u okolini Koloseuma, mora se skrenuti pažnja na još jednu stvar: malo pre pomenutog Magnusa Ludusa, nalazi se jedna građevina, Bazilika svetog Klimenta, veoma skromnog i neprivlačnog spoljnog izgleda. Nemojte da vas to zavara, već probajte da odvojite malo vremena i za njen obilazak. Nama je to bilo posebno, pokloničko zadovoljstvo, jer se u bazilici čuvaju ostaci Svetog Ignjatija Bogonosca, sveca – zaštitnika, a ujedno – i našeg porodičnog sveca. Njegovi ostaci preneti su iz Antiohije u Rim, upravo ovde.
Sveti Ignjatije je, otprilike 106. godine, u doba cara Trajana, zbog svoje vere, bio bačen koloseumskim lavovima. Crkvene legende kažu da je Sveti Ignjatije u svom srcu nosio ispisano ime Isusa Hrista, pa kada Svetitelj bi pojeden od zveri, kraj kostiju ostade njegovo srce. Kada su ga presekli na pola, na obema unutrašnjim stranama nađoše zlatnim slovima ispisano ime: Isus Hristos. Svečevi ostaci tada su preneti u Antiohiju, da bi mošti, kako je već pomenuto, bile vraćene u Rim, u 6. veku, kada su Persijanci zauzeli Antiohiju.
Osim toga, Bazilika svetog Klimenta, koju Rimljani od milja zovu i „lazanja“, osim osnovnog nivoa u prizemlju, ima još tri sprata – ispod prizemlja! Ulaznica za obilazak je 10 evra, ali čini mi se da prosečan turista neće videti mnogo toga interesantnog – osim nekoliko očuvanih freski, i niza uglavnom praznih prostorija, uz malo klaustrofobičnog stepeništa.
Uglavnom, na nivou „-3“ nalazi se, na dvadesetak metara ispod prizemlja, ostatak rimske kuće iz prvog veka, iz doba Nerona. Na istom nivou nalazi se i jak podzemni izvor, odakle voda otiče dalje ka Koloseumu. Odmah iznad, na nivou „-2“ nalazi se i kućna crkva, kućna zbog zabrane da se hrišćanstvo otvoreno propoveda. Crkva je verovatno posvećena baš Svetom Klimentu. Inače, po legendi, i njemu je glave došao car Trajan, po čijoj je naredbi bio vezan za sidro i bačen, tj. usidren, u Crno more. Na istom nivou nalaze se i ostaci hrama posvećenog bogu Mitri, kultu zasnovanom na odanosti i hrabrosti. Ova dva sveta mesta nalaze se jedno pored drugog, na možda pola metra rastojanja, i pretpostavlja se da su nekada bili u ravni okolnog zemljišta.
Iznad ta dva nivoa, negde u 4. veku, podignuta je nova bazilika, na ostacima svega ostalog do tada izgrađenog. Pet vekova kasnije, Ćirilo i Metodije su se, po završetku svojih misionarskih putovanja, vratili u Rim, i to noseći mošti svetog Klimenta, što se može videti i na fresci „Prenos mošti svetog Klimenta“. Kada je Ćirilo umro, sahranjen je baš u ovoj bazilici, a pored njegovog groba možete videti silne table – zahvalnice slovenskih naroda sv. Ćirilu – kako srpskog, tako i hrvatskog, crnogorskog, makedonskog, a na zidu svakako ima prostora i za buduće table budućih starih slovenskih naroda, razumete šta hoću da kažem.
Došao je i 11. vek, kada se krenulo sa obnovom bazilike iz 4. veka, na lakonski način – izgrađena je nova, ponovo iznad stare bazilike, iskorišćene kao temelj. Koliko je nekada bila važna Bazilika svetog Klimenta govori i podatak da je u staroj bazilici jednom održana i konklava na kojoj je izabran papa Paskal II.
Uglavnom, stara bazilika je tada potpuno zatrpana zemljom i šutom, a sve što je vredelo iz nje, preneto je u gornju, novu. I sve je to tako funkcionisalo dok u 19. veku otac Džozef Malauli, iz reda irskih dominikanskih fratara, nije krenuo da istražuje podzemlje bazilike. Krenula su iskopavanja, iznete su hiljade vagona zemlje i šuta, i nivo po nivo bazilike je ponovo izlazio na svetlost dana. Dobro, ne baš na svetlost dana, s obzirom na podrumski karakter, ali barem na veštačku svetlost, pa tako turisti mogu mirne duše obilaziti, u jednom dahu, dvadeset vekova hrišćanstva, krećući se gore-dole kroz pomenute crkve i bazilike. Neverovatno iskustvo.
Trg Venecija u Rimu
Konačno se šetnja mogla nastaviti od Koloseuma ka trgu Venecija (Piazza Venezia), ulicom, tj. bulevarom Via dei Fori Imperiali, koji je izgrađen po nalogu Benita Musolinija, između 1924. i 1932. godine. Iako bulevar izgleda, sam po sebi, jako lepo, mora se znati da je njegovom izgradnjom uništen neverovatan broj starih crkava, arheoloških objekata i starih rimskih kuća, a da su njime razdvojeni Rimski i Trajanov forum (ili preciznije, Trajanov stub i Trajanova pijaca), čime je naneta prilična, da ne kažemo nepopravljiva šteta ovome delu Rima.
Palata Vitorijano
Deo saobraćaja je pre desetak godina zatvoren, zbog lošeg uticaja na pomenute forume, a sem toga, ovaj deo Rima je pre toga preživeo još jedan umetničko-vandalski napad, jer je u sred drevnih rimskih iskopina podignuta ogromna građevina – palata Vitorijano – na trgu Venecija. Palatu često zovu i „Oltar domovine“, iako je to samo jedan deo ovoga kompleksa, kao što su to i spomenik neznanom junaku i kao što je to i spomenik Vitoriju Emanuelu Drugom, prvom kralju ujedinjene Italije.
Zbog svog belog mermera, kao i gusto zbijenih dvadesetak centralnih i bočnih stubova, uz svu moguću nakićenost palate – Rimljani ga zovu i „pisaća mašina“ i „svadbena torta“, ali je to više bio pogrdni naziv smišljen od strane protivnika izgradnje ove palate, nego što danas neko može nešto zameriti lepoti ove građevine, kad je već tu, toliko decenija. Izgradnja je trajala čitavih 50 godina, i čuveni „Vitorijano“ (i tako ga zovu) izgleda zaista impozantno, ali po koju cenu, ko to zna.
Ali činjenica je da je to jedna neverovatno lepa i skladna, impresivna građevina, kojoj možete jedino da se divite, koliko god mrzeli njenu nasilničku izgradnju na ovom mestu. Italijanski arheolozi su verovatno vršili masovna samoubistva za vreme izgradnje ove rimske „White house“.
Kao što je već napisano, u sklopu ovog kompleksa nalazi se i Spomenik neznanom junaku, palim italijanskim borcima u Velikom ratu – pa je tu zato i večna vatra koju čuvaju dva vojnika, stojeći baš u podnožju Oltara domovine na neprekidnoj straži. Kod Vitorijana se svakog 2. juna proslavlja i Dan Republike (Italije).
Ono što je najvažnije za prosečnog turistu, to je mogućnost da se sa vrha palate uživa u neverovatnom pogledu na Rim – na Koloseum, okolne brežuljke, Rimski i Trajanov forum, na trg Venecija i dalje – na ceo današnji centar Rima koji se ulicom Via del Corso pruža sve do Narodnog trga (Piazza del Popolo). Pogled možete baciti i sa stepeništa, popevši se na poslednju, najvišu platformu (Piazzale del Bollettino), a možete ga baciti i sa vrha palate, ali uz plaćanje lifta.
Kapitol
Kao što je već napisano, možete se popeti i na obližnji Kapitol, odakle se pruža podjednako lep pogled. Ma Rim je sav u lepim pogledima, vaše je samo da dođete i da gledate okolo. Sam Kapitolski trg, Piazza del Campidoglio, tj. njegova arhitektonska postavka sa tri palate, jedno je od brojnih dela čuvenog Mikelanđela. Nije se bilo vremena za obilazak Kapitolskog muzeja (ili Kapitolskih muzeja), u kojima ćete opet naći velike zbirke rimskih kipova, srednjevekovne i renesansne umetnosti, a, kako je već pomenuto, u muzeju se nalazi i originalna skulptura vučice sa Romulom i Remom. Kopija te skulpture nalazi se na samom trgu, na stubu ispred ulaza u muzej. A na centralnoj poziciji trga stoji statua konjanika, u liku i delu cara Marka Aurelija (takođe kopija, a original je takođe u obližnjem muzeju). Ali zamislite muzej koji je otvoren još (od) 1471. godine (!)
U prečniku od svega par stotina metara, dakle, možete naći toliko istorije, da je to zaista teško apsorbovati u samo jednoj poseti Rimu. U podnožju palate Vitorijano nalazi se i jedno staro rimsko zdanje (uspešno sačuvano pod naletom novogradnje), tj. Insula Romana, iz 2. veka, sa svojih čak šest spratova! A koliko je tu još skulptura, i detalja koje primećujete tek kada se zaista, ozbiljno zagledate u palatu… potpuno neverovatno. Naprosto dobijete blokadu svih čula od takve estetsko-istorijske agresije.
U podnožju palate, nalaze se i dve fontane, koje gledaju ka Trgu Venecija, a poznate pod jednim imenom kao Fontane dva mora: jedna predstavlja Jadransko, a druga Tirensko more, pa tako i Vitorijano dobija dodatnu simboličku ulogu italijanskog kopna, teritorije između dva mora.
Rimski metro
Na istom potezu, između Koloseuma i Vitorijana, punom snagom se odvijaju i radovi na izgradnji nove metro stanice, tzv. „C“ linije metroa. Rim već ima dve linije (A i B), a linija C je još uvek u izgradnji, još od 2005. godine, kada je raspisan prvi tenderissimo.
Linija C, malo nadzemna, malo podzemna, ima ukupno 30 stanica, a 22 su već završene i puštene u rad (razmak između dve stanice je oko 800 metara). Cena dosadašnjih radova je oko 3 milijarde evra, a procenjuje se da je preostalo da se poplaća još oko 750 miliona evra pa da se cela linija potpuno završi. Cena metroa, po kilometru, uključujući i nabavku vozova, iznosi oko 140 miliona evra, a za podzemne sekcije cena je oko 160 miliona evra. Izgradnja ove dve i po stanice u blizini Koloseuma, po planu, trebalo bi da traje 7,5 godina, i cena samo ovoga dela (2 stanice od ukupno 30) košta blizu 650 miliona evra(!!) E sad, zamislite radove na metro stanici naslonjene na Koloseum, Rimski forum, na sva moguća arheološka nalazišta iz davnih vekova… Tu se ne radi bagerom već kašičicom i četkicom, ali dobro, nije da se to nije znalo kada se metro projektovao.
Inače, samo kroz dve rimske metro (ali i železničke stanice) – Termini i Tiburtina, godišnje prođe oko 200 miliona putnika (cela Italija ima oko 60 miliona stanovnika a oko 11 miliona turista godišnje prođe samo kroz Rim). Uglavnom, karta za metro u Rimu je 1,5 evro, a možete nabaviti i višednevne, nedeljne i druge, povoljnije karte (postoji i tzv. „Roma pass“ sa kojim možete ući besplatno i u rimske muzeje), a metro vam radi od 5h30 do 23h30, osim petkom i subotom uveče, kada radi do pola dva ujutru.
U određenim delovima dana primetićete da metro dolazi i prolazi kroz stanicu na svaka 2-3 ili najviše 5-6 minuta, pa se zaista ne može reći da se metro, tj. voz, ovde „čeka“, kad je on praktično – odmah tu. Početkom februara obeleženo je tačno 65 godina od puštanja prve rimske metro linije (danas je to linija „B“) u rad, a zatim i 40 godina od puštanja linije „A“. Ako poredimo samo ideje o metrou, a ne i realizaciju ideja, i Beograd je onomad bio tu negde jer je pre oko 70 godina prvi put pominjan metro, da bi zatim nekih 18 godina kasnije na stolu bile neke druge linije i trase, i – od ideje do ideje – dođosmo tako i do 2020. godine.
Rimski forum
Toliko o metrou, a da se mi vratimo na Rimski forum: kada od Koloseuma prilazite trgu Venecija, videćete, samo šetajući bulevarom (Via dei Fori Imperiali), najveći deo toga što forum nudi: Slavoluk Septimija Severa, Hram Vespazijana i Tita, Saturnov hram, Cezarov hram, Vestin hram, Romulov hram, Titov slavoluk, Svetu ulicu, Dom Vestalki… i čuveni Zlatni miljokaz od koga su merena sva rastojanja u starom Rimu.
Čak i danas ima delova Rima, tj. brojeva ulica na zgradama koji pokazuju rastojanje upravo od ovog miljokaza. A ime „miljokaz“ potiče od rimske milje (milliarium), antičke merne jedinice od današnjih 1.479,5 metara, tj. od nekadašnjih 1.000 dvokoraka rimskih osvajačkih legija. Jedan dvokorak je imao pet stopa, a ta stopa je bila dugačka današnjih 29,62 cm. Kad se sve to izmnoži, negde se izgubi 1,5 metar, ali pošto je prečnik same osnove miljokaza bio pola metra – onda to i nije neka greška.
Osim uživanja u pogledu, u ovom delu Rima će vas obično zabavljati i ulični svirači, koji sviraju na običnim, ali i na neobičnim instrumentima (npr. udarajući po kolekciji plastičnih vodovodnih cevi svih dimenzija), koji sviraju prijatne melodije, iz celoga sveta, ili pevaju domaće, italijanske kancone, ponekad baš užasno falširajući.
Sa jugozapadne strane Koloseuma nalazi se Titov slavoluk, malo izmaknut od ostatka foruma, i ako prođete kroz njega, tj. oko njega, pošto je ograđen metalnom ogradom, široki bulevar će vas voditi ka pomenutom Cirkusu Maksimusu, a vaše je samo da uživate u predivnom drvoredu ove ulice popločane kaldrmom, po imenu San Gregorio (Via di San Gregorio), jednom od bezbroj takvih u Rimu. Naravno, jedan je Tito, ali rimski car Domicijan ipak nije imao na umu izreku „i pre Tita Tito“ kada je gradio slavoluk, već ga je namenio svom bratu i prethodniku, Titu, u čast obeležavanja proslave pobede nad jevrejskim pobunjenicima i osvajanju Jerusalima (uz obezbeđivanje pomenutog budžeta za izgradnju Koloseuma). Svi ostali slavoluci, pa i Trijumfalna kapija u Parizu, jesu, ipak, samo manje ili više uspele kopije Titovog slavoluka!
Napisao: Slobodan (Boba) Ogrizović
Slobodan (Boba) Ogrizović, rođen u prošlom veku, elektroinženjer, radi već tri decenije u „B. elektranama“, a u slobodno vreme – putuje – samo da bi posle mogao da piše svoje putopise.
Specijalizovan (specijalizovao ga ograničeni budžet) za Srbiju i Grčku, u poslednje vreme pomalo i za Italiju, a ponekad zaluta i u neku drugu zemlju.
Njegove putopise naći ćete – na sajtu na kome se upravo nalazite, kao i na sajtovima ViaBalkans i Beautif
Osim putopisa, objavio jednu knjigu – o menadžmentu (Ritam menadžmenta). Otac dvoje dece. Trenutno planira kuda dalje da putuje i nada se da će to opet moći da se radi na isti način kao nekada…
Uključi se kroz komentar