Najbliži sused Sardinije, Korzika, nalazi se na oko deset kilometara udaljenosti od najsevernije tačke italijanskog ostrva, tj. od mestašceta Santa Tereza di Galura. Tih deset kilometara mora isto je što i 45 minuta plovidbe redovnom trajektnom linijom, koja na ovom mestu spaja Italiju sa Francuskom. I obratno.
Naravno, poznato je da i dan danas veliki broj Korzikanaca sebe doživljava samo i jedino Korzikancima, a ne i Francuzima, što se vrlo slikovito može videti čak i po turističkim suvenirima – magnetima za frižidere. Naime, boraveći na izletu u Bonifaču, videli smo magnetić na kome piše u gornjem delu „Corse“ (na francuskom) i „Corsica“ (po korzikanskom), s tim što je francuski naziv izrešetan „rupama od metaka“ i dvostruko precrtan…
Kako god, kada ste smešteni u severnom delu Sardinije, jedan od najinteresantnijih izleta je baš poseta Korzici, i to mestašcetu Bonifačo (koje broji svega oko 3000 stanovnika i verovatno deset puta više turista). Pošto ste, čitajući putopis, već shvatili s kim imate posla, biće vam potpuno jasno da tih 136 kilometara od Algera do mesta Santa Tereza di Galura, i trajekta za Korziku, nije predstavljalo nikakav odvraćajući faktor za nas. Svaki izlet ispod hiljadu kilometara druma u jednom danu bio je realna opcija! Šalu na stranu, našli smo energije da se provozamo, pored Sasarija, pa zatim negde od mesta Marica (Marritza) dalje putem koji vodi delimično kroz obalu a delom kroz brdovite delove severne Sardinije.
Na tom putu je preporučljivo zadržati se malo u mestašcetu Lu Bagnu (na kupanju), a zatim i u čuvenom Kastelsardu, gradiću u podnožju velikog brda kojim dominira jedan od najlepših zamaka – tvrđava na Sardiniji. Od zamka se kućice u veselim bojama stepenasto spuštaju skoro do samog mora, tj. do visine bezbedne od morskih talasa, određene na osnovu vekovnog iskustva. Moram da primetim da su, na velikom broju fotografija koje sam našao o Sardiniji, pastelne boje kuća po Sardiniji (kako u Kastelsardu, tako i u Bozi, i još ponegde…) jarkog kolorita i mnogo življih i svežijih boja nego što je to zaista slučaj na licu mesta. Ali dobro, moraju i turistički radnici da zarade svoju platu, a opet, ta mesta su dovoljno lepa i bez dodatnog farbanja u Fotošopu.
Kastelsardo (u Sasariju kažu: Kastedu (Castheddu), a na sardinijskom: Kastedu Sardu (Casteddu Sardu), poznat je po svom zamku, podignutom još na samom početku XII veka (1102) ili krajem XIII (drugi izvor), zahvaljujući đenovljanskoj familiji Dorija. Zamak je menjao ime (đenovljanski, aragonski…) i namenu, već kako ga je ko osvajao tokom vekova (što uopšte nije bilo lako) da bi na kraju ušao u sastav Kraljevine Sardinije, i to kada su svi drugi ostrvski gradovi već bili tamo.
Kastelsardo zaslužuje svu pažnju ovoga sveta, ali… čekala nas je Korzika, pa smo morali hitro da nastavimo dalje. Još jedna od propuštenih stvari sa ovoga izleta, bila je i stena u obliku slona (roccia dell’Ellefante) koja se nalazi blizu raskrsnice puta koji vodi dalje ka Santa Terezi i puta koji ide u brda ka gradu Tempio-Pauzanija.
Nažalost, iako je stena uz sam put (a zna se koliki je slon, i koliko ga je teško ne videti), očigledno nam je promakla, jer je trebalo malo krenuti ka Tempiju, a zatim se vratiti na naš pravac. Priprema za Sardiniju, eto, nije bila dovoljno studiozna. Opet, ako nismo (besplatno) pogledali stenu u obliku slona, onda smo barem videli (i platili za to) drugu najpoznatiju stenu – stenu u obliku medveda, u blizini mesta Palau. Inače, Palau, a zatim i Porto Červo, kao i cela smaragdna obala, nalaze se vrlo blizu Santa Tereze di Galura, ali je zaista nemoguće sve to obići u jednom danu. Zato, i pored svih tih potrebnih kilometara vožnje, isplanirali smo (i realizovali) još jedan izlet do severoistočne obale Sardinije. O tome, malo kasnije.
Posle rutinske vožnje kroz uobičajeno lepe predele Sardinije, putem paralelnim sa morskom obalom, ali dovoljno udaljenim da je ne vidite, brzo se stiže do Santa Tereze di Galura. Na samom ulazu u mesto postoji odvajanje, na desno, za trajekt za Korziku, a na nizbrdici koja vodi do luke možete parkirati svoje vozilo, po već poznatoj tarifi – jedan sat – jedan evro. Santa Tereza je simpatično mesto (a to kažem samo na osnovu petnaestominutne vožnje po centru), čiji stanovnici imaju sreću da im je tu, pred nosom, divna plaža – Rena bianca (beli pesak), a u neobičnom okruženju čudnovatih, jako oštrih stena duž obale. Ako se neko ovde bavi paraglajdingom, taj je ili vrhunski paraglajder ili – pokojni.
Lučica za trajekt se nalazi u duguljastoj uvali koja više liči na fjord nego na zaliv. Identičan utisak imate i na drugoj, korzikanskoj strani morskog kanala. Lučka zgrada, u kojoj se kupuju karte za trajekt, je energetski napredna, pa – osim što vidite solarne panele po celom njenom krovu – na ekranu u zgradi možete videti i njenu dnevnu proizvodnju električne energije, snagu (52 kW), i rezultat – neisporučene 682 tone ugljen-dioksida u atmosferu planete Zemlje. Zgrada je do sada proizvela blizu 900 MWh električne energije!
Sa idejom da se radi o vožnji od 10 km i 45 minuta, i poznavajući cene trajekata po Grčkoj, mislili smo da taj deo izleta neće biti veliki trošak. Međutim… Italija ima neke druge cene, pa su dve povratne karte za nas dvoje pešaka (bez kola, koja su ostala parkirana na Sardiniji), ukupno koštale 102 evra (!?) E sad, došli ste na Sardiniju (i ko zna kada ćete i da li ćete opet), prevalili ste blizu 140 kilometara do ovde, pruža vam se prilika da vidite Korziku i Francusku, i šta sad da radite? Ništa: kupite karte, a žalićete kasnije, kad se vratite kući.
Ako dolazite, kao mi, iz relativno udaljnog dela Sardinije, obavezno proverite na sajtu red vožnje brodova, da ne biste posle morali da stopirate neku jahtu (što uopšte nije loše kao ideja) kad vam trajekt pobegne. Prevoz vrše dva različita prevoznika, Moby i Blu Navy (da, baš se tako piše: „Blu“) što znači da skoro svakih sat-dva imate prevoz, od 7h30 ujutru, pa sve do večernjih sati (kako za odlazak, tako i za povratak sa Korzike).
Uz kratku pasošku kontrolu (ipak je ovo međudržavna granica), ukrcali smo se na brod i malo gledali jahtice i glisere (Maestro, Le Caprice…) kako pune rezervoare na lokalnoj jaht-pumpi.
Oni su gledali i slikali nas, mi njih, taman da se zabavimo dok brod nije krenuo, u rikverc, par stotina metara, i dok se nije izvukao iz pomenutog fjorda i jurnuo ka Korzici. Sa desne strane za nama je ostao i arhipelag Madalena (simpatično je kako Sardinija baš na svakom od svoja četiri „ćoška“ ima po neko ostrvce ili arhipelag, kao da se „skupila“ ka centru, a ćoškovi ostadoše gde jesu).
Za manje od pola sata, približili smo se neobičnoj obali korzikanskog juga. Prvo ugledate svetionik Pertusato, zatim i Bonifačo, visoko na liticama, a na kraju ćete ugledati (desno od gradića) i najveće zrno peska na svetu. Radi se o ogromnoj steni, koja se onomad odvojila od obale i pala u more (podsećajući ceo Bonifačo šta može da ga snađe), i od milja nazvana – zrno peska, predstavljajući Korzikancima „zrno utehe“ što se to odvaljeno „zrno peska“ nije nalazilo ispod neke od njihovih zgrada.
Takođe, ako pažljivo pogledate, na steni koja nosi na sebi gradić Bonifačo, ugledaćete i tanku kosu liniju u kamenu, skroz do mora, tj. uklesano stepenište kralja Luja Aragonskog. Sam gradić nalazi se na neobično izvajanoj krečnjačkoj steni, oblikovanoj vetrom i talasima tokom dugih vekova postojanja, na oko 70 metara iznad mora. Kako more već vekovima udara po podnožju Bonifača, zgrade koje su nekad bile na sigurnom odstojanju od ivice stene, sada se nalaze na samoj ivici, pri čemu je taj gornji deo i najistureniji deo litice, a da bi se ona – kako se približava moru – sve više „uvlačila“ u kopno. Zaista treba biti hrabar i živeti u tim kućama uz samu obalu!
Prilazeći zalivu, ugledaćete i Napoleonovu pećinu – nazvanu tako po svom obliku koji je identičan obliku čuvenog Napoleonovog ratno-imperatorskog, dvorogog šešira. Osim ove pećine-šešira, u svetu postoji još 19 dvorogih Napoleonovih šešira kojima je potvrđena autentičnost, a od 120 komada koliko je nosio za vreme svoje vladavine. Pre četiri godine, jedan od tih 19 šešira, prodat je južnokorejskom kolekcionaru za tričavih 1.884.000 evra (!) tj. 222 miliona (srpskih) dinara. Reklo bi se da dvorogi, Napoleonovi šeširi – nikada ne izlaze iz mode.
Brod zatim uplovljava duboko u zaliv, do svog odredišta, a nakon tog brodskog pristana, zaliv i dalje putuje u unutrašnjost Korzike, i u tom svom drugom delu pruža sigurno utočište jahtama predivnih boja i linija, kojih se ni Napoleon ne bi postideo. Sve vreme uplovljavanja možete uživati u zidinama utvrđenog Bonifača, a zaista je teško prepoznati gde prestaju stene a počinju gradske zidine. Bonifačo se praktično nalazi na velikoj steni, ili rtu, širokom oko dvesta metara, i dugačkom oko 1,5 do 2 kilometra, pri čemu je taj rt paralelan sa obalom od koje je razdvaja baš pomenuti zaliv. U neku ruku, moglo bi se reći da je Bonifačo – poluostrvo.
I eto vas na Korzici.
„Taj laki smešani miris majčine dušice i badema, smokve i kestena… uz neprimetni dah borovine, ruzmarina i lavande… prijatelji… taj miris! To je Korzika!“ Eto jednog od najlepših opisa Korzike, a iz usta (oblačića) Napoleoniksa iz čuvenog stripa „Asteriks na Korzici„! Naravno, u stripu se Napoleoniks (sa Asteriksom, Obeliksom i Garoviksom) iskrcao na pustoj obali ostrva, usred netaknute prirode, sve izbegavajući rimske patrole, pa nije ni čudo da mu je sve to tako lepo (za)mirisalo. Danas, kada se iskrcate u trajektnoj luci, čeka vas, ipak, samo beton, i strmi asfaltni put za pešačenje do kapije Bonifača (osim ako baš ne želite da čekate turistički vozić čiji red vožnje nije usklađen sa pristiglim trajektima, a sem toga – možda bi vam tražili još 102 evra za prevoz). Zbog svog tog betona, asfalta i kamena, na ovom izletu mirise Korzike osetićete pre svega, i jedino, u lokalnim restoranima i radnjama.
U gornji grad se iz luke brzo stiže putem i stepeništem, sve do Francuske kapije, na kojoj još uvek možete videti dva teška lanca zaostala (verovatno) od nekadašnjeg podizanja mosta. Deluje kao da bi ovi lanci bez po muke digli i ceo asfaltni put koji sada ulazi u grad. Odatle vas dalje uzbrdo vodi ulica Freda Skamaronija, (Godfroa = Fred) francuskog predratnog funkcionera i vođe pokreta otpora tokom rata. Izgubio je svoj život 1943. godine, u obližnjem Ajaču, izvršivši samoubistvo tokom torture u italijanskom zatvoru.
Za razliku od gradića Sardinije, Bonifačo je u bledosivim, bež i oker tonovima, pa već po tome deluje malo sumornije od prethodno viđenog. Zidovi i fasade su ponegde prilično oronuli, a veliki deo površine platoa opisanog „poluostrva“ pripada području i zgradama kasarne Monlaur podignute u XVIII a napuštene u XX veku. Veliki garnizonski plato za jutarnje vežbe i egzercir, danas je pretvoren u običan parking, a rekonstrukcija celog područja je u planu – ali jednog dana. Zgrade kasarne su još u prilično dobrom stanju, osim vidno polupanih prozora. U svojim najboljim danima, kasarna je imala oko 2000 vojnika (tokom XX veka tu su bili i pripadnici Legije stranaca), što znači da je svaki stanovnik Bonifača imao svog sopstvenog vojnika! Početkom XX veka Bonifačo je imao oko 4200 stanovnika (možda su tu računali i vojsku, ili je ipak bilo dva stanovnika po vojniku), da bi danas ta brojka pala na nešto manje od 3000 građana Bonifača.
Kada se prođe kasarna, nailazi se na nov i moderan hotel, Santa Tereza, sa svoje tri ponosno istaknute zvezdice, opkoljen sportskim terenima, i potencijalno lepim pogledom – ako se izuzme slika napuštene kasarne, a – sa istočne strane – pogled na mornaričko groblje. Iako je malo morbidno gledati na groblje sa terase hotelske sobe, mora se reći da je ovaj deo Bonifača jedan izuzetni, skoro umetnički deo, u kome su, baš onako vojnički, jedan do drugog poređani mali hramovi – grobnice, obezbeđujući večni mir moreplovcima – oficirima i vojnicima – na najlepšem delu zaravni gornjeg grada. Grobnice su, kao omanji mauzoleiji, visoke oko 2,5-3 metra, a videćete sve moguće stilove, oštre i blage ivice, elemente gotike, renesanse, baroka i čega sve ne, sve boje i sve građevinske materijale, a po nekim datumima vidi se da se u tim, očigledno porodičnim grobnicama, i dalje sahranjuju „novi“ Korzikanci. Tako je ovde, 2015. godine, svoje večno konačište našao i izvesni Žan Kazanova. Uličice koje prolaze između grobnica su ponegde ukrašene jarkim cvetnim aranžmanima, sve je čisto i uređeno sa ukusom, pa – ako već čovek, kad ode na onaj svet, mora da bude na nekom groblju – ovo mornaričko uopšte nije tako loše rešenje!
Na potezu između gradske zone i groblja, osim pomenutog hotela i kasarne, videćete još i ostatke stare vetrenjače, zgradu gradonačelnika i crkvu Svetog Dominika od Bonifača. Za crkvu, sa prelaza između XIII i XIV veka, kažu da je to jedan od samo dva primera gotičke arhitekture na Korzici, pa su je zato pažljivo i restaurirali tokom poslednje decenije. Nedaleko od crkve, ka zalivskom delu, nalazi se i spomenik francuskim vojnicima, tj. skulptura francuskog vojnika sa mačem i zastavom, i lavom u podnožju spomenika, a da bismo usput saznali da je spomenik posvećen izginulim Korzikancima, Francuzima, pretežno iz sastava Legije stranaca, tokom borbe u El Mungaru sa marokanskim plemenima (Berberima), u sklopu francuskih pograničnih operacija u Alžiru početkom XX veka. U blizini je i kula, „Il Torione“, 35 metara visoka, podignuta u 12. veku, i danas jedini preostali deo prve Toskanske tvrđave, pretvorena u školu.
Za kraj, što se tiče ovog „izvan-urbanog“ dela Bonifača, da pomenemo i čuvene stepenice Aragonskog kralja, urezane i ukopane direktno u krečnjačku stenu okrenutu ka otvorenom moru. I sad, kao i svaki drugi putopisac koji mora da prepiše ono što su i svi drugi izvori prethodno napisali, moram da napišem da su – po legendi – stepenice uklesali kraljevi vojnici, tokom samo jedne noći u XV veku, pokušavajući da osvoje Bonifačo. Pošto se ne radi o XV veku pre nove ere, nego delu istorije koji se već dobro pamti, uvek se doda da su stepenice tu postojale i ranije, jer su vodile do nekog izvora sveže vode, ali legenda je legenda. Nije važno što stepenište ima oko 150 stepenika, visokih po 20-30 cm, i što se radi o steni koju treba izbušiti i oblikovati, i što su branitelji Bonifača morali biti potpuno gluvi da ne čuju toliko lupanje podno njihovih kuća… svejedno, lepo zvuči.
Dovitljivi Korzikanci spuštanje i pentranje ovim stepeništem (sići je relativno lako, ali popeti se…) naplaćuju 2,5 evra, a osim samog stepeništa, u steni je uklesan i deo horizontalne staze uz samo more. Staza je dugačka svega par stotina metara, ali dodatno uveličava ceo ovaj doživljaj, jer, praktično, izgleda kao polutunel, ili još bolje – tročetvrtinski tunel, otvoren samo sa strane prema moru.
Za kraj, da se pozabavimo urbanim delom Bonifača. S obzirom na uske ulice, većina zgrada ima samo prozore, a samo poneka i balkone. Skoro svaka zgrada ima ulaz koji se nastavlja strmim stepeništem do, valjda, prvog sprata, s tim što ostaje nejasno šta je u prizemlju, osim ako u kući ne postoje identične unutrašnje stepenice kojima se penjete gore-dole. Stanovnici Bonifača tako, izgleda, ceo život provode u penjanju i silaženju, što uz/niz stepenice u svojim kućama, što uz/niz gradske uličice, pa zatim i puteve ili stepeništa do zaliva i luke.
S obzirom na sav put do trajekta, pa plovidbu, pa svo ovo šetanje i pentranje, bilo je krajnje vreme da se negde i ruča. Od zaista velike ponude (uključujući i razne ponude „fast food-a“) i restorana smeštenih u svakom deliću svake ulice gde je to izvodljivo, odlučismo se za pravu korzikansku gostionicu, baš tako i nazvanu „Gostionica Korzika/L’Auberge Corse“, a strateški smeštenoj na trgu kod starog ulaza u gornji grad – Đenovljanske kapije, i sasvim blizu ulice „dva imperatora“. Ova ulica, koja se naziva i „Velika“, poznata je po tome da su u njoj, na kratko, boravila dva velika imperatora: jedan je bio Karlo Peti Habzburški, ili Karlos Prvi od Španije, ujedno i car Svetog rimskog carstva, a boravio je u Bonifaču četiri dana, davne 1541. godine. U istoj ulici, 252 godine kasnije, boravio je, skoro mesec i po dana, i Napoleon Bonaparte (potomak Napoleoniksa), još kao mlad oficir, spremajući napad na arhipelag Madalena, ispostavilo se – neuspešan. Na zgradama stoje table koje podsećaju na boravak ovih uvaženih gostiju.
Neka onda ostane zabeleženo i da je, u istoj ovoj ulici, 225 godina posle Napoleona, boravio, nekih desetak minuta, i vaš putopisac.
Gostionica Korzika je prava turistička lokacija, opremljena jednostavnim i rasparenim drvenim stolovima i stolicama, malo otkačenim kelnerima (više podsećaju na neke lokalne korzikanske mangupe, mada dovoljno ljubazne), i sa jako privlačnim enterijerom u vidu visećih šunki, kobasica, krvavica, salama, slaninica i čega sve ne.
I pored nekih interesantnih jela, odlučili smo se za set pomenutih mesnih specijaliteta, koje ovde serviraju na drvenoj dasci u obliku Korzike, a umesto naših reči za šunku i druge slastice, ovde koriste reči „Lonzu“ (nešto kao svinjska pečenica), „figatellu“ (kobasica od svinjskog buta i džigerice), „prizzuttu“ (pršuta), „coppa“ (nešto kao dimljeni vrat, u mrežici), pa su tu još tvrdi korzikanski sirevi, tapenada od maslina, itd, itd. (Al’ se nekad dobro jelo…)
Da malo osetite zvučnost korzikanskog jezika, evo opisa „Lonzu“, na korzikanskom: U lonzu hè un produttu di ciarcuteria di porcu. Hè fattu cù u musculu allevatore dursale (musculus psoas major), consirvatu quarantu ghjorni (sicondu e regione) in u sale nitritatu. Nećemo sad o tome da biste – za cenu ovakvog obroka, od jedno 200-300 grama mesa i sira – verovatno kupili nekoliko kilograma iste hrane u lokalnim samoposlugama na Korzici. A uz ručak, i pored lokalnih vina, izbor je pao na korzikansko pivo „Pietra“ („stena, kamen“ na italijanskom). Pivara koja proizvodi ovo pivo je skorijeg datuma i otvorena je 1996 (dovoljno da se kaže da je počela da radi u prošlom veku), a pravi se od kombinacije slada i kestenovog brašna (!) Dakle, pivo od kestena! Da se razumemo, kad ste na Korzici, pa ste još pojeli sve specijalitete sa „ostrvske” daske, od Bastije na severu do Bonifača na jugu, pa vam zatim stigne hladno pivo, teško da biste mu našli neku manu. Ali ono zaista ima i lepu, zlatastu boju, i divnu aromu. Valjda će ga neko nekad prodavati i u Beogradu.
Pomenuta pivara od 2003. godine proizvodi i piće zvano Co(rsi)ca Cola, verovatno lokalnu verziju Koka Kole koju, eto, ne probasmo.
Šetajući po Bonifaču, nagledaćete se i drugih restorančića, poslastičarnica (kolači su po četiri evra), prodavnica (breskve, nektarine po 5-6 evra), radnjica sa lokalnim suvenirima, uključujući i sve moguće nožiće, britve i „skakavce“ (opet u stilu onih iz stripa „Asteriks na Korzici“, sa čuvenom scenom kada se Korzikanci spremaju da napadnu rimski garnizon, i kada na sve strane klikću i cakću nožići koji se otvaraju za borbu). Što se repertoara nožića tiče, slično je i na Sardiniji, gde se u jednoj radnji Algera moglo videti kakav se tačno nož koristi u kojoj regiji ostrva.
U gradskom jezgru nalazi se i glavna crkva Bonifača posvećena Svetoj Mariji Velikoj (Sainte Marie Majeure), izgrađenoj u XII veku, i restauriranoj u XVIII. Interesantno je da lokalno rukovodstvo, gradsko veće ili već kako se to ovde naziva, voli da svoje sastanke održava na trgu ispred crkve. A ispod toga platoa i same crkve nekada se nalazila velika cisterna u koju se, iz celog gradića, skupljala voda, tj. kišnica, sistemom brojnih kanala po krovovima i zgradama, što je obezbeđivalo vodu i u periodima suša.
Polako se približavalo vreme za povratak na Sardiniju, s tim što nas je sada put vodio nizbrdo. Na jednoj steni iznad zaliva nalazi se još jedan, moderniji spomenik, posvećen žrtvama Bonifača (Bonifaćanima, Bonifaćancima, Bonifačanima…?) iz Prvog svetskog rata.
U luci je bilo usidreno nekoliko divnih jahti, po imenu Azzura II, Cara Montana, a ime jedne, registrovane u Londonu, bilo je „Nevina“, šta god to na engleskom značilo. Uzgred, to je jahtica – katamaran, dugačka oko 14 metara, sa šest kabina i četiri kupatila, a možete je i vi iznajmiti na nedelju dana za oko šest, sedam hiljada evra. Inače, koliko vlasnici jahti vole svoje ljubimce, pokazuje i otirač ispred jedne jahte, sa uredno izuvenim patikama. Od zanimljivih stvari, u luci postoji i jedna radnjica – samo za jahtodršce, pa restoran simpatičnog naziva „Kissing pigs“, a ako su van zaliva veliki talasi, pa se dosađujete, tu vam je i Sotbijeva filijala za kupovinu nekretnina.
Sledilo je ukrcavanje na trajekt, uz vrlo malo putnika, a još manje vozila, i dok je sunce polako zaranjalo u Sredozemno more, mi smo se vraćali rodnoj Sardiniji. Dobro, ne baš rodnoj, ali tu nas je čekao naš hotel. Istim putem smo se vratili u Algero, a jedina stvar vredna pažnje u toj noćnoj vožnji, bio je divno osvetljeni Kastelsardo. Sasari je, barem njegova periferija, već utonuo u san (mora neko sutra i da radi na Sardiniji), a Algero je, i u tim ponoćnim časovima, još uvek bio živahan.
Napisao: Slobodan (Boba) Ogrizović
Slobodan (Boba) Ogrizović, rođen u prošlom veku, elektroinženjer, radi već tri decenije u „B. elektranama“, a u slobodno vreme – putuje – samo da bi posle mogao da piše svoje putopise.
Specijalizovan (specijalizovao ga ograničeni budžet) za Srbiju i Grčku, u poslednje vreme pomalo i za Italiju, a ponekad zaluta i u neku drugu zemlju.
Njegove putopise naći ćete – na sajtu na kome se upravo nalazite, kao i na sajtovima ViaBalkans i Beautif
Osim putopisa, objavio jednu knjigu – o menadžmentu (Ritam menadžmenta). Otac dvoje dece. Trenutno planira kuda dalje da putuje i nada se da će to opet moći da se radi na isti način kao nekada…
Uključi se kroz komentar