Evo nastavka na članak demoni iz Južne Srbije II deo,
Najstariji Pčinjani još govore o crnom demonu Karakondžulu, koji se pojavljivao od Božića do Bogojavljenja, i to samo noću. Ovo zlo mitsko biće je imalo gvozdene zube i vuklo je dugačak lanac, pa se čulo zastrašujuće zveckanje. Priča se kako su ljudi nekada stradali od Karakondžule, najčešće kada ih noć uhvati na putu.
Legende nastavljamo sa onima u korelaciji sa kosovskim mitom. Do naših dana se pričalo o tome kako su se u hramu manastira Sv. Prohora Pčinjskog pričestili kosovski junaci. Verovalo se da je kruna kneza Lazara posle Kosovske bitke dospela u feudalnu oblast Konstantina Dejanovića, vazala sultana Murata. U priprati manastira posebnu pažnju je privlačila freska kneza Lazara iz XV veka, koja je uništena 1898.god.
Postoje predanja i o Marku Kraljeviću, npr:
– Marko Kraljević se posvađao sa posestrimom vilom. Jureći je preko brda i planina, on je skočio sa Veljinog vrha prema Pčinji. Jedna noga mu je bila na Petrovačkom potoku kod Novog Sela, a druga s one strane Pčinje, blizu Mezdraje. Na steni blizu Novog Sela i sad postoje otisci Markove noge i Šarčeve kopite – Markova stupaljka.
– Živeo Marko Kraljević sa svojom sestrom i jednoga dana oni su se posvađali. Sestra je uvredila Marka i on ju je pojurio da je ubije. Međutim, ona je poput planinske vile preletela Moravu i vinula se u pravcu Pčinje. Ljutiti brat uzeo je kamen i bacio ga iz sve snage za sestrom. Ona se već bila udaljila od Pčinje i letela prema Širokoj Planini. Dugačka raščešljana kosa ličila je na taman oblak. Kamen je upravo nju pogodio. Sestra je pala na planinu, a bujna kosa zajedno sa kamenom ušla u zemlju. Odvažna devojka iščupala je kosu i pobegla u zemlju žegligovsku. Markov kamen i danas postoji.
Hrišćanstvo je u ovom kraju imalo duboke korene. I sada žive priče o porušenim hramovima.
Dve sestre, vlastelinke, rešile su da sagrade sebi zadužbine. Jedna je otišla u kumanovski kraj i sazidala lepu crkvu. Druga je ostala u Pčinji i u Zladovcu, na mestu gde je sada crkva Sv. Trojice, podigla veliku zadužbinu, crkvu Sv. Marka. Njena crkva je imala i ’’kameni presto’’. Naokolo se prostirala gusta borova i jelova šuma. Crkva je bila veoma bogata: imala je veliki pčelinjak i ogromno sviloruno stado, koje je paslo na planini. Odatle je išla dugačka cev iz koje je leti sa planine ’’teklo mleko do crkve’’. Ovu srednjovekovnu crkvu srušili su Turci ’’kad je propalo naše carstvo’’. Tada su pred crkvom poubijali mnogo naroda.
Govedari su zapazili kako jedan bik u podne nestaje u dolini i pojavljuje se posle podne. Jednom su pažljivo posmatrali kako se uvlači u pavit. Kad su ušli u gustiš, videli su kako stoji na kamenom podu, pored ostataka od zida sa freskama Sv. Nikole. Tako je otkriveno mesto gde je, misli se bila manastirska crkva. Davne 1873. godine sazidan je hram i posvećen je sv. Nikoli letnjem.
Članak pripremila,
Miljana Zlatković, pomoćnik predsednika Opštine Trgoviste
Uključi se kroz komentar