Leto pre sumraka

„Pisac epskog narativnog dara o ženskom iskustvu, koji sa skepticizmom, strašću i vizionarskom snagom posmatra civilizaciju„, reči su kojima je Nobelov komitet opisao umetničke sposobnosti spisateljice Doris Lesing. Ova vrsna književnica nagrađena je najprestižnijom literarnom nagradom koju može dobiti jedan pisac za celokupno delo.

Doris Lesing je rođena kao Doris Mej Tejlor 22. oktobra 1919. godine u britanskoj porodici u Persiji. Njena porodica se preselila u Južnu Afriku, gde je Doris provela detinjstvo na farmi svog oca u današnjem Zimbabveu. Tamo je pohađala versku školu do petnaeste godine, nakon čega se izdržavala radeći kao dadilja, telefonistkinja, službenica, stenografkinja i novinarka. Samu sebe opisuje kao „kontraša„, dete koje je bilo drugačije od ostale dece.

Kada se njen drugi brak okončao razvodom 1949. godine, preselila se u London, gde je njen prvi roman „Trava peva“ objavljen već 1950. Ovim romanom, koji analizira površnost kolonijalnog društva belaca u Južnoj Africi, Doris otkriva svoj veliki književni talenat i analitičnost budnog posmatrača svakodnevice. Nakon toga napisala je seriju autobiografskih romana koji prate odrastanje, sazrevanje i život Marte Kvest u Južnoj Africi. Ovim romanima Doris je postala prepoznatljiva po svom stilu koji odbacuje konvencionalno, a sledi nove mogućnosti probuđenog uma.

Doris Lesing je dobila epitet feminističkog pisca objavljivanjem romana „Zlatna beležnica„, iako ona osporava ovakav vid interpretacije njenih dela. Roman „Zlatna beležnica“, koji joj je doneo svetsku slavu, opisuje život književnice Ane Vulf, žene koja se trudi da spoji svoju višestruko podeljenu ličnost supruge, pisca, ljubavnice i političkog aktiviste. Nakon potpunog sloma i raspada svog života, ova heroina postavlja temelje svog novog života i gradi „celovitost“ iz početka. Slično je i sa heroinom romana „Leto pre sumraka“, Kejt Braun, inteligentom i lepom ženom srednjih godina koja se, pomalo nespremno, suočava sa potpuno novim razdobljem u svom životu.

Kroz misli i dela svoje junakinje Kejt Braun, Doris Lesing preispituje ulogu porodice i supruge u savremenom društvu, kao i osećanja jedne majke koja shvata da je, prvi put u svom životu, svima nepotrebna. Autorka uvodi Kejtin lik, opisujući je kao jednu ženu koja stoji na zadnjem stepeništu svoje kuće, čekajući da provri voda u čajniku.

Veoma mi se dopadaju simbolizam i metafore koje Doris tako vešto koristi da ih nekada teško možemo prepoznati kroz trivijalne opise nekih događaja ili scena. Recimo, vrlo zanimljiv način na koji opisuje teskobu svoje heroine na samom početku knjige:

„Para je počela snažno da potiskuje poklopac čajnika i izbija na grlić“.

Dovoljno je da pročitamo ovu rečenicu i da imamo veoma jasnu sliku uzburkanih emocija jedne potištene žene. Podseća na umešnost pisanja Hemingveja.

Žena kojoj se već dugo ništa nije desilo, a koja život sagledava kroz aspekte „veličanstvenih trenutaka ili najviših dometa„, utučeno posmatra kako se njen život preliva iz kućnih poslova u postepeno starenje. Pa ipak, leto koje će nastupiti, uzburkaće njen život iz temelja.

Odbaciće socijalne stege pristojnog i doteranog izgleda koji je sputavaju, revoltirana činjenicom koliko je vizuelni izgled bitan u savremenom svetu. Menja svoju socijalnu masku prilikom izlaska iz kuće; nekada je doterana atraktivna žena koja mami poglede i uzdahe muškaraca oko sebe, a nekad je potpuno neprimećena od strane istih ljudi koje interesuje forma mnogo više od suštine.

Kejt će, za razliku od drugih ljudi koji postepeno ulaze u starost, zakoračiti u novo razdoblje svog života za samo jedno leto. Otuda i naslov knjige „Leto pre sumraka„.

Doris fantastično i pomalo ironično opisuje visok poslovni svet savremenog društva koji neumorno obavlja bezbroj obaveza, ne mareći ni za svoja, ni za tuđa osećanja. Porodica postaje poslednja briga, ljubav se zamenjuje neobaveznim instant odnosima posle svake konferencije. A Kejt, koja slučajno postaje deo tog sveta zaposlivši se kao simultani prevodilac u jednoj kompaniji, opisuje svoja osećanja:

„ima li smisla voleti, mrzeti, želeti, zamerati, imati potrebe, ne prihvatati – kada je ovde sama, slobodna, a dani su joj prazniji nego ikad u nekoliko poslednjih godina.“

Nedostatak pažnje i prazninu u svom životu Kejt nadomeštava kupovinom preskupe garderobe, nalaženjem ljubavnika i nizom neodmerenih postupaka pre nego što će doći do ivice propasti i novog smisaonog poimanja svog života.

Nakon polovine knjige, koja realističnim stilom analitički opisuje svakodnevicu, dešava se preokret. Doril je kupila našu pažnju i sada upravlja njome pustivši mašti na volju. Oslobađa svoju junakinju kroz postepen upliv u bolest. Kejt luta od jednog mesta do drugog, snebiva se sa svojim ljubavnikom, potpuno sluđena svim burnim emocijama koje je pritiskaju. Svake noći sanja ranjenu foku koju mora vratiti u more da ne bi uginula. Simbolizam izgubljenog smisla života.

Svojim spisateljskim umećem, Doris polako uvodi svoju junakinju u totalno bunilo kao rezultat njene bolesti. Oslobađa njene misli i postupke do granice sa ludošću. Ulazimo u metafizički deo knjige kroz Kejtinu kako psihičku, tako i potpunu fizičku metamorfozu. Zbog bolesti menja svoj fizički izgled do te mere da je čak ni njena najbolja prijateljica ne prepoznaje. Samo njen pas reaguje na njenu sadašnju pojavu. Ironična i obeshrabrujuća ilustracija o iskonskom prijateljstvu.

Najmučniji period u svom životu Kejt prevazilazi zajedno sa Morin, devojkom sa kojom ima čudan i neobjašnjiv odnos potpunog razumevanja. Kejt se polako oporavlja od svoje bolesti i priprema se za povratak kući. Pušta svoj sedi izrastak da ostane neofarban, umorna od sputavanja prirode da pokaže pravo lice žene koja je ostarila.

Pre nego što će se vratiti kući sa sedom kosom u kojoj se skupilo sve -„njena iskustva proteklih meseci, njena otkrića, definicija sebe, ono za što se nada da je snaga„, Kejt usniva poslednji san o ranjenoj foki koja čezne da ponovo zapliva u moru sa ostalim fokama.

„Više nije toliko zabrinuta za foku, da li je uginula ili kopni, jer zna da je sada puna života i, kao i ona, nade… Primeti da više nema snega pod nogama; ide po prolećnoj travi… Zadnjom mrvicom snage ona podigne foku visoko iznad zemlje … i spusti foku u more. Ona zaroni i nestane, onda izroni i poslednji put odmori glavu na ivici stene; njene tamne blage oči gledaju je, a onda zatvori nosne otvore i zaroni. Njeno putovanje je završeno. “

Svakom ko voli nesvakidašnju kontemplaciju o osećanjima savremene žene preporučujem ovaj roman kao psihološki osvrt začinjen maštom i simbolizmom, a pre svega kao veoma zanimljivu i pametnu knjigu koju vredi imati u ličnoj biblioteci.

Napisala: Ana Todorović Radetić