Paklena pomorandža – nagovor na filozofiju

Rečeno mi je da je film “Paklena pomorandža” stvar opšte kulture. Da mora da se pogleda, bez obzira na to što je možda pretežak za stomak. Da je to klasik koji za kinematografiju znaci isto što i Dostojevski za književnost.

Ono što mi nije bilo jasno, kako pre početka, tako i po završetku filma jeste sam naslov – “Paklena pomorandža” (“Clockwork Orange”). A onda je sledilo malo “istraživanje”. Kao poliglota i lingvista, koji je zaljubljenik u jezike u svoj njihovoj formi, Antoni Bardžis, savremeni engleski pisac ovog romana, igra se rečima i značenjima reči na šekspirovski način.

Clockwork – što znači mehanizam za navijanje, mehanizam sata, mehanički, veštački i orange -ako izuzmemo bukvalan prevod i uđemo u neka druga značenja, a jedno od njih može biti osoba na malajskom – dobijamo temu ovog filma. Čovek – sprava za navijanje. Ili – ukidanje slobodne volje. Ispiranje mozga.

Postoji i jedna fraza iz dijalekta istočnog Londona, koja glasi: „as queer as a clockwork orange“. To se odnosi na sve što je bizarno iznutra, a izgleda jako lepo, privlačno i normalno spolja. Kako sam Bardžis kaže, „a clockwork orange“ je biće koje funkcioniše ili na samo dobar ili samo loš način, da ima prijatan i sočan izgled, poput pomorandže, a u stvari je to samo mehanizam koji navija ili Bog ili sam đavo.

On tvrdi da bi ovaj naslov bio adekvatan za priču o Pavlovljevim metodama i uslovnim refleksima ili mehaničkom pristupu biću čiji je ogranizam imao svežinu, lepu boju i životni sok.

Prva scena filma. Našla sam se oči u oči sa Aleksom, anti-herojem i naratorom ovog filma, čiji je fiksirani plavi pogled sa veštačkim trepavicama na desnom oku netremice buljio sa ekrana tako kjubrikovski i maliciozno, da sam istog trenutka bila na ivici da odustanem od gledanja.

Pa ipak, bio je toliko netipičan, da sam morala da nastavim dalje. Aleks, petnaestogodišnji mladić, čija su osnovna interesovanja ultranasilje, silovanje i Betoven, nas uvodi u futurističku Englesku gde sa svojim drugovima (“droogs”) luta ulicama noću i vrši mnoga nasilja radi ličnog zadovoljstva i uživanja.

Aleks se tokom svog izlaganja ne opravdava ni u jednom trenutku i izlaže činjenice onako kakve one i jesu, što ga donekle čini iskrenom osobom, pa u nekim trenucima možemo čak i saosećati sa njegovom kasnijom patnjom. Ono što je jako interesantno u filmu je sam jezik. Aleks se izražava u stilu mlađih generacija, koristeći takozvani Nadsat , ekspresivnu kombinaciju engleskog, ruskog i slenga, što čini ovaj film jako zanimljivim.

Mogu se čuti reči: Bog, babuška, čaj, dama, puška, maljčik, kao i stotinak nekih drugih koje narator izgovara tečno i spontano. Možda je Bardžis tako zamislio govor budućih pokoljenja nakon hladnog rata. A možda se samo poigravao svojim lingvostičkim i semantičkim umećem.

Autor ovog dela načinje mnoge teme. Glavna je, svakako, zlo, bilo da se radi o zlu u pojedincu, ili o zlu u društvenim institucijama. Aleks je pravo otelotvorenje zle individue koja uživa u sadističkim orgijama, napadajući isključivo nevine, nejake i nezaštićene žrtve.

Do prevrta dolazi nakon zatvorskih rešetaka. Sada posmatramo Aleksa kao žrtvu državnog nasilja, koje ga naposletku podvrgava takozvanom Ludovikovom uslovljavanju radi iskorenjivanja zla. Nemoćan da se brani u zlom svetu, nesposoban da izvrši bilo kakav zločin, odbačen od porodice i bez krova nad glavom, on pada sve dublje u ponor fizičke patnje i bola, koja ga vodi, nakon odmazde svojih nekadašnjih žrtava, do potpunog sloma i pokušaja samoubistva.

Još jedna prekretnica u filmu. Aleks se u bolnici, u kojoj dobija maksimalnu negu i pažnju, polako vraća svom starom stanju duha. Leče ga iz političkih razloga. Da bi demantovao sumnje u javnosti da državna vlast ubija pojedinca oduzimajući mu slobodu izbora. On stalno sanja, kako kaže svom psihijatru, isti san. Kao da mu se lekari poigravaju sa mozgom, da tu nešto čačkaju i nameštaju.

Sa osmehom na licu, psihijatar ga razuverava da je to samo deo procesa ka ozdravljenju. Nakon njegovog brainstorminga kada odgovara na postavljena pitanja bez razmišljanja, imamo kratak uvid u njegovo stanje svesti. Odgovara na nasilnički i brutalan način, baš kao nekada. Psihijatar kaže da se jako dobro oporavlja i da neće još dugo ostati u bolnici. Na kraju filma, “izlečeni” Aleks se vraća svom prvobitnom biću koje ima slobodnu volju i iskonski nagon za seksom i nasiljem.

Ovaj zastrašujući film o jezivoj slici tamnih strana ljudskog društva ostavlja mnoga pitanja bez odgovora i mnoge teme za polemiku. Društvo može da oduzme čovekovu slobodnu volju, čineći od njega “mehanizam za navijanje”.

Da li iko ima prava da to radi, čak i u ime iskorenjivanja zla? I da li nam je potrebna bar mala doza zla da bismo preživeli u ovom nasilničkom i nametljivom svetu? Šta reći o bihejviorističkom pristupu metode zločina i kazne? Kako pristupiti, iskoreniti ili bar ublažiti zlo u modernom društvu? Ovaj film nas poziva na razmišljanje.

Napisala: Ana Todorović Radetić