Od kada sam u osnovnoj školi ugledala fotografiju manastira Ostrog želela sam da ga posetim. Medjutim nekako uvek mi je izmicao, tražio je uvek više vremena za njegov obilazak, nego što smo mi vraćajući se sa crnogorskog primorja mogli da mu posvetimo.
A onda prošle godine za Uskrs, pokušavajući u sebi da pronađem poslednje atome snage da se izborim stvarima koje život nosi a ne zavise od mene, ispunila me je misao o Svetom Vasiliju Ostroškom i vizuelizirana ideja o odlasku na Ostrog. Sutradan sam uplatila aražman preko Dobročinstva „Pokloničko putovanje u manastir Ostrog“. Na put sam krenula sama. Na moje iznenađenje većina putnika su putovali sami.
Tu prvu noć u autobusu nisam spavala. Kako je autobus pravio pauze na dva sata, putnici su se vrlo brzo upoznali. Rano ujutro stigli smo do manastira Morača, obišli smo manastir, prisustvovali službi. Manastir Morača smešten je u proširenom delu kanjona Morače, pored puta koji vodi prema Podgorici. Manastir potiče iz XIII veka. Podigao ga je Stefan, sin kralja Vukana.
Sledeći manastir koji smo obišli je Manastir Dajbabe pored Podgorice. Manastir je sa kraja XIX veka. Manastir se sastoji od ulaznog trema sa dva zvonika koji je naslonjen na brdo i njegove unutrašnjosti koja se sastoji od pećinske crkve i dve bočne prostorije koje zajedno sa ulaznim delom daju oblik krsta.
Unutrašnjost manastira je mala, a da bi ušao u manastir moraš se sagnuti. Put od Dajbaba do Ostroga pratila je muzika crkvenih horova, putnici su ćutali još uvek pod utiskom poniznosti prilikom ulaska u Manastir Dajbabe, ispunjeni verom i nadajući se čudu.
Kada smo stigli do Donjeg manastira svi smo se uputili peške do Gornjeg manastira. Prilikom ulaska do ćivota Svetog Vasilija žena mora imati maramu na glavi.
Po ulasku u Gornji manastir pili smo vode i umili se na manastirskoj česmi, obišli manastir, prošli i celivali ćivot i krst na pokrovu Svetog Vasilija, prisustvovali službi. Noćili smo u manastirskim konacima pored Donjeg manastira.
Ujutro, po izboru, prisustvovali smo službi u Gornjem ili u Donjem manastiru, a oko 10 sati krenuli smo iz Ostroga.
Prilikom povratka obišli smo još Manastir Mileševu. Manastir Mileševu podigao je u XIII veku kralj Stefan Vladislav.U Mileševi su do 1594.godine bile smeštene mošti svetog Save, a sada se kao relikvija nalazi ruka Svetog Save.
Radovala sam se dolasku u Mileševu zbog Belog anđela.
Beli anđeo je za mene najlepša freska koja je oslikana na manastirskim zidovima. Osećanje ispunjenosti, opuštenosti i zadovoljstva vladalo je između putnika. Interesantno je da bez obzira na godine starosti, obrazovanje i imovno stanje, grupa je bila kompaktna i jedinstvena. Svako za svakog je imao lepu reč.
Iako ovo putovanje deluje naporno – prva noć – vožnja autobusom, sledeća noć je spavanje u konacima ili na otvorenom u Gornjem manastiru, ali kad osetite potrebu da odete do Ostroga ili kada vas, kako moji saputnici kažu, „pozove Sveti Vasilije“, od srca vam preporučujem da odete u aražmanu agencije Srpske pravoslavne crkve „Dobročinstvo“.
Kada sam počela da pišem ovaj tekst, želela sam da prenesem svoje utiske iz Ostroga, ali sam pišući shvatila da svako od nas mora imati svoj doživljaj Ostroga i Svetog Vasilija Ostroškog.
Ako verujete – čuda se događaju!
Jasmina
Ceo film o svetom Vasiliju Ostroškom možete pogledati ovde:
Uključi se kroz komentar