Pošto imamo puno turista na našem portalu, evo jednog članka namenjenog najmlađim putnicima koji kreću u svet saobraćaja i na putovanja svojim automobilom.
Novi zakon o saobraćaju i polaganju vozačkog ispita tj. propisi koji su postali pravno obavezujući za sve auto škole od kraja 2012. godine, su u potpunosti izmenile način na koji se odvija obuka novih vozača pod okriljem auto škola. Kako same obuke, tako i polaganja vozačkog ispita.
Mnogi kažu da je novi metod polaganja vožnje temeljniji, konkretniji i bolji za buduće vozače, osim što je neuporedivo skuplji. Ako ste zaboravili kako je izgledala obuka u auto školama do pre nepune četiri godine kada je vladala opšta euforija za polaganje vozačkog, sledećih nekoliko koraka će Vas podsetiti na to, ali i pružiti savete novim polaznicima o tome šta mogu očekivati kada dođu na časove vožnje.
Izbor vrste automobila i cena obuke za vožnju
Koji ćete automobil voziti na obuci je obično zavisilo od materijalnih mogućnosti porodice, pre nego od ličnih preferencija. U nekim auto školama je postajala veća razlika u ceni modela automobila za obuku nego u drugim, ali obično je rasla na oko 2-3 hiljade, dostižući maksimalnu cenu od oko 32 – 33.000 dinara (reč je o periodu do 2012. godine). Sve do 2012. godine većina škola je još uvek u ponudi imala starog dobrog Juga, koji je bio najjeftinija opcija za izbor automobila za obuku. Cena Juga se obično kretala oko 22.000 dinara dok je sledeći dostupni automobil bila Zastava 10 ili Fiat Punto po prosečnoj ceni od oko 25 – 26.000 dinara. Nakon te cene, cifre bi obično skakle za oko 2 – 3000 dinara u zavisnosti od „luksuznosti“ automobila, a obično su u ponudi bili još: Toyota Yaris, Volkswagen Polo ili Hyundai.
Većina novih vozača je želela da odmah uskoči VW Polo ili koji god bio najskuplji automobil u auto školi. Ipak, većina nas je vozila neki stariji polovni automobil, poput Fiat Punta, Zastave 10 ili nešto ređe Juga za kog je auto škola još davno trebalo da kontaktira otkupljivače polovnih automobila poput Otkupautomobila.rs pošto su rasklimana sedišta, koja se tresu u ritmu trešenja automobila, i karakteristična škripa kočnica, prilično ometajuć faktor kada po prvi put pokušavate da se usredsredite na put ispred sebe i upravljanje vozilom.
Lekarski pregled i prvi časovi vožnje
Auto škola bi se obično birala prema blizini tj. ona koja je u kraju. Međutim, nekada su dosta važnu ulogu igrale cena auto škole, cena polaganja vozačkog ispita ili mogućnost plaćanja na rate. Upravo zato sam ja umesto u kraju, išao svaki dan oko 45 minuta autobusom kako bih stigao do auto škole na časove. No nije mi bilo teško, jer ipak je to trenutak kada ću konačno voziti automobil. Nema šta da fali! Prijavljivanje za obuku je podrazumevalo odrađen lekarski pregled koji se sastojao od opšteg lekarskog pregleda, merenja krvnog pritiska, provere vida, refleksa i kratke usmene psihičke provere. Nažalost, zdravstvena provera tj. lekarski pregled se obično otaljavao, što je verujem i danas slučaj, a bilo ga je potrebno posebno platiti. Najjeftinija varijanta je bio lekarski pregled u Policijskom domu zdravlja u Dalmatinskoj ulici, a cena je iznosila oko 2.500 dinara. Lekarski pregled je važio za narednih 6 meseci.
Nakon sve te papirologije, uplaćene prve rate, konačno se čujete po prvi put sa svojim instruktorom vožnje i dolazite na poligon auto škole. Pošto je obuka podrazumevala 40 časova vožnje, od čega 7 časova vožnje na poligonu za polaganje vozačkog ispita, prvi časovi su obično bili rezervisani upravo za vožnju na poligonu auto škole. Ukoliko ste imali položen PSP za skuter, mogli ste da se odlučite za varijantu od 20 časova vožnje, što svakako ne bih predložio nikome. Iako će mnogi reći kako je vežbanje poligona trebalo ostaviti za kraj i pripremu ispita, činjenica je da je ovakav ritam izuzetno važan za one koji su po prvi put seli za volan, jer po prvi put imaju priliku da osete vozilo i da dobiju instrukcije koje im mogu pomoći u vožnji na ulici. Najpre se išo na to da se kvačilo oseti, da se malo vrtite u zamišljeni krug, ili oko nekog predmeta i potom uvežbavanje poligonske rutine. Neki instruktori vožnje bi se opredelili da odmah izvedu svog učenika na ulicu, što nekada ima jako dobar efekat, dok je nekada to značilo potpunu blokadu mladog vozača na obuci. Sve je to zavisilo od osobe do osobe, i prethodnog iskustva za volanom. Ono što je sigurno, budući vozači koji nikada nisu imali priliku da obrnu koji krug su obično skloniji da upijaju instrukcije mnogo bolje od svojih „iskusnih kolega“. Instruktori to vole, jer imaju priliku da odmah u startu usade dobre navike u vožnji.
Narav instruktora i dalji časovi vožnje
Nakon što je proteklo nekoliko časova vrtenja na poligonu, ubacivanja u drugu, vožnje u rikverc i okretanja vozila, vožnja se prebacuje na ulicu i tu počinje sva zabava. Svako je imao različita iskustva sa instruktorima vožnje, i obično će ih zapamtiti za ceo život. Bilo da su to najneverovatnije priče instruktora u koje teško možemo da poverujemo, bilo da su iskustva u samoj vožnji i povremeno urlanje. Opravdano ili neopravdano. U svakom slučaju svi se dobro sećamo naravi ličnog instruktora, i verovali ili ne, taj neočekivani uzvik i potencijalna uvreda nije tako loša stvar iako Vam je možda bilo neprijatno u datom trenutku. I dalje se setim tog uzvika kada nisam pogledao preko ramena i umalo napravio problem. Bez gledanja u retrovizor i bezbednosnog okreta preko ramena nema ništa! Zapamtite to. Pa čak i Vi iskusniji vozači koji ste se uljuljkali u sopstvenu sigurnost.
Nakon nekoliko časova, dešavalo se da se provozamo omiljenom instruktorovom rutom, ili krajem gde bi očekivao da vidi svoju ženu, ćerku ili nekog trećeg, zatim svih onih „prvih situacija“ u vožnji, koje bismo potom prepričavali drugarima. Verujem da se i danas tako osećaju svi budući vozači koji pohađaju obuku.
Treba napomenuti da se od vas kao polaznika obuke za vožnju očekivalo da se upoznate sa svim saobraćajnim znakovima i propisima, čisto radi sebe, iako ćete svakako raditi apsolutno sve što Vam instruktor bude rekao, pa čak iako mislite da je neispravno. Instruktor je svakako tokom vožnje upućivao na sve situacije koje nam predstoje i pokazivao saobraćajne znakove i njihovo značenje. Pa čak i tad, uvek mi je bilo čudno to da se polaganje testova za poznavanje saobraćajnih propisa polagalo tek nakon odvozanih 40 časova vožnje. Međutim, nije ni to besmisleno. Postepeno upoznavanje sa svim realnim situacijama u saobraćaju uz konstantno skretanje pažnje na značenje saobraćajnih znakova i postupanja u datim situacijama od strane instruktora, je definitivno lakši način usvajanja znanja od pukog učenja znakova i propisa napamet, u situacijama kojih biste se teško prisetili u trenutku kada se dogode, dok ste još neiskusni vozači na obuci.
Prijavljivanje za polaganje testova (Ako Vam još važi lekarski pregled)
Ono što je bilo karakteristično te 2012. godine, pred samu promenu zakona i izdavanje drugačijih propisa za polaganje vozačkog ispita i toka obuke, jeste činjenica da su upravo zato ljudi naprasno požurili da polože vozački ispit po starim propisima. Da li od straha zbog nove cene koja je trebalo da iznosi više od 80.000 dinara, naspram prethodno pomenutih maksimalnih 32.000 dinara, da li zbog nečeg drugog, stvari su bile takve. Upravo to je stvorilo veliko zagušenje u auto školama, i gotovo nemoguću situaciju da dođete do svog časa vožnje. Instruktori su bili prezatrpani časovima i nisu uspevali da postignu zadati fond. Zato su se obično opredeljivali za dvočase na svakih nedelju dana (ako je i to bilo moguće, ili ako biste bili dobri sa instruktorom). Pa čak i to je značilo obuku koja je trajala više od četiri meseca. Oduzmite nekoliko dana kada vi niste mogli da stignete na vožnju, i obaveze u školi ili na fakultetu, i dolazimo do neretkog slučaja isticanja zdravstvenog pregleda, što je značilo dodatni trošak pred samo polaganje vožnje.
Pred kraj same obuke, obično se vozila noćna vožnja, za koji je takođe postojao određeni fond časova, kao i ponovno uvežbavanje poligon rutine u samoj auto školi, kako biste sa uspehom mogli da ponovite ovaj „trening pogađanja linije“ ili prave rupe koja je „pokazatelj da ste na dobroj putanji“. Ako ste imali obnovljeno ili još uvek važeće lekarsko uverenje, bili ste spremni da zakažete termin polaganja vozačkog ispita, koji je značio polaganje teoretskih testova iz vožnje, a zatim nedelju dana kasnije i praktično polaganje vozačkog ispita u saobraćaju.
Testovi iz vožnje
Ukoliko ste završili sa prethodnom papirologijom i ako ste dobili termin polaganja teoretskih testova, bilo je potrebno da na testovima osvojite najmanje 63 od 70 poena. U mojoj auto školi cena polaganja obe vrste ispita je iznosila 4000 RSD
Spremanje za testove se odnosilo na to da ćete dobiti CD sa testovima za vožnju koji su predstavljeni u nekoj formi kviza/igrice za rešavanje. Naravno bilo je potrebno kupiti knjigu u kojoj se znatno dublje ušlo u materiju samih saobraćajnih propisa, pravila, pružanja prve pomoći, znakova i potencijalnih situacija, ali je glavni deo procesa spremanja vozačkog ispita bio usmeren na pomenute testove koji bi merili Vaš lični učinak. Sami testovi su obično bili identični kao što ste imali priliku da vežbate, ili bi sadržali neke izmenjene situacije koje bi trebalo da prepoznte i samostalno uspete da nađete odgovor. Ako ste prešli knjigu kako treba i rešili testove dovoljan broj puta, zaista je teško bilo pasti. Ipak, bilo je onih kojima je izgleda bilo drago da plaćaju tih 4000 dinara, iznova i iznova.
Praktično polaganje vozačkog ispita
Polaganje samog vozačkog ispita se obavljalo iz dva dela. Najpre biste samostalno u kolima prošli uvežbanu rutinu, tokom koje je krucijalno bilo da sve izgleda glatko i precizno. Pogoditi a ne prekoračiti zadatu liniju, ravno ići u rikverc i glatko prebacivati brzine, a zatim i precizno uparkiravanje u „garažu“. Poligoni auto škola su imali na svoj način pripremljen poligon, pa je garaža za automobile mogla biti pod 90 stepeni ili kosa. Da li ste prošli poligon ili ne, lako ste mogli čuti i videti prema tome da li će u Vaš automobil ući gospoda instruktori i policajac, ili će Vas zamoliti da izađete iz automobila. Ukoliko ste bili dobri i precizni, vožnja se nastavlja dalje po zadatoj ruti, tokom koje Vas dva instruktora i policajac posmatraju. Oni posmatraju Vaše ponašanje u vozilu, pažnju koju posvećujete saobraćaju, bezbednosno okretanje preko ramena, posmatranje retrovizora i sigurnost u samoj vožnji. Da li glatko menjate brzine i bez panike izvršavate šta je od Vas zadato.
Obično postoje određene rutine koje oni ponavljaju i sastoje se od grupe zadataka koja se od Vas očekuje. Negde bi to podrazumevalo polukružno okretanje na raskrsnici ili u nekoj ulici, negde bi to podrazumevalo isključenje sa strane i kretanje pod podignutom ručkom, ili neki sličan zadatak. Kada bi se odvozala ruta, i ako niste napravili neku glupost koja će Vas automatski otpisati, stižete nazad na poligon, kada će Vas instruktori i policajac zamoliti da izađete iz vozila, i nakon toga će doneti svoju odluku. Pozvaće Vas nazad u vozilo, možda napraviti neku foru kako bi Vas opustili ili baš suprotno malo štrecnuli, i saopštiće Vam srećne odnosno „tužne“ vesti.
Ovako je generalno izgledala obuka za vožnju do stupanja na snagu obavezujućih novih pravila i propisa za sve auto škole i sprovođenje obuke za vožnju. Ono što su definitivne razlike, jeste postojanje teoretskih časova, zatim odvojeno polaganje pružanja prve pomoći i znatno viša cena obuke. Koliko efekta zapravo ima detaljna teoretska priprema, nadam se dovoljno kako bi se opravdala zaista visoka cena obuke, a ono što je definitivno za svaku pohvalu jeste praktično izučavanje pružanja prve pomoći u saobraćaju, koje nekada može biti od presudne važnosti, pa čak i za pitanje života.
Koliko ste puta vi polagali i kakva su iskustva sa instruktorom bila? Ako ste još uvek na obuci ili ste polagali po novoj metodi polaganja vožnje, slobodno javite kakve su razlike, da li smatrate da su Vam teoretski časovi korisni i kako izgleda novi način polaganja uopšte.
Uključi se kroz komentar