Pop Martin i skriveno blago Istočne Srbije

Onaj ko želi da reši tajnu mojih tovara zlata mora imati samo jednu vijugu više od mene!
Pop Martin

Legenda o Pop Martinu je opet oživela. Počela je da se širi na jednom novom mediju, na internetu. Zagonetnim slikama i još intrigantnijim tekstovima, linkovi su vodili ka Facebook profilu Bratislava Petrovića Brace …

Buckasto simpatični čiča, širokog osmeha i šmekerskog nastupa uspeo je verovatno među prvima da pisano ispriča priču o Pop Martinu i njegovoj tajni. Čim sam čuo za knjigu „Carigradski drum“ odmah sam krenuo po nju.

Razlog kupovine nije bilo neko moje lično interesovanje za tovare dragocenosti, već naprotiv, nezavršena priča iz detinjstva kojom su zagonetni rođaci razbuktavali našu maštu pred spavanje.

Otvaram knjigu, kad na prvoj strani originalni potpis autora. Da li zbog toga što smo obojica odrastali i živeli uz ovaj drum ili nečeg trećeg, doživeo sam ovaj znak ličnim i krenuo sa čitanjem.

O knjizi ću samo ukratko. Ideja mi je da nešto drugo da dodam.

Dobrog pisca karakteriše odlično trasirana osnovna ideja. Oko nje se nelinearno kroz prošlost i sadašnjost prepleću sporedni motivi. Zatim idu oni fini detalji i pikanterije koji joj daju dodatnu vrednost, navode na razmišljanje i danima posle čitanja naviru i dalje se razrađuju. Ne znam da li mi se više dopao opis poslednjeg pogleda Pop Martina upućenog Lazaru, Donkina ispovest ili
beseda novinara Vase o psihologiji zlatara. Imao sam utisak da čitam Ivu Andrića.

Ali, hoću nešto više da kažem o ovim legendama što će vas još više učvrstiti u odluci da nabavite knjigu i da bar za trenutak zakoračite u stara vremena današnje jugoistočne Srbije.

Sve je počinjalo na letovanju u zvonačkoj Banji. Moj dalji rođak, a u svakom slučaju odličan prijatelj Dragoljub Notev držao je kafanu, a i danas iznajmljuje najbolji privatni smeštaj u Zvonačkoj banji. U njegovoj kafani, ispod bazena sa jedne i Asenovog kalea sa druge strane prilazili su mnogi dobronamerni i nedobronamerni putnici namernici i nenamernici. Danas ona više ne postoji, ali nju i neke slične njoj zamenjuje facebook grupa Pop Martinovih sledbenika.

Za one koji ne znaju Zvonačka banja je jedna od najlekovitijih banja za oboljenja nervnih bolesti. Ova oboljenja nikad nisu bila raširenija, a banja nikad nije bila jadnija, no da ne skrećem sa teme.

Ako malo pogledate mapu, videćete da su Zvonačka banja i njeno srednjevekovno utvrđenje Asenovo kale na sredini puta između drevnog Naisusa, tj. današnjeg Niša i nekadašnje Serdike, tj. Sofije. Ni manje ni više nego taman toliko da konjanik može da ovu distancu pređe u jednom cugu, ako je u žurbi uzme odmornog konja i odmah nastavi ka Sofiji. Postoje puno iskopina i arheoloških dokaza o ovome, al da ne zamaram…

Carigradskim drumom su prolazili krstaši, turci, hodočasnici, karavani. Zlato je bilo jedino sredstvo za zgrtanje blaga u to vreme, pa neka kesa ili možda i više njih morale su da skrenu sa puta. Zlato uglavnom potiče iz vremena pre Turaka, potiče od krstaša koji su se iz Vizantije vraćali put Rima, Beča, Pariza i Londona. Zlato potiče u jednoj meri i od Dubrovčana kada su brodili drumskim putevima.

Interesantno, bar po razgovorima Dragoljuba Noteva sa bugarskim istoričarima specijalizovanim za srednji vek pseudonimom Pop Martin se održao puno vekova. Kako? Izvorni Pop Martin je bio veoma inteligentan čovek, a jedan od stalnih zadataka njegovih hajduka je bio da ne brijaju bradu i brkove, da puštaju kosu (kaluđerski tip stajlinga) i da nose krznene šubare od crne vune. Tako su poprilično bili identični, a kako su im se videle samo oči, ljudi nisu ni mogli da ih razlikuju. Ime Martin je postajalo sve češće među hajducima, pa upravo na taj način i njegov kult je opstajao još dugo godina, a verovatno i vekova.

O načinu regrutovanja i ritualima učlanjenja u četu nekom drugom prilikom. Zanimljivo je reći i kako su hajduci trenirali, kakve konje su jahali, kako su naplaćivali prolaz kroz njihov reon i kako su sprečavli izgradnju džamija.

Posebno je ostala mistifikovana najveća magaza, tj. smokova dupka i činjenica da i danas jagma ne jenjava, a pojedini zanesenjaci najskuplje plaćaju saznanja o njoj. Ne zaboravite, u Bracinoj knjizi nije jasno naglašeno šta se kasnije desilo sa Martinom, hajdučka krv ne miruje, pa možda se nastave i neke nove pustolovine njegove družine. Ja bar priželjkujem.

I još nešto.

Ako se zapitate u čemu je prava snaga Pop Martinovog blaga? Raška oblast ima svoje Nemanjiće, Zapadna Vuka Karadžića, centralna Svetog Cara Lazara, Karađorđa i tako dalje. A koga ima Istočna Srbija? Ljudi vole da se vežu za lidere, a prostor i prilika su odlični za pojavu jedne enigmatične ličnosti.

Bratislav je upravo svojim romanom učvrstio kult pop Martina u dragocenu legendu za ljude iz naših krajeva. A ako se pitate da li još uvek postoji njegovo blago … pa upravo to blago je utisnuto u lepotu ovog kraja koja je nepoznanica i dan danas većini lokalnog stanivništva …

Iako slike govore hiljade reči,

i dalje većina ovih pejzaža strpljivo čeka da bude otkrivena … Ko što su nekada naši stari, tako ćemo, ubeđen sam, Bratislav, Dragoljub, ja i verovatno Vi dragi čitaoče u vedre letnje noći šmekati daljinu vrhova Suve, Vlaške, Ruj, Greben ili Stare planine uz toplu časicu dobrog razgovora!