Piše: Ana Todorović- Radetić
Postoje neka mesta koja se zauvek uvuku u dušu… Prođu godine, a ona strpljivo čekaju da se vratiš. I ma koliko odeš daleko, i ma koliko misliš da si zaboravio, na kraju shvatiš da žive u tebi i ti u njima.
Prolaskom kroz Sićevačku klisuru srce mi zatreperi od radosti, uzbuzrkaju se emocije, a oči zacakle… Otvorim prozor na autu i deci pokazujem visoke planine, duboki kanjon reke i prelepe pejzaže…Brojimo tunele… Prođemo pored mog sela, prekrstim se i pomenem oca koga više nema…
Znak mog grada što poželi dobrodošlicu uvek probudi u sećanju jednu staru pesmu koju je voleo moj deda…
Još sa vrata porodičnog doma osetim miris detinjstva, osmeh majke vrati me u studentske dane, a vreme se zaustavi. Počne da teče polako, bez žurbe, kao da zna da želimo što duže da ostanemo…
Iste ulice, ista brda, isti miris u vazduhu… Samo ljudi nestaju, odlaze svako svojim putem. Neki dragi ljudi zauvek napuste moj grad, a da nismo stigli ni da se pozdravimo poslednji put.
Probudi me noću zvuk voza sa železničke stanice… Ustanem i gledam mesec i vozove što dolaze i odlaze, a moj grad ih strpljivo dočekuje i ispraća. Neka sada već meni nepoznata lica…
Gledam u svoje brdo sa terase. I lastu kako sa žice sleti na trešnju… I drvo kestena ispod, sada već isečeno i polu osušeno. Koliko sam samo sati provela gledajući u njegove krošnje kao srednjoškolka, maštajući o nedostižnim daljinama, ispunjena čežnjom i željom da odem…
Naviru uspomene iz detinjstva… Kao kroz san čujem glasan smeh drugarica i potpetice kako odzvanjaju dok idemo u grad, misleći da je ceo svet naš. Širok osmeh, puno srce i nada u očima…
Neki novi klinci. I moji klinci. U istom prostranom dvorištu u komšiluku, pod debelim hladom ogromnih krošnji oraha, bacamo kamenčiće u reku. Gledamo kako žubori i teče, sve manja i manja…
Prolaze godine… A moj grad ostaje tu, da nas dočekuje i ispraća… Ko zna, možda mu se jednom i zauvek vratim.
Preporuka
-
Ocena:
Uključi se kroz komentar