Nastavak na priču putovanje na Sardiniju II deo.
Jedan od najlepših izleta iz Algera je svakako skok do Boze, mesta udaljenog 45 kilometara od Algera, ali ka jugu. Put vas vodi uz obalu (uz par malih vidikovaca sa lepim pogledom ka obali i moru, ali ne toliko „čaroban“ kako to stoji u svim turističkim vodičima), i – uz krivudavu, ali prijatnu vožnju – za manje od sat vremena ste u Bozi.
Na nekoliko kilometara od Boze, nekako usred ničega, videćete po desetak parkiranih kola uz drum. To su mesta sa kojih se lokalnim puteljcima prilazi malim pitoresknim plažama, kao što su Kapo Marargiju, Komolititu i „Slatka voda“, ili po sardinijski „S’abba Druque„.
Boza je mesto dvostrukog identiteta – jedno je gradić Boza, sa tvrđavom, u brdima, a drugo je Boza Marina, mestašce uz samu obalu i dugačku plažu, na samom ušću reke Temo u more. Ista ta reka, a jedina plovna na Sardiniji, dolazi iz obližnjih brda, prolazi ispod mostova gornje Boze, i vijuga preostala dva kilometra do mora.
Peščana plaža je dugačka skoro kilometar, i dvadesetak metara široka i bila je to prva plaža na kojoj je samo uzani pojas uz more bio zauzet. Na njenom jednom kraju, na velikoj stenovitoj površini, nalazi se Aragonska kula – tvrđava, verovatno na strateškoj odbrambenoj poziciji, da se ne može tek tako uploviti Temom u kopno Sardinije. More je bilo prohladno tog dana (možda je to i zbog reke koja stiže iz visina), a neobično je da je i ovde, kao i po drugim plažama prethodnih dana, Sredozemno more bilo potpuno mirno. Skoro pa bonaca.
Kao i u većini drugih mesta po Sardiniji, i plaža je bila opremljena šarenim kantama (za staklo, plastiku, papir i ostalo), savršeno oblikovanim i kao stvorenim da deci posluže kao stative za fudbal na pesku. Šta će mali Italijani nego da vežbaju i čekaju sledeće Svetsko prvenstvo u fudbalu, ne bi li opet tamo zaigrali, kad već nisu na ovom, u Rusiji.
Boza Marina je običan skup hotelčića i apartmana, uz poneki simpatičan restoran, kao jedan – ukrašen nasukanim drvenim jedrenjakom, i svakako je mnogo lepše boraviti u (gornjoj) Bozi, a ovamo se spuštati samo na kupanje.
Za vreme našeg boravka na plaži, u blizini se odvijala neka mala vežba NATO pakta, tj. njih par desetina NATO vojnika se nešto igralo sa izvlačenjem nekih čamaca iz vode, sa kamionima, dizalicama, džipovima, a sami vojnici su izgledali kao „italijanski ćetnici“. Verovatno se radilo o nekim rezervistima, jer su bili prilično čupavi a dosta njih i bradato.
Plaža, uzgred, nosi titulu „5 sails od Legambiente„, (svih 5, maksimalan broj „jedara“) za besprekoran kvalitet mora i zaštićenu životnu sredinu, nešto kao plava zastavica – ali malo zahtevnija. Pošto se iskupate, i uobičajeno – platite parking i ne istuširate se, zato što tuševa nema, možete krenuti dalje, prateći Temu, uzvodno.
A pre nego što se posvetite uličicama i starom gradu Boze, možete skoknuti do brda uzdignutog par stotina metara iznad mesta, kojim dominira tvrđava – zamak Seravalje, ili Malaspina. Zamak je podignut u davnom, 12. veku, i nosi ime po brdu Seravalje na kojem se i nalazi, a i po toskanskoj porodici Malaspina. Uz malo pešačenja i neku desetinu stepenica (ako ste se, prevarantski, dovezli kolima do samog ulaska u zamak), stižete do zamka – ne tako zanimljivog za obilazak, samog po sebi – koliko do predivnog vidikovca, odakle vidite i Bozu, i Temu kako vijuga pored nizova ušorenih, načičkanih kućica ofarbanih u tople, pastelne boje, i ušće sa morskim zalivom i pomenutom kulom. Kad je lepo vreme, vidi se celo Sredozemlje, sve do Gibraltara.
Šalu na stranu, pogled je zaista nezaboravan, a duž zidina zamka proteže se staza koja vam omogućava da poglede bacite i na sever i na jug. Zidine su u dobrom stanju, zahvaljujući i renoviranju, koje je još uvek u toku, a u centralnom delu nalazi se mala dvorska crkva „of Our Lady de Sos Regnos Altos„, oslikana španskim freskama, još u 14. veku. E sad, problem sa ovakvim obilascima je što obično dolazite pravo sa plaže, opremljeni samo šorcem i japankama, pa bi zaista bilo ružno tako obučen ulaziti u crkvu. Zato ćete i u ovom putopisu čitati samo o spoljašnjem izgledu katoličkih hramova, ali ne i o unutrašnjem. Inače, karta za ulaz u zamak je četiri evra.
Stari grad
Pošto smo Bozu osmotrili odozdo, a zatim i odozgo, bilo je vreme da dođemo u centar zbivanja. Glavni deo Boze je stari grad, poznat kao Sa Kosta, koji se nalazi odmah ispod zamka Malaspina, i odakle se u stara vremena bežalo u sigurnost tvrđave kada bi nailazila neka osvajačka vojska. U stari grad se ulazi, odozdo, preko reke Temo, mostom Ponte Vekijo, a možete se lagano prošetati i uz samu reku, promenadom Lungotemo, nekada prošaranom palmoredom, a sada samo ostacima – panjevima, ko zna iz kojih razloga. Blizu mosta je i gradska katedrala, posvećena bezgrešnom začeću, a u Sa Kostu se može ući i avenijom Đovanija XXIII koja vas prvo vodi kroz divan, gust drvored, a zatim se, pre ulaska u stari grad, pod imenom Vitorija Emanuela Drugog razliva i pravi veliki trg sa spomenikom, u crvenom kamenu, posvećenom italijanskim palim borcima. Na istom trgu nalazi se nekoliko privlačnih restorana. Koeficijenat privlačnosti restorana je, obično, direktno srazmeran gladi koju osećate.
Boza je poznata i kao mesto vrhunskog kulinarstva, uspešnih zanatlija, i naročito je čuvena po svom poznatom vinu – Malvaziji iz Boze. Avaj, što se tiče kulinarstva, možemo suditi jedino po svom sopstvenom iskustvu. Naime, tražeći restoran Lokanda di Korte (sa nekim finim preporukama), naprosto smo se zapetljali po spletu uličica u starom gradu, a glad kao glad, navela nas je da sednemo u prvi dostupan i pristojan restorančić, do koga je vodilo barem deset putokaza (dobar marketing). Bio je to „Borgo Sant’Ignazio“, udobno smešten u jednoj od malo širih starogradskih uličica. Možda je bila greška naručiti jagnjetinu u restoranu koji se reklamira kao morski, u stvari – šta tu ima da se priča – itekako je bila greška: jer sam se, tražeći meso u donetoj porciji jagnjetine, veoma pristojne cene, osećao kao da vračam po tanjiru sa jagnjetovim kostima pokušavajući da pogledam u budućnost i da saznam koliko će mi vremena trebati dok se ne vratimo u Algero i nešto zaista pojedemo. Šta se može – Boza je bila praznik za oči, ali ne i za stomak.
Stari grad, inače, nije baš bio u savršenom stanju. Oronule, po negde ižvrljane fasade, ali sa dovoljno detalja da uživate u šetnji uskim ulicama, da uživate u lepim balkonima od kovanog gvožđa, cvetnim aranžmanima… Na kućama po Bozi, ali i drugde po Sardiniji, stoje divni, ukrasni keramički brojevi zgrada, na kojima ponegde, osim broja, stoje i imena i prezimena porodica koja tu žive. Neke od zgrada, mada više u novijem delu Boze (to skoro dođe kao Bosa nova, sa jednim „s“), ukrašene su i zelenom fasadom, tj. gusto izraslim i pripijenim puzavicama i bršljanima.
Iako je bio izazov vratiti se iz Boze lokalnim putevima ka Makomeru ili Padriji (u brda) ipak smo do Algera stigli istim putem kao u dolasku, uštedevši vreme za još jedno istrčavanje na plažu u kasnim popodnevnim časovima.
Vino, hrana, pivo…
Kada se vozite po Sardiniji, ka Olbiji, Kaljariju, i već gde vas put nanese, puno puta ćete ugledati putokaze ka vinarijama, obaveštenja o tome da ste na vinskom putu i slično. Ako usput provirite u neki od hipermarketa po ostrvu, bićete impresionirani veličinom/dužinom gondola i brojem lokalnih vina. Lokalni brendovi i najpoznatija crvena vina su Kanonau, Karinjano, pa belo – Vermentino, Vernakija – više žuto po boji nego belo, i na kraju, već pomenuta, Malvazija.
E sad, pomenuta imena su koliko vina, toliko i sorte grožđa od kojih se prave, pa svako od ovih imena ima desetinu svojih podvarijanti. A ja možda ne bih ni ovoliko napisao o vinima sa Sardinije (pošto sam kao vozač – mučenik morao da pijem uglavnom vodu i koka kolu) da još u Beogradu nisam probao jedno predivno vino, u koje sam se zaljubio na prvi ukus i miris: to je crveno vino, upravo od sorte Karinjano, „Is Arenas“, iz vinarije Sant’Antioko, na istoimenom ostrvcetu na krajnjem jugozapadu ostrva. Opet, da podsetim i na onaj enološki aksiom – najbolje vino je ono koje se vama najviše sviđa! Nažalost, koliko je meni poznato, ovo vino se ne može naći u Beogradu.
Dobra vina idu uz ukusnu hranu, a ako stignete da se za vreme kratkog boravka izdignete iznad klasičnih pica i jela sa testeninom, i ako vam od silnih izleta ostane još nešto novca, pa se malo zavučete u lokalne restorančiće u brdima Sardinije, onda je pred vama festival sireva, specijalno pripremljene prasetine, sardinijske paelje (i ona je došla zajedno sa Kataloncima), jastoga spremljenog na razne načine, i kolača – kao što je svuda pominjani seadas – praktično pecivo sa lokalnim sirom pekorinom, prelivenim lokalnim medom – a koji, pored svih onih sladoleda i poslastičarnica, ne bi došao na red za probu pa sve da sam još sto dana bio na Sardiniji.
I ako dolazite sami, a i ako dolazite preko agencije, obično ćete čuti autoritativne preporuke o tome koji restoran ili poslastičarnica su najbolji u tom i tom mestu… Međutim, zaista ne znam kakav to supermen može da obiđe toliko ovdašnjih restorana i da u svakom isproba bar po nekoliko jela da bi mogao da kaže – e, ovaj je najbolji! Zato birajte restorane po svom ukusu, osećaju, cenama, i opet nećete mnogo pogrešiti.
Kao mali omaž Grčkoj (ipak se tamo letovalo prethodne dve decenije, a i opet će) u Algeru smo pronašli čak i jedan mali grčki restoran! I pored sve italijanske hrane, počastili smo se girosom, grčkom musakom i fiksom (pivom), iako nas je kelnerica prethodno pogledala potpuno „belo“ kada smo je pozdravili sa „kalispera!“
Osim vina, na Sardiniji proizvode i pivo – a najprisutnije je, reklo bi se po ponudi u radnjama, Ihnusa, tj. Ichnusa, naziva proisteklog od latinskog naziva za Sardiniju: Hyknusa. Osim tog elementa, ovo pivo je i svojim grafičkim izgledom vezano za istoriju Sardinije, tj. za njenu tradicionalnu zastavu. Radi se o zastavi koju ćete videti na svakom mogućem mestu na ostrvu.
Zastava i grb vuku korene još od aragonske loze, ali da to ostavimo heraldičarima, jer bi sledeće tri strane putopisa mogle da se bave samo istorijom ove zastave. Na njoj su inače naslikane četiri (mavarske) glave, sa povezom preko čela (nekada je taj povez stajao preko očiju) što simbolično podseća na davne vekove i borbe zapadnih kraljevstava sa mavarskim vojskama iz Afrike.
Eto, ne može se ovde ni pivo popiti a da ne zaronite duboko u istoriju…
Napisao: Slobodan (Boba) Ogrizović
Slobodan (Boba) Ogrizović, rođen u prošlom veku, elektroinženjer, radi već tri decenije u „B. elektranama“, a u slobodno vreme – putuje – samo da bi posle mogao da piše svoje putopise.
Specijalizovan (specijalizovao ga ograničeni budžet) za Srbiju i Grčku, u poslednje vreme pomalo i za Italiju, a ponekad zaluta i u neku drugu zemlju.
Njegove putopise naći ćete – na sajtu na kome se upravo nalazite, kao i na sajtovima ViaBalkans i Beautif
Osim putopisa, objavio jednu knjigu – o menadžmentu (Ritam menadžmenta). Otac dvoje dece. Trenutno planira kuda dalje da putuje i nada se da će to opet moći da se radi na isti način kao nekada…
Uključi se kroz komentar