U prethodnim postovim dosta prostora smo posvetili promociji pokloničkog turizma. U narednim redovima Savka Maričić Gatarić priča o nekim od osnovnih postulata ponašanja kada se nađete u bilo kojoj pravoslovnoj bogomolji. Bilo da je reč o crkvi, manastiru, hramu ili nekom drugom obrednom mestu.
U pravoslavne hramove dolazimo da se: krstimo, pričešćujemo, venčavamo, ispovedamo, molimo se Bogu i opojavamo svoje mrtve spremajući ih za večno vaskrsenje. Ovako se postiže duhovna veza sa crkvom i našim parohom koji treba da dođe u naše domove sveteći vodicu za slavu i Vaskrs. Tako ćemo za našu decu sačuvati pravoslavlje da znaju ko su i odakle su i da znaju u kom pravcu i kojim putem da idu.
U donjem tekstu najbrojićemo postulate koje ljudi ne znaju kada idu u crkvu ili pravoslani hram. Svedoci smo da je svakodnevno sve veći broj ljudi, naročito mladih koji odlaze u crkvu-manastir, čitaju literaturu koju tamo kupuju i sve više im se srca zagrevaju za hrišćanstvo i pravoslavlje.
Zadobijanje čistoga srca u koji se useljava Duh Sveti je cilj čitavog duhovnog života. Čisto srce je jedini način za istinsku sreću zbog ispunjenosti celog bića silnom ljubavlju. Zato treba težiti da imamo poslušnost Crkvi, kroz ispunjavanje Hristovih zapovesti i učešću u Svetim tajnama Crkve. (Sveta tajna je vidljiva sveštena radnja kroz koju Božja blagodat prinosi čudotvorne darove na one koji je primaju).
Hram i bogosluženje su neicrpni izvor blagodati Božje, izvor iz koga se duše vernika hrane, poje, čiste, snaže, isceljuju, osvećuju i SJEDINJUJU sa Bogom. Zato i zahtevaju od nas specifično ponašanje.
Prilikom ulaska u sveti hram (crkvu ili manastir) prekrstimo se pobožno uz blagi naklon i izgovaramo u sebi reči “Ući ću u Dom Tvoj, pokloniću se sa strahom tvome svetome… (ime svetitelja kome je hram posvećen)
Idući tiho i nečujno prema celivajućoj ikoni na sredini hrama (žene ne bi trebalo da budu napadno našminkane sa ružem na usnama) napravimo tri poklona, krsteći se i izgovarajući: Bože, budi milostiv prema meni grešnome/grešnoj i pomiluj me, a zatim se poklonimo prisutnima desno i levo i stanemo u odgovarajuću stranu hrama (desno muškarci, levo žene, a ispred stoje deca).
Ulaskom u sveti hram i zauzimanjem svoga mesta, priberemo se, skoncentrišemo – udubljujemo u smisao molitava i pesama koje se proiznose, čuvajući se od svakog razgovora i rasejanosti. Pritom zaboravimo sve ovozemaljske brige i problemе u nastojanju da iz hrama izađemo duhovno bolji i čistiji nego što smo ušli u njega.
Dok traje bogosluženje ne šetamo po crkvi-hramu, ne prislužujemo sveće, ne celivamo ikone , ne tiskaмо se već pažljivo i pobožno pratimo sveto bogosluženje i nastojimo da ono bude što lepše i svečanije.
Za vreme čitanja svetog Jevanđelja, u toku malog i velikog hoda, na reči “Glave svoje Gospodu priklonimo”, “Mir svima”, kao i za vreme kađenja glave treba prikloniti.
Posebno treba da smo pažljivi i skoncentrisani na svetu Liturgiju i za vreme čitanja Jevanđelja , pevanja Heruvimske pesme, iznošenja svete Tajne , čitanja Simvola vere- ispovedanja vere.
Oni koji su se ispovedili- pripremili za sveto Pričešće – treba da sa dubokom verom, pobožnošću i iskrenim kajanjem čitaju ili ponavljaju za sveštenikom molitvu pre pričešća. Zatim se pobožno poklone, skrste ruke (desnu preko leve) na grudima i kažu svoje kršteno ime. Nakon primljenog pričešća celiva se kraj svete čaše, uzme nafora i sačeka kraj Liturgije…
Svetu tajnu Pričešća primaju samo oni koji su kršteni i koji su se postom, molitvom i pokajanjem očistili, pred sveštenikom ispovedili i na taj način se pripremili za sjedinjenje sa Gospodom. Ako se nedostojan pričesti , bez ove pripreme , taj prema upozorenju svetog apostola Pavla, greši pred Bogom i na sud sebi prima sveto pričešće.
Uključi se kroz komentar