Da li je u redu da jedan jedini grad, od tolikih na svetu, bude istovremeno grad umetnosti i predivnih muzeja, grad kraljevskih ulica pod arkadama, grad čokolade, fudbala i barem jedne „Stare gospođe“, filma, automobila, pa zatim i grad trgova, ukusne hrane, zelenila, živih obala reke Po, svežih alpskih noći, a uza sve to i grad katedrala, crkava, baroknih fasada?
Bilo u redu ili ne, postoji jedno takvo mesto, podno Alpa, poznato kao prestonica Pijemonta, a nekada i cele Italije – grad Vitorija Emanuela, čokolade zvane đanduja, Fijata, Lanče i Alfa Romea (a pomalo i Maseratija, Abarta, Dodža i Krajslera), FK Juventusa i FK Torina – i zove se kao ovaj potonji – Torino.
Velika je verovatnoća da ćete se, pomisliviši na Italiju, prvo setiti Rima, Venecije, Firence i Milana, (navijači Zvezde verovatno i Barija, a starije generacije Trsta), ali ko je jednom video kako izgleda Torino, svakako će ga ubuduće svrstavati među najlepše gradove koje naš bivši sused nudi. Nije ga tek tako Msje Le Korbizje nazivao „Mali Pariz„.
Torino na vodi
Torino ima nešto manje od milion stanovnika, a svojim položajem na severozapadu Italije nekako je svemu – blizu: do Savone i Ligurskog mora oko 140 km, do Đenove 170, do Švajcarske 80, a do Milana oko 140 kilometara. I – do Beograda – 1150, takođe kilometara.
A ta rastojanja zaista nisu velika ako znate da u Italiji postoje vozovi („Frečarosa 1000„) koji jurcaju i po 350 km na sat!
Grad se divno smestio uz obale svojih reka, i ako je nešto na vodi, onda je to – Torino na vodi.
I tako, grad živi već neka 23 veka, i za to vreme ovde su boravili i plemena Taurina, i Gali, Rimljani, Goti, Langobardi, Franci, da bi sve polako počelo da dolazi na svoje mesto kada je Torino došao u ruke porodice Savoja. Ali još uvek uz prisustvo Francuza. Torino je bio i prvi glavni grad prve Italijanske Republike, istina – samo od 1861. do 1864. godine, ali dovoljno da zauvek ponese tu krunu – Torina prvovenčanog.
Grad je imao svoje uspone i padove, a pogonsku energiju u ovom milenijumu dala mu je Zimska olimpijada 2006. godine, kada je, reklo bi se, sve što je moglo, bilo doterano, umiveno i nalickano, što se vidi i danas, deceniju kasnije.
Nego, da pojasnim u par reči – otkud ja u Torinu. Zahvaljujući poslovnim partnerima iz Torina (kompanija Iren) imao sam priliku da budem jedan od učesnika seminara o energetskoj efikasnosti, namenjenog zemljama Mediteranskog regiona i Zapadnog Balkana. Seminar se održavao u zgradi Politehničkog univerziteta u Torinu, u kvartu Lingoto. Pomenuti univerzitet nalazi se, inače, u jednom delu bivšeg kompleksa fabrike Fiat građene pre tačno sto godina. Bila je to najveća fabrika u Evropi u to vreme, sa potpuno futurističkim krovom – na kome se nalazila, ni manje ni više nego test staza za automobile! Ova staza korišćena je i prilikom snimanja filma „Italian job„, ako se sećate one jurnjave nekoliko mini-morisa sa karabinjerima, po gradskim ulicama, a eto – i po krovovima.
U Fiatovom ex-kompleksu, tih nekoliko zgrada pretvoreno je u sajamske prostorije, u veliki tržni centar „8 galerija„, gde se može videti i bogata pinakoteka porodice Anjeli, a i danas se može izaći na krov i baciti pogled na nekadašnju stazu. U delu zgrade tržnog centra i danas se vidi spiralna staza kojom su se novi Fiati odvozili na krov. Dakle, u Torinu nijedna zgrada ne može da bude napuštena, ruinirana i da joj se ne zna buduća namena.
Politehnički univerzitet Torina radi punom parom već duže od jednog i po veka, pa je tako i najstariji italijanski tehnički univerzitet. Iako se nalazi u sto godina staroj zgradi, enterijer izgleda potpuno moderno i pomalo neobično sa svojim jarkim narandžastim tonovima. Opet, ovo je samo jedna od zgrada u kojoj „Politecnico di Torino“ obavlja svoju prosvetiteljsku misiju, i u Torinu postoji još nekoliko zgrada – profesorsko-studentskih kampusa.
S obzirom da se ovaj univerzitet bavi inženjerskim naukama, arhitekturom ali i industrijskim dizajnom, potpuno je logično da godišnje ima nekoliko stotina ugovora o istraživanju sa firmama kao što su Intel, Motorola, Compaq, Ferari, General Motors, Telecom Italia, IBM, Microsoft, General Electric… I naravno, tu je redovna i bliska saradnja sa Fiatom. Kakav je to samo spisak mušterija?! Zato torinski Politehnički univerzitet nosi titulu prvog u Italiji i osmog u Evropi u oblasti inženjerstva, a potpuno isti plasman ima i u rangiranju svoje elektroinženjerske katedre. Naprosto se nadam da, makar samo boravili u zgradi „Politecnico“ Lingoto, a uz to slušajući interesantna predavanja, morate da izađete barem malo pametniji nego što ste ušli!
U sklopu seminara bila je organizovana i poseta nekolicini italijanskih energetskih kompanija, a tu je bio i obilazak kogenerativnog (istovremena proizvodnja električne i toplotne energije) postrojenja „Nord Torino„, koje po svojim oblicima i toplim sivo-zelenim tonovima izgleda kao da ga je dizajnirao lično Đuđaro.
Posebna zanimljivost torinskog sistema daljinskog grejanja je korišćenje tzv. skladišta toplotne energije, tj. rezervoara od po nekoliko hiljada metara kubnih, u kojima se toplotna energija skladišti kada je jeftinija, ujedno u periodima niske potrošnje, da bi se zatim koristila u vreme najveće, vršne potrošnje, čime se izbegava potreba za dodatnim kotlovima za toplotnu energiju. Elegantno, a još i uštedite.
A kako tek izgleda „Polytechnic“ postrojenje, namenjeno za rezervu glavnim kogeneracijama, pa još kada se osvetli noću! Kao da se radi o nekom pozorištu ili operi, a ne o energetskom postrojenju.
Sistem daljinskog grejanja Torina je najveći u Italiji, i bilo je (a i još uvek je) pravo zadovoljstvo sarađivati sa jednom takvom kompanijom.
Da zaključimo, osim što je Torino grad „ovoga“ i grad „onoga“, možemo ga nazvati i gradom efikasnog daljinskog grejanja!
Kao grad čokolade, Torino se ponosi svojom toplom čokoladom (cioccolato caldo), gustom, skoro kao puding, sa malo šlaga na vrhu. A pravo mesto da popijete toplu čokoladu je čuveni kafić „Al bicerin“ koji se nalazi preko puta hrama Bogorodice utešiteljke (Santuario della Consolata).
Duhovni centar Torina
Za ovaj hram vele da predstavlja duhovni centar Torina. Trg Konzolata bio je isto to još u prvom rimskom naselju, gde je još u petom veku podignuta crkva, u kojoj je centralno mesto imala ikona Bogorodice, doneta sa Istoka.
U jedanaestom veku podignuta je nova crkva, kojoj su graditelji i umetnici tokom sledećeg milenijuma dodavali nove elemente, kupolu i druge detalje. Ispred crkve nalazi se veliki, gladak kameni stub, na čijem su vrhu figure Bogorodice sa malim Hristom. A unutrašnjost crkve je sva u raznobojnom mermeru, zlatu i srebru, impresivno ukrašenih plafona i zidova, masivnih mermernih stubova, sa uokvirenim religioznim delima po zidovima, neverovatno raskošna na svaki mogući način. U crkvi se nalazi srebrna figura Bogorodice sa Hristom, oboje sa zlatnim krunama na glavi – a upravo se ta figura pronosi kroz Torino, na čelu procesije koja polazi odavde, svakog dvadesetog juna.
Šta je bicerin
Kad uđete u „Al bicerin„, među njegove mermerne stočiće, na kojima gore sveće i usred bela dana, i dok razmišljate na kojem od hiljada zanimljivih detalja po zidovima da zadržite pogled, morate da budete svesni da je prvi gost tamo ušao još 1763. godine, tj. pre više od četvrt milenijuma!
Poslednji put je ozbiljnije renoviran 1800-te godine, a po velikim teglama po zidu, njih dvadesetak, verovatno još uvek stoje iste vrste bombona (ali ovogodišnje). Samo piće „bicerin“ krenulo je paralelno od tri ideje – jedna je bila današnji kapućino (negde se može naći da se radilo o espresu?), druga – kafa i čokolada a treća – mešavina sva tri pomenuta sastojka, i na kraju je ova treća varijanta prevladala.
Šta je baverisa
I tako su Torinezi kao svoj doručak usvojili da piju koktel kafe, čokolade i mleka, pod imenom „bavareisa„, serviran u malim čašama sa metalnom osnovom – što sve zajedno jeste – bicerin. Naravno da sam lično probao ovaj napitak, a topla čokolada je bila poslužena u čaši koja podseća na vinsku, i to zadovoljstvo ispijanja bicerina u Al bicerinu, u prastarom torinskom kafiću – košta 6 evra. Dakle, to vam je otprilike topla čokolada, prekrivena slojem espresa i preko svega toga – šlag, prema receptu koji se čuva vekovima i prenosi s kolena na koleno.
Veliku popularnost ovo piće čokoholičara može da zahvali i tome što se kafić nalazio (i još uvek nalazi) preko puta pomenutog hrama, te je na trgu Konzolata (Consolata) uvek bilo puno vernika, a caka je bila u tome da topla čokolada nije bila smatrana hranom – za vreme posta – pa su je i najveći vernici bezbrižno tamanili u ovom iskušeničkom periodu. Teškog li posta – sa toplom čokoladom!?
Zabajone u detalje
Osim bicerina, ovde se služi i drugi specijalitet – zabajone (recept sledi), pa su te dve ukusne stvari (na)terale čak i italijansku aristokratiju da redovno dolazi ovamo i da se meša sa ljudima nižeg staleža i lošijeg imovinskog stanja – koji su, opet, sebi mogli da dozvole ovu poslasticu jer joj se cena nije menjala duže od jednog veka.
Osim pisca ovog malog putopisa, u istom ovom kafiću, možda baš za istim stolom, sedeli su onomad i Aleksandar Dima – otac, pa Đakomo Pučini, zatim Fridrih Niče (koji se prvi put dobro opekao vrelim bicerinom), pa čak i poslednji kralj Italije – Umberto II sa svojom kraljicom, Marijom Žoze.
A što se tiče drugog specijaliteta, koji se može naći svuda po Torinu, to je tzv. zabajone. Sastojci su – 4 žumanceta, 4 kašičice šećera i 4 supene kašike Marsale (dezertno vino sa Sicilije, sa skoro 20% alkohola). Sve se to lepo umuti – i pusti da proključa sve dok se ne zgusne kao puding, ali sa pravim trenutkom pomeranja sa ringle – da ne biste dobili slatku kajganu. Iako već ima tog vina u sebi, zabajone se i služi uz vino – uz pomenutu Marsalu, ili uz Muskatel, Ratafiju, i druga lokalna vina.
U Torinu postoji još jedna prava „italijanska“ stvar – jedna džinovska bakalnica, po imenu EATaly (igra reči: čita se „Itali„) u kojoj možete naći verovatno sve prehrambene proizvode (i pića) koji se prave u Italiji. U samom Torinu imate jednu radnjicu u centru Torina (via Lagranž), i jednu džinovsku radnju na dva nivoa u kvartu Lingoto. Osim što možete da kupite sveže voće i povrće, ovde ćete naći sve moguće vrste čokolada, sireva, salama i šunki, a o testeninama i vinu – da ne pričamo. Tu su i italijanska piva, maslinova ulja, sirće – balsamiko – a sve to u stotinama verzija, izloženo u desetinama gondola i polica.
Zamislite „ulicu“ od skoro stotinjak metara – a sa leve i desne strane – sve vrste italijanskih testenina.
Uza sve to, u sklopu ovih prostora postoji i nekoliko restorančića – gde možete probati italijanske specijalitete, paste, pice i ozbiljnija jela, uz cene od 10 do 15 evra po jelu. Čist gurmanluk, kako stoji i u kratkoj reklami: „Eataly – alti cibi; mangi meglio, vivi meglio!“
Inače, koncept „Eataly“ nije ograničen samo na italijanske radnje – već se njegove gurmanske bakalnice nalaze i (osim po drugim italijanskim gradovima) u Čikagu, Njujorku, Los Anđelesu, Tokiju, Seulu, Istanbulu, Dubaiju, Sao Paolu, a trebalo bi da se „Eataly“ uskoro nađe i u Parizu, Londonu i Moskvi (barem po podacima sa Eataly cegera). Na sličan, ali helenski koncept možete naleteti i u Grčkoj (tzv. „Ergon“, pogledajte www.ergonfoods.com), a i šire (jer su i oni dobacili do Londona, Brisela, Majamija…). Mislim da se niko ne bi bunio da se u Beogradu otvore oba ova lanca, a da ne pričamo o tome kako bi bilo lepo da neko organizuje lanac „Serbian food„.
Dok se to ne desi, maštajte o jelovniku Eataly-ja:
– Vitello tonnato de „La granda“ di pura razza bovina Piemontese
– Sottofiletto de „La granda“ – con panatura di grissini Alfieri e contorno di verdure di stagione
– La „Cruda in degustazione“ assaggi di tartare di carne cruda con capperi e acciughe, salsiccia di pura razza bovina e carpaccio con scaglie di parmigiano…
Bili smo smešteni u lepom, modernom i funkcionalnom hotelu „Best western plus – Executive hotel and suites“ u ulici (via) Nica, jako blizu metro stanice, a nekih desetak minuta hoda do – da je tako nazovemo – jedne od ulaznih kapija Torina – trga i parka Karlo Feliče.
Torinski metro
A torinski metro ima samo jednu liniju više od Beograda. 1:0 za Torino u metro-linijama. Međutim, i ta jedna linija, koja se proteže duž 13 km torinskog podzemlja, sa svojom 21 stanicom, divno se uklapa u preostali autobusko-tramvajsko-pa-i-brodski prevoz po gradu.
Metro ume da jurne i do 80 km/h pa za nekih 7-8 minuta prođe 4-5 stanica. Inače, vozovi su potpuno automatizovani, i nemaju šofere, tj. vozovođe ili metrovođe, pa možete sesti u prvi vagon, u smeru vožnje, i uživati u onom osećaju koji su imali Džon Vojt i Erik Roberts u filmu „Pomahnitali voz„. Metro stanice su jednostavne, funkcionalne i čiste i zaista je uživanje provozati se metroom. Karta za 7 dana, koja važi i za druge vidove gradskog prevoza, koštala je nekih 12 evra. Jedna od najvećih, a spolja gledano najlepša stanica – Porto Susa, nudi i brojne mogućnosti presedanja, u okviru susedne, istoimene železničke stanice, odakle se može uhvatiti i direktna veza sa torinskim aerodromom, pa to turistima prilično olakšava život.
Druga železnička stanica, sa baš centralnom pozicijom, zove se Porta nuova, tj. Nova kapija. Trenutno je u nekoj rekonstrukciji, pa ne sija punim sjajem. Sa bočne strane je naslonjena na pomenutu Via Nica, duž koje je poređan niz restorana – od kojih je nekoliko tipa „pica /kebab“, „Istanbul“, i slično, pomalo neuglednih, ali uglavnom dobro posećenih. Već par raskrsnica dalje, ka Lingotu, pojavljuju se malo urbaniji kafići i restorani, tako da okolina ove železničke stanice zaista vrlo malo podseća na ono što bismo očekivali da vidimo oko jedne železničke stanice.
Uglavnom, kada iz Porta nuove izađete na veliki bulevar Vitorio Emanuele II, pred sobom ćete videti trg i park Karlo Feliče, koji vas zatim uvodi u predivnu, centralnu ulicu Via Roma, koja vas zatim sigurno vodi, preko četiri gradska trga (jedan lepši od drugog…) sve do kraljevske palate. Tih kilometar rastojanja mogli biste da prelazite satima, a i danima – koliko tu ima divnih zgrada, pasaža, crkava, muzeja, spomenika i kafića. Istoričari umetnosti mogli bi u ovoj ulici da provedu i ceo letnji odmor.
Arkade Torina
A ono što je obeležje Torina, to su te njegove čuvene arkade, to je neverovatnih 18 kilometara ulica koje su nadsvođene lukovima i lučnim tavanicama, i te luksuzne ulične nadstrešnice protežu se i preko kolovoza, spajajući blokove zgrada, a pritom ostavljajući i prolaze kroz koje se provlače automobili. Još su italijanski kraljevi dalekovido, a možda je to bilo sasvim sebično i kratkovido, tražili da ulični trotoari budu natkriljeni arkadama, da bi mogli da se šetaju po svojoj kraljevskoj prestonici i kad pada kiša.
Obzirom na blizinu Alpa, kiše i oluje su ovde mogle biti česte i iznenadne, čak i vekovima pre nego što smo počeli da se tučemo sa klimatskim promenama. U svakom slučaju, svi oni koji su tokom vekova odlučivali o izgledu Torina, uvek su se u svojim planovima upravljali prema izgledu Pariza, ili Beča, i uvek su želeli da i njihov grad bude podjednako lep, a pritom i dalje – jedinstven.
Via Roma
A čim uđete u Via Roma, videćete svu količinu bogatstva kojom odiše ceo ovaj grad. Kamo sreće da mi nekada doživimo ovakvu krizu u kakvoj je trenutno Italija!
Šalu na stranu, prvi deo Via Rome je sav u sjajnim mermernim stubovima, u mozaičnim podovima od prelepih kamenih ploča, onakvih kamenih ploča koje sa decenijama i vekovima postaju samo lepše, i dobijaju svoju večnu patinu i sjaj, trotoar uglačan obućom i koracima svih onih ljudi koji su prošli ovuda tokom prethodnih vekova. Ne samo trotoari, već su i kolovozi skrojeni od velikih kamenih ploča.
A, naprosto neverovatno, kada padne noć, svaki ćošak ovih prelepih trotoara i naslonjenih pasaža, postaje mali jednokrevetni apartman torinskih klošara. I tako ćete – negde oko 11h uveče videti kako, u najskupljoj ulici Torina, pored blještavih izloga Louis Vuittona, Bershke, Zare, Geoxa, polako počinju da razmeštaju svu svoju imovinu – najsiromašniji stanovnici Torina. Obično se pored spavača nalazi neka kantica-kasica sa molbom da se ubaci neki evrić dok se ljudi odmaraju, a skoro svako od noćnih gostiju Via Rome pored sebe drži i po jedno kučence.
Kada nastavite šetnju ovom kraljevskom ulicom, nailazite na prvi, manji trg – Piazza C. L. N. (skraćenica od Comitato di Liberazione Nazionale) gde, osim jednoga džinovskog roze, reklamnog bicikla, možete videti dve impozantne skulpture – fontane, žene i muškarca – koje predstavljaju dve torinske reke – čuveni Po i drugu, manje poznatu – po imenu Dora Riparija.
Kod konja i u Torinu
Posle još desetak metara hoda, Via Roma se odjednom otvara i uvodi vas u trg San Karlo, jedan od dva najpoznatija trga Torina. Na tom kratkom, suženom delu ulice, sa leve i desne strane možete videti dve crkve, tj. crkve bliznakinje – Santa Kristina i San Karlo, od kojih ovaj muški blizanac ima i visoki toranj sa zvonikom i časovnikom.
Na sredini trga nalazi se spomenik savojskom vojvodi Emanuelu Filibertu, koji je za vreme svog vojvodstva Torino proglasio prestonicom teritorije pod svojom vlašću. E sad, teško je ovde nabrojati celu savojsku lozu – od grofova, vojvoda, kraljeva Sicilije i Sardinije, pa cele Italije… te se time nećemo ni baviti. A da je spomenik lep, jeste. Tako i Torino ima svoj spomenik „kod konja„, i to ne samo jedan. Na trgu Solferino postoji još jedan, sličan a interesantniji spomenik, i to – zahvaljujući konju.
Da biste dodatno uživali u lepoti ovoga trga (a kako tek lepo izgleda uveče, kad se popale sva okolna svetla…) možete sesti u obližnji Kafe Torino, još jedan znameniti ugostiteljski objekat Torina. Ovamo je, krajem 19. veka, svraćao i kralj Umberto Prvi lično, tj. Umberto Ranijeri Karlo Emanuele Đovani Marija Ferdinando Euđenio od Savoje!
Pred njega je izlazila svita livrejisanih kelnera, kao i stari vlasnik kafea, dok bi ceo okolni svet sa uzbuđenjem gledao u svog kralja, zvanog Dobri. To se može naći na stranicama koje opisuju ovaj kafe, a opet – ako je kafe otvoren 1903. godine, a Umberto Prvi je tada već tri godine bio upokojen, onda nije potpuno jasno kako je dolazio ovamo. Ali opet, lep je osećaj da se ide u kafe koji je pohodio i jedan kralj, a ko još očekuje od dosadnih turista da posle proveravaju šta se koje godine desilo…
… Da ga ne bismo slučajno izblamirali pred italijanskim ugostiteljima …
Ako za kralja nije sigurno, onda se ipak može potvrditi da su gosti kafea bili – Džejms Stjuart, Ava Gardner i Brižit Bardo. I naša mala grupa iz Beograda. A u sklopu grupe imali smo i našeg „vodiča„, čoveka koji je dugo živeo u Italiji, i koji nas je, pre ulaska – opomenuo za dve stvari – da ga ne bismo slučajno izblamirali pred italijanskim ugostiteljima!
Prva stvar je: ako naručujete, npr. – makijato, ili espreso – onda se takva kafica ležerno (po)pije za šankom, i to najviše iz dva ili tri gutljaja. A druga: pošto je već bilo popodne, prijateljski nas je upozorio – da nekome ne padne na pamet da naruči kapućino, jer se on naručuje samo do podneva. Eto, sad i vi znate svete kafopijske tajne koje se u Italiji prenose sa kolena na koleno!
A unutra, u izlozima kafea, predivni kolači, sa voćem, bez voća, sa čokoladom, sa svim i svačim, da ne znate šta biste pre uzeli.
Postoji još jedna zanimljivost vezana za ovaj kafe, tj. za trotoar ispred kafea. Na njemu se nalazi jedan zlatasto-bronzani bik, od oko pola metra dužine, koga za sreću treba nagaziti (a, hm, najveća sreća je ako se nagazi jedan dosta nezgodni deo po bika), ili možda stati na bika i obrnuti se oko svoje ose, i već takve stvari.
Bik je inače i simbol grada, a i sam naziv grada se vezuje za tu reč (taurus, Taurinorum…). Uzgred, i nadimak fudbalera Torina je – bikovi.
Ulica Akademije nauka
Naravno, kada obiđete ovaj trg, i nauživate se okolne arhitekture, prostora, radnji i kafića, prirodno je da nastavite ka Kraljevskoj palati. Ali… Samo desetinu metara udesno, pravcem ka još jednom divnom trgu – Karla Emanuela II, dolazite do ulice koja je paralelna Via Romi, tj. do ulice Akademije nauka (Via Accademia Delle Scienze), koja se inače nastavlja dalje kao ulica Lagranž, i vodi vas nazad do stanice Porta Nuova.
Torino je sav u bulevarima i ulicama pod pravim uglom, tako da je ovde zaista teško izgubiti se u šetnji. Samo par nestašnih ulica, kao Via Po ili Via Pietro Micca (italijanski heroj koji se žrtvovao u borbama protiv Francuza, otprilike kao Stevan Sinđelić protiv Turaka) – remete ovaj pravougaoni sklad, i to pre svega da bi trgovi Kastelo i Kraljevski trg imali direktnu vezu sa dva druga prelepa trga – sa jedne strane Solferino, a sa druge Vitorio Veneto. Ostalo je zabeleženo da je Karlo Emanuel Prvi, savojski vojvoda, 1620. godine odobrio da se grad proširi, ali pod uslovom da ne bude narušena prethodna, rimska struktura, tj. tražio je da bude očuvan upravo taj sistem uporednih ulica, iseckanih pod pravim uglom. Negde u 19. veku je gradska uprava izgleda malo popustila pred razigranim investitorima, pa je tako i Torino izgubio svoj 100 odsto pravougaoni sistem ulica.
Muzej egipatske umetnosti
Da se vratimo ulici Akademije nauka, gde je glavni ulaz u Muzej egipatske umetnosti. E sad, kada ste kratko u jednom gradu, mnogo je lepše posvetiti se njegovim ulicama, parkovima i trgovima, nego zaroniti u muzeje, kakvi god oni bili. Sa druge strane, ovaj muzej je drugi najveći muzej egipatske umetnosti (odmah posle kairskog), i takođe jedan od retkih koji je posvećen samo i jedino egipatskoj umetnosti. Cena karte od 15 evra može da deluje kao faktor odvraćanja, ali poseta muzeju vredi svaki evro (a bogami i evrocent).
Eksponate za muzej su nabavljali savojski kraljevi još od ranog sedamnaestog veka, sve do zvaničnog osnivanja muzeja 1824. godine. Zahvaljujući nekolicini Italijana, od kojih je jedan čak bio u zvanju francuskog konzula, koji su očigledno imali kolekcionarskog duha, i znali su koga, kada i zašto treba platiti – u današnjem torinskom muzeju nalazi se – pazite – 32.500 različitih umetničkih i istorijskih predmeta, od kojih je izloženo – 6.500!
Muzej se nekoliko poslednjih godina renovirao, ali – za razliku od nekih drugih, nama poznatih, muzeja – sve vreme je bio otvoren za publiku.
Nemoguće je opisati šta se sve ovde može videti – a da pomenem samo statuu Ramzesa drugog, čitav niz sarkofaga, mumija, kilometre papirusa, i – veličanstvenu – salu kraljeva, sa kraljevskim statuama iz nekoliko egipatskih milenijuma, dovoljno mističnu i bez polumraka u kome se eksponati nalaze.
Zato je i Žan-Fransoa Šampolion, praktično „otac“ moderne egiptologije, rekao da put do Memfisa i Tebe (Luksora) prolazi kroz Torino.
Na ulazu u muzej dobijate jedan elektronski uređaj, veličine mobilnog telefona, sa slušalicama, koji će vam poslužiti kao vodič kroz muzej. Jednostavno izaberete broj sale i broj eksponata – i dobijete čitavu priču o tome što gledate. Vi sad pomnožite broj od 6.500 eksponata sa, recimo, po jednim minutom zadržavanja ispred svakog – pa ćete dobiti nekih 7 dana budnog vremena (po 16 sati) koji su vam potrebni samo da protrčite kroz muzejsku postavku.
Povratak na „Via Romu“
I tako, bacivši pogled u sve te milenijume egipatske kulture, moglo se mirne duše izaći ponovo na predivne torinske ulice, prativši i dalje samo jednu od njih, Via Romu.
Posle trga San Karlo, Via Roma se opet malo „skuplja“ i provodi vas pored još nekoliko kitnjastih, barokno ukrašenih zgrada. Tu je i jedno od najpoznatijih a i najstarijih (dva i po veka!) italijanskih pozorišta – „Teatro Carignano„, preko puta istoimene palate. Karinjano pozorište je nekada bilo više orijentisano ka operskom repertoaru, ali se to kasnije promenilo.
Sa leve strane može se videti jedan pravi neboder, sa oko dvadesetak spratova, izgrađen (za torinske prilike) ne tako davne – 1923. godine, a osim njega, na celom širem području Torina od visokih zgrada možete videti Mole Antonelijanu (zgradu u kojoj se nalazi muzej filma, i glavni gradski vidikovac), i možda još samo 2-3 nebodera u staklu (baš na obodu širokog, širokog centra Torina), dok je sve ostalo upakovano u srednjovekovnih četiri ili pet spratova. Jedan od tih novih staklenih džinova je poslovna zgrada banke Intesa-SanPaolo, sa restoranom i vidikovcem na zelenilom pokrivenom krovu, sa južnom fasadom – celom u solarnim panelima, i sa visinom od 167,25 m, što je tačno za 0,25 m niže od stare torinske dame – zgrade Mole Antonelijana, verovatno iz poštovanja bankarskih arhitekata prema njoj (o nekim gradskim propisima i da ne pričamo). Teško je zamisliti da bankari nisu imali novaca za još tih tričavih 25 cm visine…
Kao što se Po uliva u Jadransko more, tako se i Via Roma uliva u trg Kastelo, koji se dalje uliva u Kraljevski trg, a ovaj opet završava kao Kraljevski trgić (Piazzetta Reale), naslonjen na Kraljevsku palatu, lično. Dva velika trga razdvojena su kovanom ogradom, ukomponovanom sa mermernim stubovima, a sve to čuvaju dva konjanika u kamenu, na dva centralna, široka stuba – između kojih ograda, po potrebi, može da se zatvori ili otvori.
Nažalost, na trgu Kastelo su u toku bili neki radovi, pa je trg bio skoro u potpunosti ograđen nekom ružnjikavom ogradom i remetio sigurno prekrasan pogled na ova dva i po trga, oivičenih palatom „Madama„, Kraljevskom palatom, palatom Kjableze, crkvom San Lorenco; zatim tu je i nekoliko spomenika po trgovima, a tu su i kraljevska oružarnica, nekoliko galerija i šta sve ne. Na trgu se, toga dana, odvijao neki festival klovnova, pa je taj slobodni deo trga bio sav u živim bojama, sa dečurlijom zabavljenom koječime po okolnim štandovima, uključujući i vožnju modifikovanim „taxi“ vozilima sklepanim od wc-šolja, kotlića i kada! Tu je bio i neki levitirajući čarobnjak – mađioničar, koji je, ko zna kako, lebdeo visoko u vazduhu držeći se samo jednom rukom za šipku koju je na donjem delu pridržavao njegov kolega.
Ulica Garibaldi
Odmah tu, na levom delu trga, počinje ulica Garibaldi, jedna od najživljih i najposećenijih ulica – što zbog turizma, što zbog šetnje, što zbog kupovine, potpuno svejedno. Ulica Garibaldi završava ulivanjem u drugi impresivan trg – „Piazza Statuto„, kojim dominira visoki, piramidalan spomenik ljudima, radnicima koji su izgradili, tj. probili Frežis tunel, 13 kilometara dugačak, koji povezuje Italiju i Francusku. Na vrhu spomenika nalazi se jedan anđeo, a radnici su prikazani kako se, simbolično, po stenama, penju ka vrhu.
A ulica Garibaldi beše nekad Decimus Maximus, glavna ulica Torina za vreme starih Rimljana, kada se grad zvao Augusta Taurinorum. Uzgred, Decimus Maximus je bilo uobičajeno ime za „glavnu ulicu“ u rimskim gradovima i utvrđenjima – gde je Decumanus označavalo ulicu koja je spajala istočni sa zapadnim delom naselja, a kada je tu stajalo još i Maximus, to je značilo da je ulica povezivala Porta Praetoria (pomenućemo je jedan pasus kasnije), tj. onaj deo koji je bio najbliži neprijatelju, sa Porta Decumana – delom koji je bio najdalje od neprijatelja.
Nego, da se zadržimo još malo na trgu Kastelo, da vidimo čega tu još ima:
Palata „Madama“ je bila prvi italijanski senat, nakon ujedinjenja, a pre i posle toga imala je toliko različitih uloga da je to teško i zamisliti. Živeli su u njoj i pape, i kardinali, bila je to neko vreme i zgrada papske vlade, i šta sve ne, da bi konačno zgrada dobila današnju namenu – muzej antičke umetnosti. Zgrada je kombinacija dve potpuno različite zgrade, dva potpuno različita stila, jedne srednjovekovne mračne zgrade, od tamne opeke, sa dve visoke kule, i druge – svetle, barokne i kitnjaste zgrade, koja bi se skoro dala opisati kao jedna „nalepljena“ široka fasada na onu prethodnu. Spojeno – nespojivo. A sve to je izgrađeno na temeljima stare rimske kapije „Porta pretoria„.
Sa zadnje strane palate „Madama“ nalazi se impresivan spomenik princu i vojvodi Emanuelu Filibertu, italijanskom generalu i još jednom izdanku savojske loze. Filiberto je bio komandant Treće italijanske armije tokom Velikog rata, iz koje je izašao sa titulom „neporaženog vojvode„, te je kasnije proizveden i u italijanskog maršala. Skulptura generala visoka je oko pet metara, i nalazi se na centralnom mestu širokog postamenta, dok su na levoj i desnoj strani figure po četiri italijanska vojnika, spremnih da jurnu gde god general zapovedi. Tako barem deluje, a baš da će da jurnu, teško. Spomenik inače gleda ka velikom trgu, tj. velikom ostatku trga Kastelo, kuda prolazi tramvajski i automobilski saobraćaj, gde je i parking za turističke autobuse za obilazak Torina i – odakle polazi Via Po – sve do trga Vitorio Veneto i mosta Vitorio Emanuel I. To je jedna od one dve nestašne ulice koje idu „ukrivo“ kroz Torino i remete sklad antičke rimske arhitekture.
Šetnju možete nastaviti pravo kroz Kraljevsku palatu, i tako ulazite u, takođe kraljevsku, baštu, sa jednom kompletnom šumom. Iza svega toga nalazi se bulevar kraljice Margarite, zatim još jedan blok zgrada i zatim obala pomenute, drugoplasirane torinske reke, Dore.
Kraljevska palata je, naravno, vredna posebne pažnje, i ko ima dovoljno slobodnog vremena u Torinu (za razliku od mog slučaja) svakako treba da obiđe, kažu, impresivne dvorske sale, kao i pomenutu kraljevsku oružarnicu sa bogatom kolekcijom raznovrsnog naoružanja od 15. pa do 19. veka.
Kao što vidite, sve vreme sam vam opisivao, praktično, samo jednu jedinu torinsku ulicu – Via Roma! A i u tom opisu sam preskočio još po koji muzej, galeriju, zgradu ili već nešto četvrto, podjednako zanimljivo. Jedna jedina ulica!
Trg – San Đovani
Kada se, zatim, sa Kraljevskog trgića provučete pored palate Kjableze, u kojoj je inače gostovala izložba dela Anri Matisa iz kolekcije galerije Žorž Pompidu u Parizu, ubrzo ćete izaći na još jedan trg – San Đovani, gde takođe nećete znati na koju stranu pre da krenete i gde da zadržite svoj pogled. Sam trg, kao i svi ostali, prethodno pomenuti, popločan je kamenim pločama (koje očigledno ne gube ništa od svoje lepote sa vekovima, niti se krive i pucaju kao ove današnje ploče po trotoarima), a tramvajska pruga koja ovuda prolazi diskretno je oivičena betonskim stubićima.
Na trgu San Đovanija, tj. Svetog Jovana, videćete i Torinsku katedralu, tj. katedralu Svetog Jovana Krstitelja, podignutu krajem četrnaestog veka. Nažalost, katedrala je bila zatvorena (barem u trenutku dok sam ja tuda prolazio) pa se nije dala videti njena najveća znamenitost i relikvija – Torinski ili Sveti pokrov (Sacra sindone). Smatra se da je to platno u koje je bilo umotano telo Isusa Hrista pošto je bio skinut sa krsta, tj. komad tkanine na kome je kasnije bio uočen i Hristov lik, na negativu fotografije Svetog pokrova. Opet, i da se moglo ući u katedralu, Sveti pokrov se čuva iza oltarskog dela, u nekoj vrsti „trezora“, uramljen – sa staklom otpornim na metke i vatru, a unutar rama vlada odgovarajuća temperatura i vlaga. Ako ne original, u katedrali se može videti replika pokrova. Original se inače može videti, ali svakih nekoliko godina, („Ostensione“, tj. otkrivanje, pokazivanje) – kao što se desilo 2000, 2010, 2013. i 2015. godine.
Koliko se može saznati iz različitih internet izvora – naučnici su prethodnih decenija pokušavali sve što su znali i umeli – ali bezuspešno: niti su potvrdili niti su opovrgli da se zaista radi o Hristovom pokrovu. Uglavnom, sve ono što se danas zna o Svetom pokrovu, može se videti u jednom od torinskih muzeja – posvećenom samo i jedino ovoj svetinji.
A pored katedrale nalaze se i eparhijski muzej, kao i arheološki muzej, a tu je i čuvena galerija Sabauda, u kojoj se nalaze umetnička dela koja je savojska dinastija vekovima vredno prikupljala, uključujući i dela Rembranta, Botičelija, Tintoreta i sličnih velikana slikarstva. Uostalom, kada vidite kovanu ogradu, ulazne stubove i dve skulpture na njima – što sve ukrašava prilaz galeriji, možete samo da zamislite svu raskoš unutrašnjosti ove galerije.
[php snippet=1]
„Torino + Pijemont“ kartica
Eto – potreban vam je otprilike, najmanje, ceo jedan produženi vikend da se pozabavite samo ovim blokom zgrada i muzeja oko Kraljevske palate (a i lep budžet, da biste poplaćali sve te karte). Sva sreća, Torino nudi tzv. „Torino + Pijemont“ karticu, koja vam može poslužiti za obilazak skoro 200 interesantnih mesta, muzeja i galerija, za nekih 25-40 evra, zavisno od toga za koliko dana važi kartica.
Dakle, tu su vam Kraljevska biblioteka, Kraljevska oružarnica, Kraljevska palata i bašta, galerija Sabauda, Arheološki muzej i palata Kjableze – što sve zajedno daje preko tri kilometra staza kroz umetničke i istorijske eksponate ovih zgrada!
Porta Palatina i Trg Republike
Kada se nađete u ovom delu Torina, iako će vas svakako stići umor od svega što ste videli za tako kratko vreme na tih zipovanih kilometar i po, ipak je šteta da ne nastavite svoj obilazak, osim ako ste potpuno sigurni da ćete se ovamo ponovo vratiti. Kada krenete dalje sa trga San Đovani, doći ćete pravo do kapije Torina iz prvog veka, po imenu Porta Palatina, jedine sačuvane od nekadašnje četiri kapije Auguste Taurinorum. Dve kule, između kojih se nalazi zid sa prozorima i dva velika i dva mala prolaza, veoma podsećaju na kule palate Madama, tj. onog njenog srednjovekovnog dela. Tu blizu su i ostaci rimskog pozorišta, a ceo potez iza Porta Palatine je u zelenilu i u nekim modernim skulpturama, čisto da vam se ne ostavi ni par minuta hoda a da pritom ne vidite nešto novo.
Upravo vam tih par minuta treba da od Porta Palatine stignete do Porta Palazzo, tj. do Trga republike, gde se ukrštaju Via Milano i bulevar kraljice Margarite. Na tom trgu se svakoga dana razbaškari jedna od najvećih, a možda i najveća, pijaca – u najširem smislu – osim hrane iz svih krajeva Italije, ovde se mogu naći i obuća, i odeća, stvari za domaćinstvo, igračke i skoro sve ostalo što vam padne na pamet. Kažu da ovde možete da čujete sve postojeće italijanske dijalekte, i da ćete, kad-tad, ovde naći sve što vam zatreba. Nedeljom se pijaca pretvara u klasičan buvljak.
Nažalost, prošao sam ovuda oko tri sata popodne, u doba kada su se prodavci uveliko pakovali, pa je ceo prostor izgledao vrlo haotično, zatrpan kutijama, kesama i đubretom koje su prodavci ostavili iza sebe, a gradska čistoća Torina još nije stigla da pokupi.
Inače, po celom Torinu, gde god je neki zgodan, prazan trg, ujutru nikne mala pijaca, uredno parkiranih kamioneta, tezgi ili već na neki drugi način organizovana, koja je tu do ranih popodnevnih časova, da bi zatim netragom iščezla do sledećeg jutra, a trg ostavila na korišćenje obližnjem komšiluku, stanarima, umetnicima, možda i nekim demonstrantima, i svim ostalim ljubiteljima trgova. Čak i u jednom od najlepših gradskih parkova, na trgu Solferino, mogle su se videti tezge sa raznovrsnom ponudom sireva i šunki, a sve u sklopu neke italijanske akcije i udruženja – „tržnice – seoski prijatelji„, sa potpuno lokalnim proizvodima, ili – kako to kažu Italijani: „prodotti – km zero“, tj. proizvodi udaljeni 0 km od vas! Inače, izložene šunkice, slaninice i druge mesne đakonije koštale su oko dvadesetak evra, orijentacije radi. A sve je to tako prijatno mirisalo, da onih „km zero“ možda znači da ćete preći „nula kilometara“ a da ćete već pojesti sve što ste kupili?
Uglavnom, kada se od Trga republike vratite u splet uličica i trgova, među kojima su i Via Bellezia, Via San Agostino, Trg Emanuela Filiberta, pa sve do one Garibaldijeve ulice, kao i do crkve Konzolata i trga Savoja koji krasi jedan pravi obelisk – naći ćete se baš u starinskom delu Torina, koji se zove Quadrilatero Romano, ili samo Il Quadrilatero. Naravno, ne mogu da napišem kako ovde možete da se izgubite u spletu uličica, kada je i dalje sve pod pravim uglom, pa bi zaista trebalo da imate veliki problem sa orijentacijom u prostoru da biste se zaista izgubili. A ovaj četvorostrani deo grada se preporučuje u večernjim časovima, zbog velikog broja restorana, barova, butika i tako tih stvari.
„Kod tri koke“ (Tre Galline) – restoran star 3 veka
Pošto smo imali sreće da u grupi imamo jednog vrsnog poznavaoca ne samo italijanske nauke o kafi, već i torinskih restorana, večernju šetnju smo završili u jednom od najboljih (deset?) i najstarijih torinskih restorana – po imenu „Kod tri koke“ (Tre Galline). Restoran je star 2-3 veka (!) a niko nije siguran da li je obližnja istoimena ulica nazvana po ovom restoranu, ili obrnuto?
Domaćini vas gostoprimljivo sačekaju sa čašom nekog od svojih izvanrednih vina (naravno, to posle i naplate), a zatim vam ponude čitav repertoar interesantnih jela, tj. tradicionalnih jela Pijemonta (ako je verovati raznim gastro-vodičima i sajtovima). To je jedan od onih restorana gde je bitniji kvalitet nego kvantitet, što može biti i dobro i loše, zavisno od vašeg apetita. Uglavnom, ravioli torinezi sa mesom sabljarke i mladim tikvicama, bili su zaista ukusni, uz umetnički aranžman na tanjiru, koji se ovde apsolutno podrazumeva. Posle glavnog jela, usledio je pomenuti zabajone, sve to zaliveno divnim vinima, kojima ovaj restoran ne oskudeva, zahvaljujući svom vinskom podrumu, podjednako čuvenom kao što je i sama kuhinja. Uostalom, najbolje da i sami bacite pogled na sajt ovoga „kokošinjca“: http://3galline.it/site/en/.
Da se pozabavimo još jednim divnim pešačkim pravcem – od trga Kastelo, prateći Via Po, sve do trga Vitorio Veneto i mosta Vitorija Emanuela Prvog, tj. duž Via Po – do reke Po.
I Via Po je sva u arkadama i kolonadama, ne tako kitnjasta i ne u tako skupocenom mermeru i kamenu kao Via Roma, ali ne smeta. Via Po se, kao što se Po – posle Ferare – razliva po svojoj delti, na isti način „razliva“ po trgu Vitorio Veneto. Ovaj trg obuhvata površinu od skoro 40.000 m2, po čemu skoro da nema premca u celoj Evropi. Zamislite taj prostor, dužine 360 i širine od 111 metara! Kao pet fudbalskih terena poređanih jedan do drugog.
I tog majskog dana na trgu je bilo živo – u toku je bio neki foto-session (stara srpska reč) sa buljukom italijanskih manekenki (za koje se baš ne bi moglo reći da su vitke), istovremeno – preko trga je prolazilo društvance na nekih 20 vespi, dok je još nekoliko desetina istih ovih šarenih motora bilo parkirano pored obližnjeg kafića-poslastičarnice. Na dve velike zgrade postavljeni su podjednako veliki bilbordi – ekrani na kojima su se smenjivale kojekakve slike i reklame, a u jednom uglu, tamo gde se trg diskretno „skupljao“ i prelazio u ulicu Po, stajali su uredno poređani taksisti, sa svojim torinski belim vozilima.
Među njima bilo je i nekoliko (naših, a svetskih) Fiata 500L, kojih je i inače, ne samo u taksi svetu, bilo zaista mnogo na torinskim ulicama. Ili sam ih ja svuda primećivao, kao ponosni vlasnik jednog velikog fiće? A osim fiće, u Torinu možete videti parkirane i najnovije modele Ferarija, kako se baškare čak i na mestima na kojima nikako ne bi smeli da budu (jedan je viđen u pešačkoj zoni najužeg centra grada). Ali – koji bi to parking servis imao srca da odnese jedan Ferari, koji se, tako očigledno, savršeno uklapa u svaki od gradskih trgova i svojom pojavom dodatno ulepšava Torino – koji je, jelte, prvenstveno grad automobilske industrije i automobila, pa tek onda grad pešaka.
Čuvena Mole Antonelijana
Samo dve raskrsnice udaljena od Via Po, nalazi se čuvena Mole Antonelijana, najviša zgrada Torina sa svojih 167,5 metara visine i vidikovcem sa koga se, kažu, vidi sve – od Alpa, preko Milana i Đenove, sve do Marselja. Šalu na stranu, pogled mora da je divan, jer se, osim par zgrada viših od 100 metara, sve ostale odozgo vide kao na dlanu. Do vidikovca vas vozi providni lift, iz kojeg imate brz pogled na Nacionalni muzej filma koji se nalazi u istoj zgradi. Nedostatak vremena i nedovoljan budžet za ovu posetu Torinu, bili su razlog da se poseta Mole Antonelijani odloži za naredni (?) dolazak.
Dok šetate po Torinu, videćete, naravno, još puno toga. Nabrojaćemo ovde još poneki od tih zanimljivih detalja, bez ikakvog reda, samo po sećanju: tu je bio i jedan Lidl (u centru), pa još desetine „Pica – kebab“ restorana, svakako – i simpatične knjižare – pri čemu je u jednoj – na centralnom mestu u izlogu – bila knjiga Novaka Đokovića „Il punto vincente“ (Serviraj za pobedu), zatim brojne radnje sa (italijanskom!) odećom sa ogromnim popustima (pantalone sa 79 na 10 evra; majice sa 29 na 10 evra, baš onako po italijanskoj modi), kao i radnje sa čokoladnim čudesima – pa i sa „Bicerin originale di gianduiotto“ – čokoladni liker, spakovan u flašu u obliku Mole Antonelijane – za tričavih 17 evra.
Pored pomenutog muzeja filma, stajala je i reklama za nedavno završeni filmski festival – 31. torinski „gay&lesbian“ festival – nešto kao LBGT FEST ili FESLBGT.
Stanice za rent-a-bicikl
Kada vam dosadi da pešačite po Torinu, pri ruci su vam uvek stanice za rent-a-bicikl, kojih ima više od sto. Jednostavno, kupite karticu za bicikl – izaberete godišnju (20 evra), nedeljnu (5 evra) ili dnevnu (2 evra) pretplatu, uzmete bicikl, odvezete se gde želite, i ostavite ga na drugoj rent-a-stanici za bicikle. Ako se vozite manje od 1,5 sata, vožnja je besplatna, 2,5 sata vožnje znači da će vam se skinuti 1 evro sa „kreditne bicikl-kartice“, za 3,5 sata 2 evra, i tako dalje.
Osim automatizovanog iznajmljivanja bicikala, u Via Po postoji i automatizovana radnjica – sa nekoliko hranomata i pićemata, radnja koja je otvorena non-stop i u kojoj uvek možete kupiti vruću kafu (makijato, espreso, kapućino…), neki sok, vodu, sladolede, čokoladu, ali i neku pastu – kao gotovo, tek spremljeno jelo! Pravi Italijani se verovatno groze ovakve instant paste s nogu, ali – kao prva pomoć – nije loše.
Još nešto o cenama
Na kioscima se prodaje Alan Ford, u boji, za 5 evra, a po brojnim poslastičarnicama po Torinu naći ćete bezbroj ukusa sladoleda (ali čemu svi ti ukusi kad već postoji čokoladni sladoled?), pri čemu je kugla 1 ili 1,5 evro. Opet, ponegde je kugla, tj. (stvarno) džinovska kugla i do 3,5 evra. U cenovniku postoji i varijanta kupovine jednog kilograma sladoleda, za 18 evra. Inače, kada Torinjani krenu da šetaju po gradu nedeljom popodne (kao da se pola Torina pretvori u veliki korzo) – odmah se oseti manjak poslastičarnica, pa ispred svake od njih možete videti najmanje 10-20 duša kako čekaju na svoju porciju sladoleda. Kažu da je među najboljima – lanac poslastičarnica po imenu „Grom“, čiji je moto: „Sladoled kao nekada“, ali ništa se ne može zameriti ni poslastičarnici Pepino, Niva, i drugim, gde je vaš putopisac, čisto profesionalno, proverio da li je taj italijanski sladoled zaista takav kao što se priča. I jeste. Sladoled je zaista gromovitog ukusa, gusto-kremast, pa zato možete dugo uživati u kuglama sladoleda (u kornetu) pre nego što počne da se topi.
Po radnjama možete da vidite i sve moguće vrste i dezene All Star patika, sa cenama od 59 do 89 evra, a kod Trussardija možete pazariti torbu za 280 evra, cipele za 130 evra ili pantalone za 190, takođe, evra. Opet, možete se, kod Algozzinija, počastiti narukvicom od zlata i brilijanata za oko 1000 evrića, a ako nemate toliko novca, uvek možete kupiti još neku kuglu sladoleda.
Osim slatkiša, u Torinu se može videti i „gourmet popcorn“ – čitava radnja posvećena kokicama, uz reklamu u izlogu da se ovde ne koristi genetski modifikovan kukuruz, niti bilo šta slično, za najbolje kokice u Torinu.
Pošto je Torino sav u pravim uglovima, sa vojnički poređanim zgradama u jednom bloku, to znači da svi ti blokovi sa unutrašnje strane zgrada imaju svoje dvorište. Torinjani prilično ljubomorno čuvaju tu svoju dvorišnu intimu, i jedino što putnik namernik može da vidi su džinovska, masivna drvena vrata – kapije, od po 4-5 metara visine. Kakvih sve divnih vrata ima po gradu… Samo njih da gledate, pa biste se opet vratili impresionirani Torinom.
Ponekad, ponegde, dok neko od stanara ulazi ili izlazi iz svog dvorišta, možete videti bogato ukrašene bašte i travnjake gde stanari odmaraju svoje duše od svakodnevne jurnjave. Ne može se reći da beže sa torinskog asfalta, kada je veći deo centra u kamenim pločama, mermeru i kaldrmi! A i drvoreda ima na sve strane.
Poneko od svih tih dvorišta je ipak ostavljeno pogledu prolaznika, tako što je umesto drvene kapije postavljena kovana ograda. Posebno bogatstvo i luksuz, ipak, može se videti kada prolazite pored poslovnih zgrada, skoro pa rezidencija, najvećih italijanskih banaka – a pre svega dve – „Intesa Sao Paolo“ i „Unicredit“ banke. Ako je Italija u krizi, teško da sa njom kriziraju i njene banke.
A da ne zaboravimo i još jedan kraljevski trg – „Piazza Carlo Alberto„, takođe stacioniran u samom centru Torina, nedaleko od Egipatskog muzeja i blizu ulice Po. Preko trga se gledaju dve jako lepe zgrade – jedna je Nacionalna biblioteka, a druga je Nacionalni muzej vaskrsnuća i ujedinjenja Italije (slobodan prevod: inače: „Museo Nazionale di Risorgimento Italiano„), a između njih, na trgu – još jedan spomenik – kralju Karlu Albertu, vojskovođi i konjaniku, kralju Pijemonta i Sardinije, koji kao da predvodi članove Biblioteke u napadu na Muzej, sa visoko uzdignutim mačem!
Trg je uokviren sa još nekoliko stambenih zgrada, neobičnih po svom poslednjem spratu, sa vratima od balkona ali bez balkona (!) a pritom se još otvaraju ka spolja. Na krovu zgrade nalaze se podjednako neobični dimnjaci, kaskadno nazidani jedan uz drugi, po dva, tri, ili čak šest dimnjaka.
Muzej se nalazi u Karinjano palati, tako bogate fasade – da bi njeni ukrasi i kamena plastika mogli bez ikakvih problema da ukrase sve zgrade u jednoj ulici, a ne samo jednu zgradu. U ovoj palati zasedao je italijanski parlament, od 1861. do 1864. godine, a baš ovde je, 14. marta 1861, proglašena Kraljevina Italija. Pa kako onda da ne izukrašavate takvu jednu zgradu?
Trg Solferino i fontana Angelika
Od trga Karlo Alberto, skočićemo, ulicom Svete Tereze, pravo do Solferina. Trg Solferino je nekada bio običan pijačni trg, sa pijacom specijalizovanom za prodaju drveta i slame (biomasa – briket, pelet i slične stvari, tada se još nisu proizvodili), a kako se nekadašnja obližnja torinska tvrđava i njene zidine – razgrađivala, tako je i trg, u drugoj polovini XIX veka polako dobijao svoj konačni, današnji izgled.
Danas je tu predivna fontana, po imenu Angelika (piše se Angelica, a možda se čita i „Anđelka“?), podignuta pre skoro sto godina, sa četiri grupe statua koje simbolizuju četiri godišnja doba. Finansijer je bio, ko drugi, nego tadašnji ministar finansija, pa je i fontana nazvana po – njegovoj majci! A tu je prste umešala i neka masonerija, jer su dve muške statue (zima i jesen) nazvane Joakim i Boaz, po, kažu, čuvenim stubovima biblijskog hrama kralja Solomona. Iz sličnih razloga, ova dva gospodina uvek se nalaze na ulazu u masonske hramove, pa je ovo, izgleda, jedna masonska česma. Ako poželite da ovde prođete između „zime“ i „jeseni“, ipak biste morali da se izujete i zavrnete nogavice, jer prolaz vodi direktno kroz centralni deo fontane.
I naravno, tu su i dve ženske figure, u igri sa decom, a koje simbolizuju preostala godišnja doba – proleće i leto. Iza i iznad ove četiri figure i cele fontane nalaze se četiri ogromna drveta kestena, pa taj tamno zeleni paspartu daje dodatnu lepotu ovom umetničkom delu.
Samo jedna ženska figura gleda ka prednjem delu trga koji se završava u obliku špica, a tamo može da vidi prostrani, kamenom popločani prostor po kome se odvija torinski saobraćaj, kao i dve predivne zgrade sa nebrojeno fasadnih ukrasa, od kojih se u jednu smestila firma „Generali„, tj. „Assicurazioni Generali Venezia„. Malo niže niz ulicu, nalazi se jedna (obična) samoposluga, koja nema nikakve veze sa svom ovom prethodno pomenutom lepotom, već je zanimljiva samo po tome što su sve cene po gondolama – elektronske, tj. pored svake grupe artikala stoji jedan malecki ekran na kome piše cena jediničnog proizvoda. Odmah mi pade na pamet kako bi sve trgovci mogli da vas prevare sa tim ekrančićima, ali da ne kvarimo sad našu priču sa trgovačkim inovacijama.
Park se na drugu stranu nastavlja kraćim kestenoredom, u čijoj prijatnoj senci se nalazi klupored, a stotinjak metara dalje nalazi se jedan neobični spomenik princu Ferdinandu od Savoje, vojvodi od Đenove – neobičnog po položaju konjanika – koji sa uzdignutim mačem silazi sa svog (sirotog) konja. Za razliku od drugih spomenika kojima se može slobodno pristupiti, ovaj je ograđen visokom kovanom ogradom sa šiljcima.
Park se ponovo nastavlja kestenoredom, a zatim nailazite na jedan veliki, plavo-crveni sunčani sat, koji vas samo usmerava dalje, do „baštenskog“ dela, posvećenog osnivaču La Stampe, a u centru te bašte je spomenik Đuzepeu La Farini, italijanskom piscu, patrioti i političaru. Opet, da ova skulptura na sebi nema „La“ i da ličnost u kamenu ne drži knjigu već volan, spomenik bi sigurno bio posvećen Đuzepeu Farini (bez „La“), italijanskom vozaču formule 1 i prvom šampionu sveta u tom takmičenju!
Naravno, šetnja Torinom odavde je prešla u potpuno slobodnu formu.
Kuda god išli, verovatno ćete primetiti nešto što će vas odvući levo ili desno, i potpuno je svejedno kuda idete. Svakako nećete moći da vidite sve što Torino nudi (ako ste ovde na kratko, kao ja) i nema razloga da žalite što ste izabrali jednu ulicu umesto druge, jedan muzej umesto drugog, ili jedan trg umesto drugog, trećeg, stotog…
Park Solferino odjednom, kao transfomers, pretvara u bulevar kralja Umberta, oivičenog, i dalje, zelenim drvoredom, koji vas dovodi pravo do bulevara Vitorija Emanuela Drugog. Sa te velike raskrsnice možete da krenete na desno, jer ćete verovatno poželeti da izbliza vidite još jedan velelepni spomenik – „Largo Vittorio Emanuele„. Čiji bulevar – njegov i spomenik, a kralj stoji na visokom četvorostubnom postamentu, ukrašenom sa gomilom bronzanih detalja – što stegonoša, što grbova i orlova… A spomenik je visok čak 39 metara!
Odmah tu blizu je ceo jedan kvart prelepih porodičnih zgrada, barem tako deluje – nešto kao torinsko Dedinje. A u sredini svega je muzej moderne, savremene umetnosti – GAM (Galleria Civica d’Arte Moderna e Contemporanea) koji je otvoren i funkcioniše, za razliku od nekih drugih muzeja istog naziva, i gde je u toku bila izložba bosanskohercegovačko-pariskog umetnika Brace Dimitrijevića, koji u svojim instalacijama i umetničkim delima voli da koristi i slike – Nikole Tesle.
E sad, ako od onoga džinovskog spomenika krenete bulevarom Galileo Feraris, a to sada pišem gledajući čežnjivo mapu, i konstatujući šta sve nisam video – doći ćete do Torinske tvrđave, danas muzeja, pa do još jedne bašte – parka a zatim i do pomenutog obeliska na trgu Savoja i crkve Konzolata…
Mene je put vodio nazad ka hotelu, ali okolo-naokolo, ovoga puta ka reci Po, bulevarom Vitorija Emanuela. Bulevar ima četiri trake za automobile, od kojih dve koriste i tramvaji, dva široka trotoara, a celom dužinom su tu i veliki, razgranati platani. Ne baš onoliki kao oni pokojni na Bulevaru kralja Aleksandra, ali baš veliki.
Bulevar prolazi tik uz železničku stanicu Porta Nuova, pa smo tako zatvorili jedan veliki krug (da ne kažem pravougaonik) kroz Torino. Inače, stanica je zaista fino mesto, prostrano, čisto, sa puno simpatičnih radnjica, policajcima koji krstare okolo u električnom automobilu, a vozovi deluju krajnje privlačno – izazivajući u vama žal što i sami nemamo takvo prevozno sredstvo (mislim na kvalitet, čistoću, tačnost…) u našoj zemlji. Porta Nuova je, kažu, treća po veličini železnička stanica u Italiji. Ni Porta Susa, udaljena nekoliko blokova, nije za bacanje, a danas je prepoznatljiva i po (spolja) moderno uređenoj metro stanici koja se nalazi tik uz ovu železničku posestrimu.
A šetnja ko šetnja, malo posmatrate ne tako užurbane Italijane (i Italijanke), malo radnje, malo automobile, već šta naiđe pred vaše oči. Tu je, na primer, riblji restoran koji nudi sve što možete da pojedete za cenu od 26 evra, tu su radnje sa čokoladnim poslasticama – čokoladama u obliku katanaca i ključeva, šoljica za kafu… Zamislite – popijete šolju tople čokolade, a onda još i pojedete tu šoljicu! (cena za kilogram čokoladnih šoljica: 36 evra)
A par uličica dalje može se, malo uvučena sa bulevara, videti jedna neverovatno lepa jevrejska sinagoga, sa kraja 19. veka, sa četiri neobična tornja koja više liče na delove džamije nego sinagoge. Iz (meni) nepoznatih razloga, pored sinagoge su stražarili karabinjeri, blago se dosađujući u svom karabinjerskom hameru.
Malo dalje, na samom bulevaru, nalazi se još jedan hram – ovoga puta protestantska crkva, a desetak metara dalje – još jedna, katolička crkva Sv. Jovana Jevanđeliste, divne spoljašnjosti – u kombinaciji žutih i crvenih fasadnih cigli.
Torino ko Torino – vuče vas da skrenete sa bulevara – da li levo, da l’ desno, svejedno. Bezbroj uličica, sa naznakama trgova i spomenika u daljini, mame vas ka sebi.
Bulevar Vitorija Emanuela dovodi vas pravo do reke Po. Na uglu sa još jedinim bulevarom – Masima d’Azelja (Massimo d’Azeglio) nalazi se i spomenik posvećen „vlasniku“ ovog drugog bulevara – državniku, književniku i slikaru, na samom ulazu u park Valentino. Malo bliže reci Po može se videti i jedna kitnjasta, verovatno trijumfalna, kapija, a kraljevski bulevar se zatim uliva u most Kralja Umberta Prvog, koji vas vodi na, drugu, podjednako privlačnu, ali brdovitu obalu reke Po. Ovim delom dominira Brdo Kapucinera (Monte Dei Cappuccini), na kome se nalazi muzej „Duca degli Abruzzi„, (nazvan po savojskom princu Luiđiju, istovremeno vojvodi od Abrucija), tj. muzej alpinizma, u delu nekadašnjih prostorija manastira sveštenika iz reda kapucinera, a tu je i vidikovac sa koga se može lepo osmotriti Torino, barem onaj deo sa leve strane reke Po.
Malo dalje je još jedan kraljevski most – koji nosi naziv Vitorija Emanuela Prvog, a spaja džinovski trg Vitorio Veneto sa trgom i crkvom „Gran Madre di Dio“ (Bogorodičina crkva). Crkva je podignuta u čast povratka kralja Vitorio Emanuela na presto, i prethodnog Napoleonovog poraza.
To je, nažalost, sve što se tiče ove druge strane reke. Po je u Torinu, po slobodnoj proceni, širok nešto manje od sto metara, a neverovatno je kako se – od potpuno blatnjavog i braonkastog izdanja – za samo jedan dan – pretvorio u modrozelenkastu reku, koja je, čim je bila u prilici, nastavila da štedro upija boje okolnog zelenila u svoje dubine. Reka Po (latinski – Padus, Eridanus) je dugačka čak 652 kilometra, i obožava da poplavi sve što može, kada Alpi krenu da se oslobađaju svog snežnog pokrova, na proleće. Torinjani, koliko je to moglo da se vidi, obožavaju da budu na reci i uz reku, pa je čak i ranog popodneva, radnog dana, park Valentino bio prepun opuštenih Italijana, koji su, sunčajući se, zauzeli sve raspoložive travnate površine ovog parka. Duž celoga parka, uz obalu, nalazi se veliki broj kafića i restorančića – gde se nešto može popiti i pojesti, uživajući u pogledu na reku, i posmatrajući ogroman broj dvojaca, četveraca, osmeraca i drugih plovila kako promiču rekom. Uz obalu Poa, sa jedne i sa druge strane, nalazi se nekoliko veslačkih klubova, sa bogatom istorijom (Canottieri Armida, na primer, radi od 1869. godine) i klupskim prostorijama za koje mogu posvedočiti (zahvaljujući svečanoj seminarskoj večeri u jednom od klubova) da imaju i svoje ugostiteljske delove, a da ne pominjemo terase sa kojih se mogu gledati veslački treninzi (stručni deo) i istovremeno uživati u Torinu.
Ako vam se baš ne vesla, možete kupiti kartu za turistički brod koji plovi po reci Po (4 evra, celodnevna karta – pa možete da ulazite i silazite sa broda gde vam se svidi tokom dana, a 2,5 evra za plovidbu u komadu), a – koliko sam shvatio – na brodu možete ručati ili večerati. Sve to isto košta 6, tj. 4 evra – vikendom).
Osim velikog, bujnog zelenila i drveća, u parku Valentino ćete naći još mnogo toga – tu je istoimeni dvorac (Castello del Valentino) iz 17. veka, pod zaštitom Uneska, a kao da je prenet direktno sa Loare. Zamak je okružen još jednim primerkom torinskih kovanih ograda, a krasi ga veliko dvorište, popločano isto toliko velikim kamenim mozaikom. Dvorac je trenutno u fazi neke restauracije, a ionako ne bih imao vremena da ga obilazim, pa izađe na isto.
Malo dalje, ali uz obalu, nalazi se „Borgo e Rocca Medievale„, jedno pravo italijansko, srednjovekovno seoce, ili otvoreni muzej. Tu možete videti kuće, upravo onakve kakve su bile i u 15. veku, iz cele oblasti Pijemonta i Vale d’Aosta.
Kuće su u kamenu, sa šarenim, veselo oslikanim spoljnim zidovima, srednjovekovnim slikama i plemićkim grbovima, uglavnom u crvenoj cigli, i sa „kariranim“ potpornim stubovima. U jednoj od kuća imate na raspolaganju sve moguće srednjovekovne kostime, uključujući i viteški oklop – a za svega 1 evro možete napraviti selfi, pa posle nekome kod kuće objašnjavati kako je to vaš askurđel, i da vodite poreklo direktno od loze Savoja. Možda najlepši deo nalazi se na „Casa di Alba“ – i to jedan bogato ukrašeni – iscrtani i izrezbareni drveni srednjovekovni krov. Tu su još i crkva, veliki seoski trg sa fontanom, i stepenište koje vodi ka zamku, koji je jedini deo kompleksa gde se plaća karta (6 evra).
Kada je puna sezona, ovde rade i neki kafići i jedan veći restoran (samo ne znam da li je i hrana iz 15. veka) dok je sa spoljne strane, na obali, jedna od stanica turističkog brodića, pa zaista ne možete da se požalite da vam nešto nije pri ruci.
U blizini je i jedna fontana, ogromnih dimenzija, trenutno u renoviranju, a u sklopu parka Valentino nalazi se i botanička bašta, čitav niz sportskih terena, kao i još jedan spomenik junačkoj lozi savojskih vojskovođa – ovoga puta spomenik Amedeu Savojskom, vojvodi od Aoste. Tu blizu je i jedan veliki „Games centre„, malo deplasiran u današnje vreme, jer se sa „Go Pokemon“ i sličnim zanimacijama – ceo svet pretvorio u „Games centre“.
U Valentino parku nalazi se i muzej „Promotrice delle Belle Arti„, gde je u toku bila izložba „Van Gogh Alive„, neka vrsta SF izložbe, sa „sensory 4“ tehnologijom – koja kombinuje „multikanalne pokretne slike, „surround“ zvuk bioskopskog kvaliteta i oko četrdeset HD projektora“. Pa vi zamislite kako to izgleda, kao što sam zamislio i ja.
Pomenuti bulevar koji se naslanja na park Valentino je, reklo bi se, posvećen brojnim italijanskim naučnicima – pa se tako usput može videti nekoliko manjih spomenika (između ostalog i Markoniju) a u istom bulevaru je i Nacionalni elektrotehnički institut Galileo Feraris, zanimljive kamene fasade, sa četiri izrezbarena masivna stuba koja podupiru veliki balkon na prvom spratu. Ceo ovaj bulevar prate drvoredi kestena i platana, pa je naprosto šteta da, umesto šetnje, koristite neko drugo prevozno sredstvo, kao što su to, na primer, tramvaji koji ovuda prolaze.
Razumećete da posle ovakve i ovolike šetnje morate malo da svratite i do hotela, na predah, pa je usledio finiš do Via Nice, lokalnim uličicama. To što ovo nije više bio centar Torina, uopšte ne znači da je ovaj deo grada manje zabavan. Usput se mogla videti jedna džinovska muzička radnja, sa svim mogućim instrumentima, pa i trombonima u jarko crvenoj boji i svetloplavim trubama, sa kravatama na kojima se nalaze notni zapisi, sve do dela izloga u kojem sedi majstor i posvećeno popravlja neki falš saksofon.
Odmah pored je prodavnica ribe, gde je na raspolaganju riba San Pietro, po 48 evra kilogram, a tu je i zubatac, za čak 68 evra! Odmah prekoputa bila je i jedna potpuno obična radnja, po imenu „Non solo pizza – Gastronomia“ koja je u svojoj ponudi imala i Farinatu. To vam je nešto kao italijanska proja (ali baš tanka, kao testo za picu), najjednostavnijeg mogućeg recepta – umešate brašno, ali od leblebija, malo vode, maslinovog ulja i dodate so – i gotovo. Kao i svaki turista, morao sam da probam i Farinatu. Lepo.
Usput ćete svakako naići na još poneku crkvu, kojima se zaista ne zna broj, sve dok, jednom, ne stignete i do svog hotela. A preko puta hotela, na poslednjem spratu stambene zgrade, na svih pet balkona i prozora, koliko ih je taj stan imao, bile su okačene velike crno-bele zastave Juventusa, u čast nedavnog osvajanja nove titule. I ne samo u toj zgradi, i ne samo na tim balkonima – navijačku sreću ste mogli da vidite i na mnogim drugim mestima.
Stadion Juventusa, sa svim svojim pripadajućim zgradama, tržnim centrom i okolinom, izgleda zaista velelepno, koliko se dalo videti iz autobusa, a – nažalost – za ovih nekoliko torinskih dana bilo je nemoguće doći do Nacionalnog muzeja automobila i automobilizma, i njegove ogromne kolekcije starih i klasičnih vozila.
Uostalom, uz malo truda, ovde bi se lako moglo navesti možda i više onoga što se nije uspelo videti za tih nekoliko torinskih dana – od onoga što ste imali prilike da pročitate na ovome mestu. U svakom slučaju, Torino zaslužuje baš svaki od epiteta kojim ga njegovi žitelji, a i njegovi posetioci, opisuju. Pred vama se, baš kao na traci, stalno pojavljuju nove i nove torinske lepote, gde se vekovi istorije tako lako i prirodno prožimaju sa današnjim vremenom, novim tehnologijama i novim običajima. Upravo kao što se onaj pomenuti ferari divno uklapa u barokno-renesansnu pešačku zonu Torina. Sve je to ovaj grad – i više od dva milenijuma života, i antički Rim, i reka Po, i sveži alpski vazduh, o čokoladi da ne pričamo.
Grad Savoja, grad trgova i spomenika, Italija u malom, grad muzeja, grad automobila, italijanske kuhinje i italijanskih vina, dobrog fudbala, grad hramova i katedrala, Mali Veliki Pariz – blagosloveni Torino.
Napisao: Slobodan (Boba) Ogrizović
Slobodan (Boba) Ogrizović, rođen u prošlom veku, elektroinženjer, radi već tri decenije u „B. elektranama“, a u slobodno vreme – putuje – samo da bi posle mogao da piše svoje putopise.
Specijalizovan (specijalizovao ga ograničeni budžet) za Srbiju i Grčku, u poslednje vreme pomalo i za Italiju, a ponekad zaluta i u neku drugu zemlju.
Njegove putopise naći ćete – na sajtu na kome se upravo nalazite, kao i na sajtovima ViaBalkans i Beautif
Osim putopisa, objavio jednu knjigu – o menadžmentu (Ritam menadžmenta). Otac dvoje dece. Trenutno planira kuda dalje da putuje i nada se da će to opet moći da se radi na isti način kao nekada…
Izvanredno napisano, kao pravi vodič kroz Torino. Sve pohvale autoru uz želju da ode još dalje od Srbije, Grčke i Italije i prenese nam utiske na ovom istom mestu:-)
Prelep grad. Obišla sam ga prošle godine i zaista je divan, naročito u proleće. Sve preporuke za neodlučne 🙂