Transsibirska železnica za putovanje i upoznavanje Rusije

Velika je i mistična Rusija, nepregledna i zagonetna, kao ogromna životinja koja odoleva svemu, jaka od mnogo zdrave krvi koja njom teče kroz dugačku vijugavu venu Transsibirske železnice.

„Ali Saša je bio iz Rusije“ pisala je Virdžinija Vulf, „gde su zalasci sunca duži, zore manje iznenadne i rečenice ostaju nedovršene zbog sumnje kako ih najbolje dovršiti.“ Pomalo, odnosi se ova rečenica i na priču vezanu za Transsibirsku železnicu.

Na nju je tačka, doduše, stavljena, ali to je jedna od onih tački koje lako postaju zarez nakon kojeg se priča iznova nastavlja. – Dušan Stojanović

Istorijat i činjenice transsibirske železnice

Izgradnje pruge koja povezuje dalekoistočni sa evropskim delom Rusije, poznatijom kao Transsibirska železnica, otpočela je pre 123 godine, davne 1891. Ideja za ovaj projekat bila je logična. Ogromno prostranstvo Rusije  i njene gradske centre koji se nalaze sa obe strane Sibira trebalo je spojiti na način koji će ublažiti veliku prostornu udaljenost i omogućiti efikasnije funkcionisanje privrednog, ekonomskog, vojnog, ali i privatnog života.

Daleko od Moskve, na obali Tihog okeana, razvijao se skoroosnovani Vladivostok („vladar istoka“), još tada značajna luka i trgovački centar koji danas ima oko milion stanovnika, široke bulevare, romantične ulice. Grad je do 1992. godine bio zatvoren za strance, a i sami Rusi su jedino uz posebne dozvole mogli da ga posećuju. (Poznat je i kao rodno mesto čuvenog holivudskog glumca Jula Brinera).

Vladovostok na istoku i Moskva u evropskom delu Rusije tako su povezani Transsibirskom železnicom dugom 9.288 kilometara. Radovi su trajali 25 godina i sprovođeni su u teškim uslovima, bez mašina i drugih pomoćnih sredstava, već najprostijim alatkama, ašovima, lopatama, pijucima.

Sa izgradnjom se počelo sa oba kraja, od Vladivostoka ka severozapadu i od Moskve ka azijskom delu Rusije, preko novoizgrađenog mosta preko Urala. Za radnike su uzeti osuđenici sa ostrva Sahalin, kao i redovni ruski vojnici, za platu 50 procenata veću od prosečne.

Odvojite za početak desetak minuta svoga vremena i uživajte u svakoj sekundi u putovanju ove grupe kroz Sibir:

Transsibirska železnica deo je većeg kompleksa koji još čine i Transmandžurijska železnica (vodi sve do Pekinga), Transmongolska železnica (pruža se preko Mongolije i Ulan Batora i takođe vodi do Pekinga) i najnovija, građena laganim tempom pet decenija, Bajkalskoamurska železnica.

Transsibirska železnica kao turistička atrakcija

Raspadom SSSR-a i otvaranjem Rusije ka svetu Transsibirska železnica postala je svojevrsna turistička atrakcija, kako za strance tako i za same Ruse.

Dok napredni duhove maštaju o usavršavanju železnice kako bi se na njoj moglo voziti i 300 kilometara na čas, onima koji vole da od putovanja dobiju nešto više od što efikasnijeg prelaska iz tačke A u tačku B, brzina od 60 kilometara na čas kojom vozovi ovde saobraćaju je sasvim zadovoljavajuća.

Ukoliko ne zastajete da prenoćite u nekim od gradova na trasi, putovanje od Moskve do Vladivostoka trajaće vam skoro punih sedam dana i noći.

A to je već po sebi dovoljna avantura. Naravno, tu su i brojni prelepi gradovi kraj kojih ova železnica prolazi i u kojima možete zastati, videti šta u njima ima da se vidi, i put nastaviti kad želite.

Možete posetiti Jekaterinburg, glavni grad Uralske oblasti. Grad predstavlja geografsku granicu  između Evrope i Azije. Osnovao ga je car Petar I 1723. godine i ubrzo je postao jedan od glavnih centara carstva. Čuven je i po tome što su u njemu boljševici streljali cara Nikolaja II i njegovu porodicu.

Nakon Jekaterinburga put vas vodi do Novosibirska, najvećeg grada u Sibiru i trećeg po veličini u čitavoj Rusiji. Njegova sudbina usko je povezana sa Transsibirskom železnicom jer je osnovan 1893. godine kao mesto budućeg mosta na reci Ob, bitnog za izgradnju železnice. U gradu se nalazi zgrada Opere koja je najviša u Rusiji.

Na putu do Bajkala možete svratiti i u Krasnojarsk, jedan od nekada „zatvorenih gradova“ koji se nalazi na prelepoj reci Jenisej i gde ćete doživeti magiju belih noći, o kojima smo već pisali.

Sam Bajkal je priča za sebe. Ovo je najdublje jezero na svetu i dom brojnih autentičnih životinjskih vrsta poput slatkovodne foke. U pravcu sever-jug jezero je dugo 600 kilometara, a u pravcu istok-zapad 42.

Zanimljivo bi dalje bilo posetiti i Ulan Ude, glavni grad Autonomne republike Burjatije, sastavnog dela Ruske federacije. Kako su Burjati etnička grupa slična Mongolima predstavljaju mešavinu kulturnih uticaja i pružaju uvid u bogatstvo običaja. U nekim delovima grada  nalaze se isključivo sibirske drvene kuće. U gradu se nalazi i manastir Ivolginski, centar budizma u Rusiji.

Nikako ne smetnite sa uma ni Suzdalj ni Vladimir, srednjovekovne gradove sa Uneskove liste kao ni grad Kazanj, takođe pod zaštitom Uneska.

Sam voz koji saobraća Transsibirskom železnicom je priča za sebe. Možete se voziti prvom, drugom i trećom klasom, u dvokrevetnim, četvorokrevetnim i višekrevetnim kupeima. U prvom slučaju cena je 7 puta veća nego u poslednjem, što i nije strašno jer se smatra da je pravi užitak putovanja upravo najjeftinijom, trećom klasom koja košta oko 190 evra za relaciju Moskva-Vladivostok.

Naravno postoje i ekskluzivni turistički aranžmani privatnim vozovima u kojima se povratne karte kreću i do nekoliko hiljada evra u zavisnosti od nivoa komfora i luksuza.

U vagonima se nalaze po dva toaleta i vagon restoran koji nije jeftin ali je čuven po svom vagon-baru. Ipak, nećete ostati gladni jer će vas na svakoj stanici lokalno stanovništvo nuditi domaćim specijalitetima za minimalnu sumu novca.

Oni koji su putovali kažu da je posebna draž Transsibirske treće klase komunikacija sa lokalnim stanovništvom. Kada su ljudi nedelju dana smešteni u jednom vagonu brzo se uspostavi komunikacija i na kraju puta svi se rastaju kao višegodišnji prijatelji.

Mogu se sresti ljudi svih profila, raznovrsnih profesija i stepena obrazovanja i različitih narodnosti. Mahom se tokom čitavog puta pije votka jer kažu da se samo tako može podneti monotonija tajgi i stepa, ali tek onoliko da se jezik opusti. Svaki vagon ima svoj samovar, vatricu koja pucketa i svoju poslužiteljku, a čitav poduhvat je još uzbudljiviji ako na put krenete sa malo osnovnog poznavanja ruskog jezika.