Већ дуго година прижељкујем и превреднавам могућност посете највећој духовној светињи Срба. За све који имају дилему „Зашто“ или „Kako“ први конктакт са Светом Гором, из бритког пера и још оштријег објектива др Александар Декански. М.Т.
„Нека ово место буде Мој удео, предат Мени од Сина и Бога Мојега. Благодет Божија нека буде на месту овом и на онима који овде бораве с вером и побожношћу чувајући заповеди Сина и Бога Мојега. Добра нужна за живот на земљи имаће с малим трудом у изобиљу, живот на небесима припремљен им је и неће одступити милост Сина Мога од места овог до краја века. Ја ћу бити заступница овога места и топла молитвеница за њега пред Богом“.
Овим речима је Богородица благословила место на које се усидрила, након што је олуја скренула њен брод којим се заједно са Светим Јованом из Јопе упутила на Кипар да посети Лазара. То је било у близини луке некадашњег манастира Клемент, недалеко од данашњег манастира Ивирон на Светој Гори. Одушевљена дивљом лепотом планине и тада паганског полуострва Атоса, замолила је Исуса Христа да га претвори у њен врт.
Зачуо се глас: „Нека ово место буде твоје наслеђе и твој врт, рај и небо спасења за оне који траже спасење“. Од тог тренутка планина је посвећена као врт Мајке Божје у који није дозвољен приступ другим женама.
И дан данас Света Гора изгледа као врт
Да, заиста, и дан данас Света Гора изгледа као врт. Тамо где живе монаси, било да су у питању манастири, скитови или чак најмање келије, то су, углавном, са много труда и пажње уређени вртови, баште, воћњаци, виногради или маслињаци. Нетакнута природа је, пак, права ботаничка ризница.
Довољно је да се нађете на неким од многобројних светогорских путева или стаза и да опазите мноштво цветова, жбунова, лептира или инсеката какве до тада никада нисте видели. И заиста, и дан данас у тај врт није дозвољен приступ другим женама. Али забрана уласка женама је само један део традиционалног закона познатог у светогорској заједници као АВАТО (грчки Άβατον: Ά – не; βαίνω – газити, ступити), кажу донетог још 442. године, али сигурно познатог из једног тексту из 1050. године, а који каже да се на Свету Гору забрањује улазак „свим женама, деци, евнусима и свима онима који имају глатко лице“.
Света Гора се не посећује, не обилази, на њу се иде у ходочашће
Одлазак на Свету Гору сигурно није обично путовање, не би то требало да буде ни за једну особу која се тамо упути. Света Гора није туристичка дестинација, она се не посећује, не обилази, на њу се иде у ходочашће. Ступањем на тло Свете Горе постаје се делом монашке заједнице, прихватају се правила, обичаји и традиције које важе на њој, и у складу са њима се влада и понаша.
У противном, исказујете непоштовање светог места на коме се налазите, вређате његову заједницу и… – уствари – није вам ни место тамо, нисте требали да долазите, а и не вреди вам што сте дошли – ништа оданде нећете понети сем фотографија које сте евентуално снимили.
Да ли сам уопште достојан таквог ходочашћа
Прва моја дилема је била да ли сам уопште достојан таквог ходочашћа, да ли имам морално право да на њега кренем. Иако сам припадник народа Православне вере, крштен још као дете, нисам верујући, па сам се питао да ли је достојно да крочим на Свету Гору, да ли је мој пут уистину ходочашће. Ни дан данас нисам сигуран да је одговор на то питање недвосмислено потврдан. Ипак, моје моралне диламе решене су у корист ходочашћа, јер по мени, ходочашће не подразумева само веровање, већ пре и више од тога поштовање, разумевање и искрено прихватање духа места коме се иде у походе.
Зато моје ходочашће није било религиозно већ пре свега духовно, ходочашће традицији, култури, уметности, једном од извора и највећем чувару православне вере, духовности и цивилизације. Стога сам одлучио да се што више могу придржавам свих правила и обичаја Свете Горе, да се владам што је могуће сличније члановима монашке заједнице, да се својим изгледом и понашањем приближим искушеницима, најнижим у строгој хијерархији држављана Монашке републике.
Одлазио сам на скоро сваку службу током боравка у манастирим, облачио скоро искључиво црну одећу и престао да се бријем још неколико дана пре пута. Јео сам само оно што и остали монаси; једино се нисам могао одрећи цигарета.
Но, страх и стрепња да ли ћу се понашати и владати достојно нису ме напуштали чак ни када сам, у арсани (луци) манастира Дионисијат, са брода ступио на тло Свете Горе.
Морам признати да сам био узбуђен, напредујући лаганим ходом упијао сам прве утиске, изненађен савршено уређеном околином: молом, стазама и степеницама ка манастиру, травњацима и баштама, маслињацима и воћњацима смештеним на подзиданим терасама свуда око стене на којој је Дионисијат…
И учествујем у молитви
… Када сам чуо клепало упутио сам се ка католикону. Црква, која је и усред дана са мало светлости јер су ионако малобројни прозори скромне величине, а налази у врло скученој порти окруженој високим манастирским зградама, сада је била скоро потпуно мрачна. Горело је тек неколико кандила са пламеновима величине жишка. Али већ после пар секунди проведених у цркви, само што су ми се очи навикле на таму, остао сам без даха. У апсолутној тишини, коју је реметило тек повремено шкрипање стасидија на које је неко седао или из њих устајао, једини звук је била молитва коју је један монах читао или изговарао негде у унутрашњости цркве.
Грчки језик и необична мелодија којима је молитва изговарана, чудна, свечана, а мени и тајанствена атмосфера у цркви и скромна светлост кандила која је обасјавала тек неколико детаља икона и стубова (величина видљивог постајала све већа и јаснија како су ми се очи привикавале на таму), потпуно су ме опчинили.
Толико да сам неко време стајао као укопан, препречивши пролаз онима који су иза мене долазили на службу. Када сам у тами разазнао прву слободну стасидијu, сместио сам се у њу и тако опчињен, скоро потпуно одсутан из реалног света, слушао молитву и пустио да ме преплави атмосфера простора око мене. Иако молитву нисам разумео, оно је нашла пут до мене. Не својим садржајем, ни религијским, ни нараторским, већ духом који је ширила. Уствари да сам је разумео можда бих се усресредио на сам текст, овако сам испразнио ум и без икаквих мисли само примао звуке и слике око себе. Како само ретко имамо, ако уопште имамо прилику за такво време у нашим свакодневним животима!
Не знам колико је то трајало, можда двадесетак минута, за то време нисам ни једном устао нити се прекрстио, ко зна шта су мислили људи око мене, ако су уопште ишта мислили о мени. Из тог стања ме пренуло комешање – испоставило се да је до тог тренутка у питању била прва служба, која се одвијала у унутрашњој припрати, а да сада они који служе и саслужују прелазе у наосгде се бденије наставља. Ја сам седео у спољној припрати и од тог тренутка покушавао да пажљивије пратим и учествујем у молитви. Једини начин да се то учини је да гледате шта раде други око вас. Брзо се показало да уствари нема правила, ретки су били тренуци током службе када су сви истовремено устајали или се прекрстили.
Свако од присутних је с времена на време део службе провео стојећи, па онда опет седао и слушао не померајући се. Неки су се клањали, неки метанисали, неки излазили из цркве па се поново враћали… Једини тренуци када су сви у цркви стајали је био када је један од монаха који је саслуживао прошао кроз цркву са кадионицом и окадио сваког присутног као и већину фресака и икона. Тако је слично било на свакој служби којој сам присуствовао током боравка на Светој Гори…
Зато са нестрпљењем чекам следеће пролеће
… Када сам пет дана касније напуштао Свету Гору установио сам да се моје духовно и ментално стање у неколико протеклих дана полако мењало и постало у многоме другачије. Био сам много опуштенији, толерантнији, мноме су владале углавном позитивне мисли, схватио сам безначајност многих сопствених брига и мука, као да сам се прочистио, као да сам био у бањи за ум и душу. Само неколико дана по повратку установио сам да се враћам на старо, овде не могу да достигнем такво стање.
Само понекад, када ме опхрву бриге, проблеми и обавезе некако га дозовем из сећања – успорим, промислим, сталоженије реагујем. Зато са нестрпљењем чекам следеће пролеће и поновни одлазак на Свету Гору, да поново прочистим и душу и тело.
И тако је ево већ три последње године. И јуна ове 2013. већ чекам јуни 2014!
Још фотографија са ходочашћа 2103. овде. Комплетан путопис са много више детаља на линку.
Uključi se kroz komentar